By 
Gitarista Marc Ribot u maju puni 70 godina. Veliki, lep, okrugao jubilej, koji svedoči o ogromnoj zaostavštini ovog junaka savremene muzike. Koji istovremeno nagoveštava da je pred njim još dosta plodnih godina, ako se pozovemo na istorijski dokazanu dugovečnost muzičara džez i avangardne scene. Dovoljno je i veliko ime da mu se koncerti i festivalski nastupi brendiraju ovakvim jubilejom, u duhu prakse karakteristične za Johna Zorna, njegovog višedecenijskog muzičkog saborca i saputnika. Sa druge strane, upravo ovakvo strateško koncipiranje koncertnih nastupa daje im dodatnu vrednost koja nadilazi puki marketing. Mnogi od nas već su se nagledali njegovih koncerata, ali nekoliko nastupa u jednom cugu, sa različitim postavama – e, to je prava delicija koja se ne propušta!
Početkom godine već je imao trostruki nastup na njujorškom festivalu Winter Jazz, a prvi jubilejski nastup u Evropi odigrao se u Parizu 23. i 24. januara, u programu pariskog festivala Sons D’ Hiver (Zimski zvuci). Za prvi od dva navedena datuma bio je najavljen duo nastup sa Shahzadom Ismailyjem pod nazivom „Words and Music of Resistance“, dok je narednog dana usledio dupli program: „Marc Ribot New Trio with special guest James Brandon Lewis“, kao i Ribotov dobro poznati sastav Ceramic Dog. Samo ovo drugo veče nosilo je zvaničnu oznaku „Marc Ribot 70 ans“, dok je prve večeri Ribot nastupio pre postave čileanskog muzičara Newena Tahiela (nekada poznatog kao Carlos Maza).
Intimna muzika otpora
Repertoar nastupa sa Shahzadom Ismailyjem u značajnoj meri se oslanjao na izuzetan album „Songs of Resistance: 1914-2018“, čiji je naslov dovoljno indikativan spram njegovog sadržaja, a i nedvosmisleno povezan sa nazivom koncerta. No dok je album bio krcat slavnim gostima i oslanjao se na razigranu bendovsku svirku i različite tipove gostujućih vokala, pariski nastup je po prirodi stvari morao biti sveden, intiman. Sam Ribot je preuzeo i ulogu pevača koju jako voli poslednjih godina.
Svako ko je ikada gledao Ribota uživo ili slušao njegove albume, zna da je ovaj muzičar poznat po naizgled nonšalantnom, „nepreciznom“ sviranju gitare koje će čak i dobro istreniranim džez slušaocima ponekad zazvučati kao „greške“. One nekako uvek pronađu svoje savršeno mesto u široj muzičkoj slici i bendovskom okruženju, ali istovremeno i kušaju slušaoca, zadirkuju, izazivaju ga da napusti svoje predstave o „lepom“ i „pravilnom“ čak i kada pomisli da je slobodouman i otvoren. Kada ovo spojite sa Ribotovim još opuštenijim pevanjem, u kome se na neobičan način spaja pedantna dikcija i intonacijska jasnoća sa pankerskim besom, slušalački izazov je još intrigantniji.
Prvih 10-15 minuta pariskog koncerta zvuče baš kao da ste upali na tonsku probu, možda u bekstejdž, ili neobavezni kućni džem sešn, gde se muzičari štimuju i zagrevaju, hvataju zamah, dok istovremeno imate osećaj da ste privilegovani jer ste se našli u prisustvu veličine. Da ste na nekom mestu koje nije veliki festivalski koncert u velikom gradu, da ne postoji ponekad prisutna internalizovana presija da vam se koncert po svaku cenu dopadne, jer ste platili kartu i izdvojili dragoceno slobodno vreme da vidite omiljenog muzičara. Da, možete i pomisliti kako je slavni gitarista odveć „nemaran“, ali to u ukupnom doživljaju njegovog nastupa postaje irelevantno. Marc Ribot vas uvlači u svoj svet, unosi intimu i stvara posebnu vezu između izvođača i publike.
Kada pređe iz buke i besa u delikatnije momente, već ste stigli na sredinu kućne žurke. Još jednom, iznova prearanžirana „Bella Ciao“ zvuči toliko divno da zaboravljate kako ju je na gorepomenutom albumu otpevao Tom Waits. Svaki detalj je na svom mestu a Ribot sada zvuči kao balader prve lige, istančani kantautor u rangu sa Cohenom ili Dylanom. „Rata de dos Patas“ kao izvorno energična posveta „pacovu“ Donaldu Trampu ovde takođe zaprepašćuje slušaoca čistom i svedenom lepotom. Shahzad Ismaily sve vreme prati Ribota diskretno i funkcionalno, prevashodno u svojstvu bubnjara, tek povremeno prelazeći i na druge instrumente.
Taman kada se ušuškate u ovoj delikatnoj „sobnoj“ muzici, Ribot postaje stend-ap narator u iskrivljenom „omažu“ Empajer Stejt Bildingu zasnovanom na tekstu turističke brošure, a koja se u u ovoj verziji može čitati kao urnebesno zabavan antikapitalistički proglas. I onda kulminacija – koncertni hit „The Activist“ izvorno snimljen sa Ceramic Dog, biser slem poezije, ovde zadržava sličnu izvođačku crtu, ali u kombinaciji sa veoma iščašenom avangadnom muzičkom pratnjom, koja jedva izdaleka podseća na izvornu kompoziciju. Bravo!
