koncerti

18.09.2014.

Kanjiža Jazz Festival 2014: Lewis Jordan, Trio Kontraszt

Jubilarno 20. izdanje džez festivala u Kanjiži proteklo je bez previše pompe, ali ne i bez kvalitetnog programa

Mesto: Dom kulture & Art Kafe, Kanjiža / Datum: 12. septembar 2014. / Foto: Edvard Molnar
Lewis Jordan

Lewis Jordan

 

Pre samo godinu dana, budućnost uopšte nije izgledala loše za džez festival u Kanjiži. Novi, agilni umetnički direktor festivala Dejan Vujinović uspešno je odmenio legendarnog Zoltana Bičkeija i za nešto više od mesec dana pripremio vrhunski trodnevni program, doneo novi vizuelni identitet festivalu i novo ime (podsetimo se nekadašnjeg: „Jazz, improvizovana muzika…“). Malobrojna ali probrana publika je dolazila iz raznih gradova i atmosfera je bila srdačna, vesela, pa i optimistična.

Ove godine je čitavog avgusta odjekivala gromoglasna tišina, a o održavanju festivala i programu mogla su se čuti tek nezvanična nagađanja, te informacije o pregovorima sa izvođačima i tankom budžetu. Konačno, tek nedelju dana pred sam festival objavljen je line-up, a promotivne kampanje mimo FB iventa praktično nije ni bilo. Program je u odnosu na prethodnu godinu skraćen za jedan dan, nije bilo očekivanih/priželjkivanih američkih muzičara kultnog istorijskog statusa na kakve smo navikli (čast SAD branio je saksofonista i poeta Lewis Jordan), dok su hedlajneri došli iz Evrope.

Mađarski saksofonista István Grencsó, koji je prošle godine “oduvao” Dom kulture sa svojim kvartetom, kao provereno ime se ovog puta predstavio u postavi Trio Kontraszt (Stevan Kovacs Tickmayer – klavir, Geröly Tamás – bubnjevi), dok je stari znanac publike Ring Ring festivala, švedski saksofonista Martin Küchen, došao sa postavom All Included. Festivalski program je zaokružio Jožef Nađ s predstavom “Vilhelmove pesme” , a za sešne u Art Kafeu bio je zadužen saksofonista Viktor Toth sa svojim triom. Otvorena je i izložba slika i crteža Miroslava Jovančića. Za razliku od prethodnih nekoliko godina, ovog puta nije bilo Szilarda Mezeija ni u jednoj od festivalskih postava.

Lewis Jordan

Lewis Jordan

Tog petka uveče, u Domu kulture se skupilo oko 50-ak ljudi na otvaranju. Koncertni program je otvorio već pomenuti Lewis Jordan, koji je prethodnih godina snimao i sa Grensco Open Collectiveom, pa eto još jedne veze među ovogodišnjim izvođačima. Ovaj multidisciplinarni umetnik-veteran sasvim nonšalantno pristupa svom performansu, naizmenično recitujući ode velikanima džeza (Rahsaan Roland Kirk, Charlie Parker, Ornette Coleman…) i svirajući saksofon. Odrecituje i pokoji osvrt na vlastitu poziciju slobodnog umetnika (“njegovom stanodavcu nije jasno od čega zarađuje za kiriju”), te na druge srodne teme.

Povremeno se saginje da pogleda papir na kome mu je, valjda, ispisana setlista ili nešto nalik tome, te pravi kratke, ali zamišljene dramske pauze pre nego što nastavi s programom.  U svemu tome ima izvesnog šarma – Jordan nastupa kao da se obraća šačici prijatelja koji su se skupili u malo većoj dnevnoj sobi, ili nekom kafiću sa programom poetskih večeri. Ni njegovo sviranje saksofona nije naivno – premda se drži jednostavnih fraza koje ne bi zasenjivale naraciju, te najviše insistira na “fizičkom” sviranju sa dosta zvukova klapni i vazduha, ton mu je “sočan”, koloritan, i možete ga zamisliti kao usamljenog svirača na mostu u gluvo doba noći. No nije mu u prvom planu insistiranje na sviračkom umeću, te se do kraja nastupa udobno klacka između poezije i muzike.

Istvan Grensco

Istvan Grensco

Trio Kontraszt nastupa s daleko serioznijim konceptom i dugačkim, elaboriranim numerama pravo iz srca evropske fri  scene. Tu bi valjalo ukazati na kontrast (zgodna analogija sa nazivom benda) između Tickmeyerovog uslovno rečeno “hladnog” pristupa dirkama i Grenscove sviračke vatre i vrcavosti, koji samo čekaju pravi trenutak da izbiju na delo i videlo. Jer u potonjeg muzičara kuca “američko srce” i strastvene reference na Coltranea, Sheppa, i druge legendarne saksofoniste s prelaza iz šezdesetih u sedamdesete. Ovom prilikom, dugo svirajući bas klarinet, približava se Tickmeyeru i zajedno pronalaze koliko-toliko koherentan izraz u kome ima mesta za svakoga.

Njihova muzika, na emotivnom planu, balansira između surove kompozitorske dramatičnosti i raspojasane džezerske radosti sviranja, a na sviračkom planu između delikatno raspoređenih udaraca po dirkama i ekspresivnih duvačkih soloa. Geröly Tamás naginje apstraktnom izrazu i radije se okreće zvučnim istraživanjima, te u tom duhu produženim tehnikama sviranja seta bubnjeva i pratećih pomagala. Njegova je uloga i prateća i kohezivna u odnosu na dvojicu dominantnih muzičara.

Do kraja večeri odgledali smo i prvi set sešna Viktora Totha, saksofoniste koji sa svojim triom veoma nadahnuto rabi standarde i izgara pred malobrojnom publikom Art Kafea (gde se zatekao i Martin Küchen sa svojom ekipom). Nažalost, pisac ovih redova zbog bolesti nije mogao da prisustvuje drugoj večeri festivala, te ćemo umesto pisanog izveštaja dodati jedan youtube video sa koncerta All Included (na dnu teksta).

.

Stevan Kovacs Tickmayer

Stevan Kovacs Tickmayer

 

Kvalitet ovogodišnjeg programa je moguće sagledati iz dva ugla – poređenjem sa prethodnim godinama, te rezimirajući ponudu “kao takvu”. Znam za barem dvoje ljudi, a možda ih ima i više, koji su odustali od dolaska u Kanjižu videvši da neće biti američkih izvođača renomea Matthewa Shippa, Hamida Drakea, ili Charlesa Gaylea. Činjenica je da su takvi muzičari mamac za publiku iz Beograda, Novog Sada, Subotice i drugih gradova, te da se odsustvo takve ponude osetilo.

S druge strane, pogledamo li muzičare i ostale umetnike koji su nastupili, festival se zaista nema čega sramiti. Provereni Grensco, pa Martin Küchen na vrhuncu karijere (sa proširenim verzijama postava Angles osvojio je srca i publike i kritike), o Jožefu Nađu i njegovoj reputaciji ne treba trošiti reči, a ni Lewis Jordan nije loš koliko je lestvica očekivanja od “kanjiških” Amerikanaca podignuta (pre)visoko. Stoga bismo organizatoru ipak zamerili na pomalo smušenoj najavi (“Ove godine na žalost, vrlo skroman program”, stoji u FB iventu) obojenoj apologetskim tonom, koja nije fer ni prema instituciji festivala ni prema umetnicima koji su ipak nastupili, uprkos svim otežavajućim okolnostima. Sličan dojam se stekao i pri uvodnom govoru na samom otvaranju manifestacije, prve festivalske večeri.

Konačno, pitanje kvaliteta programa je i pitanje koncepcijske usmerenosti, često i više nego finansijskih mogućnosti. I u svojim “najboljim danima” što se novca tiče – ako je takvih uopšte bilo – Kanjiža je bila daleko siromašnija od dobrog broja domaćih džez festivala, ali je uspevala da se izbori i za svoju publiku, i za renomirane izvođače iz domena avangardnog džeza, i za prepoznatljivost. Nema razloga da tako ne bude i dalje, dokle god bude elementarnih uslova za održavanje ovog festivala koji je tiho i skromno proslavio svoj 20. jubilej. Nije to mala stvar.

 

UU

Tagovi: , , , ,



Komentara 2 : "Kanjiža Jazz Festival 2014: Lewis Jordan, Trio Kontraszt"

  1. jelen каже:

    lep prikaz, josh lepshi festival…. nazhalost, nisam mogo da stignem, istina, ne toliko zbog programa koliko zbog drugig stvari ali i meni je zhao shto nije bilo „najavljivanih“ teshkasha (matinica i simons)… da je bilo vishe vremena, svakoko bih i ovakav program chekirao… slazhem se sa johnniozinom primedbom, iako nas je razmazila debelo, kanjizha nema kome shta da se izvinjava i pravda za bilo shta… ovakav festival sa ovakvom kilometrazhom zasluzhuje samo respekt i divljenje…. bichkei je radio posao maestralno, novi selektor dejan takodje radi fantastichan posao, zato kapa dole i samo napred i vidimo se dogodine!!!!

    ;)))

    xxx

  2. Jovana каже:

    Tekst je odličan, bravo Nikola!
    Čini mi se vrlo objektivan.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.