Trio četvorice
Dakle, kako smo već pomenuli, prvi koncert druge Ribotove festivalske večeri bio je naslovljen kao „Marc Ribot New Trio with special guest James Brandon Lewis“. Ova formacija je premijerno nastupila tek nedavno u Njujorku, a sada po prvi put i u Evropi, a čine je basista Hilliard Green, bubnjar Chad Taylor, i saksofonista James Brandon Lewis. Ne znamo kakvi su dalji Ribotovi planovi vezani za ovu postavu, ali prvi je utisak da postava sa Lewisom zvuči izuzetno uigrano i kompaktno, te da bi prirodan put ove formacije bio upravo kvartet. Možda je u pitanju samo zadrška zbog velike zauzetosti jednog od najvrednijih (pa i najboljih) saksofonista današnjice, pa u tom smislu odstupnica u slučaju zamene ili prelaska na bazični trio?
Bilo kako bilo, pariski koncert je bio spektakl u klasičnom džezerskom smislu. Ujedno i zaokret u odnosu na nastup pređašnje večeri: ovog puta je Ribot bio izuzetno fokusiran i svirački precizan, baš kao i ostatak benda. Naravno, dobili smo obilate porcije Ribotovih soloa u njegovom maniru, ovoga puta više pomerene ka džez diskursu spram bluza i panka. Značajnu ulogu odigrao je i Chad Taylor kao svojevrsna veza između Ribota i Lewisa, budući da ima dugogodišnju istoriju nastupanja sa obojicom, ali i kao bubnjar jasnog fokusa, koji često voli da koristi palice na obodima doboša i time proizvodi veoma bistar, jasan ton, ostavljaju u zvučnoj slici mesta za sve. Dakle, ovo je bio koncert negde na sredini između onoga što slušamo u bendovima Jamesa Brandona Lewisa nadahnutim Coltraneovom duhovnošću i virtuozitetom, i nasleđa nekadašnjeg Ribotovog „spiritual unity“ trija. Na pariskom koncertu niko nije bio „istaknuta sviračka zvezda“, što je podcrtano i uravnoteženim tonskim miksom.
Razrešenje
Nakon dva sasvim drugačija koncerta, postava Ceramic Dog zvučala je poput sinteze svega što smo prethodno čuli. Naravno, budući da je ovde ponovo bio prisutan Shahzad Ismaily (bas, bubnjevi, moog sint), to je i bilo očekivano, dok je Ches Smith bubnjar koji se uspešno kreće između čvrstog rok ili metal ritma (na blindfold testu biste povremeno pomislili da čujete Larsa Ulircha) i onoga što je široki spektar savremenog i avangardnog džeza. Ujedno je ovaj nastup bio i najviše rasterećen pompe i očekivanja, jer nije baratao ni programskim aktivističko-političkim potencijalom („Music of resistance“) niti (opravdanim) očekivanjima u pogledu sviračke improvizacije prvoklasne, all-star džezerske postave.
Što ne znači da je falilo bilo čega. Marc Ribot je još jednom bio lider postave u kojoj može da se raspeva i svira alternativni rok, ali je dobar deo koncerta bio i svirački, fokusiran na instrumentalne deonice. Gde je, recimo, posebno bila upečatljiva jedna Ismailyjeva solo bravura sa sviranjem sinta u gajdaškom stilu, i eskalacijom u tvrdoj psihodeliji.
Post scriptum
Oba koncerta u okviru festivala Sons D’ Hiver održana su u udaljenim gradskim i prigradskim parskim naseljima, što bi u beogradskom kontekstu bilo uporedivo sa koncertima u Surčinu, Jajincima, Malom Mokrom Lugu, ili Padinskoj skeli. Slično je bilo i drugih festivalskih večeri u Parizu. Obe sale su bile u skladu sa najvišim binskim standardima i pristojnih kapaciteta za između 300 i 500 ljudi, a gradski prevoz do pomenutih lokacija je vrlo funkcionalan, pa je ukupan standard ove koncertne ponude bio sasvim uporediv sa najboljim beogradskim koncertnim prostorima poput Doma omladine Beograda, ili prestoničkim pozorišnim salama.
Koliko je autoru ovih redova poznato, poslednjih godina je jedino Centar za kulturu Grocka želeo i uspevao da izvede nešto slično i predstavi ponudu savremene muzike van centralnih beogradskih prostora, u dvorištu Rančićeve kuće. Premda je decentralizacija u kontekstu čitave zemlje već dugo relevantna tema, kao da nam je u javnom diskursu pomalo promakla ova lokalna decentralizacija, ništa manje značajna ako govorimo o broju ljudi, ekonomskom statusu, i opcijama za zabavu i kulturno uzdizanje onih koji žive nadomak velikih urbanih centara. Naravno da nisu uporedivi Pariz i Beograd, niti Francuska i Srbija. Ali to nas ne sprečava da težimo tome, od malih organizatora do kreatora kulturne i urbane politike.
By 
