The Best of 2010: Zlatan Dimitrijević

Godina u kojoj sam verovatno propustio niz dobrih izdanja, ali u kojoj je za listu deset najboljih konkurisalo bar još desetak albuma. Ovaj izbor bi stoga trebalo tretirati više kao moje preporuke, a ne striktno najbolja izdanja poređana po nekim kvalitativnim merililima. Vredi spomenuti i neke albume koji nisu upali na istu – to su Jason Moranov jubilarni Ten, Dave Liebmanov tretman Ornete Colemanovog materijala Turnaround, iznenađujuće dobar Chamber Music Society Esperanze Spalding, uvek odlični Moutin Reunion Quintet sa Soul Dancers, kao i Ralph Alessijev Cognitive Dissonance.

10. Mostly Other People Do The Killing – Forty Fort (Hot Cup)

MOPDTK je skup četiri tehnički i teorijski sjajno potkovana muzičara. Takvu kompetentnost kvartet koristi na prilično neobičan način, posežući za estetikom nekakvog indi-rok benda, istovremeno se smelo i ironično poigravajući sa džez tradicijom. Gnev pojedinaca zbog ovakve drskosti dekonstrukcije bend je navukao već odavno, a mene, koji sam ih kao ansambl otkrio ove godine, kupili su pre svega pomerenim smislom za humor.

Petera Evansa znam od ranije, kada sam tokom njegovog nastupa sa Evan Parkerovim elektro-akustičnog ansambla po prvi put u životu bačen u duboku hipnozu, koja je na momente rezultirala i (ne stidim se reći) blaženim snom. A ko nije čuo Kevina Sheau, koji zvuči otprilike kao Han Bennink na steroidima, neka se momentalno potrudi da ispravi grešku – youtube je pun reprezentativnih snimaka i njega i benda.

9. Pablo Held – Music (Pirouet)

Ove godine sam nekoliko puta, u raznim varijantama, uživo slušao ovog 24-godišnjaka iz Kelna, te i porazgovarao sa njim. Radovao sam se svakoj novoj šansi da čujem njegov nesvakidašnji trio u uzbudljivom izvođenju neobičnog autorskog materijala, oslobođenog stega konvencionalnog poimanja džeza (uobičajene strukture, predvidivih harmonskih rešenja…) Ovogodišnje izdanje, jednostavnog naziva Music, veoma je reprezentativan manifest onoga što bend radi uživo. Nova zvezda evropskog džeza u najavi.

8. Rudresh Mahanthappa/Steve Lehman – Dual Identity (Clean Feed)

Rudresh je ove godine bio hiperaktivan, tako da, pored brojnih gostovanja na pločama kolega, za sobom ostavlja i tri liderske i ko-liderske ploče. Odlučio sam da u izbor uvrstim baš ovu, bez obzira što su i saradnja sa Bunkyjem Greenom i izdanje njegovog trija MSG, koje je nakon nekoliko godina intenzivnog koncertnog života benda konačno ugledalo svetlo dana, podjednako ubedljivi.

Dvojica altista, uz pratnju više nego kompetentne ritam sekcije, poigravaju se svojim veštinama za koje bi svaki kolega saksofonista verovatno prodao dušu. Ipak, obema nogama ostaju na zemlji, zadržavajući toplinu i spontanost izraza, čak i kada su deonice ekstremno kompleksne i matematički iskalkulisane.

7. Kevin Eubanks – Zen Food (Mack Avenue Records)

Ponajbolji mejnstrim album ove godine napravio je upravo muzičar ko je poslednjih godina punio stupce (ne samo muzičke) štampe. I sada, kada je iza sebe ostavio Jaya Lenoa i njegov Tonight Show, može da nastavi tamo gde je stao sredinom devedesetih – sa snimanjem dobrih ploča. U tih 15-ak godina se nakupilo materijala za odličnu zbirku, a kad se tome dodaju raspoloženi Marvin „Smitty“ Smith na bubnjevima, Bill Pierce na saksu, Gerry Etkins na klavijaturama i Rene Camacho na basu, dobijamo sat vremena užitka, i to ne samo za fanove gitarskog džeza. Masa lepljivih, ali kvalitetnih melodija, kao i inspirativna svirka svih članova benda, preporučuju ovaj album svima koji su iole u džez vodama.

6. Nik Bärtsch’s Ronin – Llyria (ECM)

Brz i stresan način života ove godine me je uglavnom odvraćao od izdanja ECM etikete. Međutim, sticajem okolnosti se na plejlistu prošvercovao album Nik Bärtschovog Ronina, postavke koja je pretprošle godine digla veliku prašinu na evropskoj džez sceni, ali meni opet ostala manje-više nepoznanica. Tzv. Ritualni gruv, koji je melodijski prilično štur (pri tome se ne odriče inteligentnih i sofisticiranih finesa), a ritmički jako robustan, ima hipnotičke kvalitete koje slušaoca zgrabe i ne puštaju tokom svih sat vremena albuma. Možda je ovo i avangarda, ali potpuno prihvatljiva i ušima nenaviknutim na zvučne neregularnosti.

5. John Escreet – Don’t Fight The Inevitable (Mythology)

Kada sa 25 godina u kvintetu imate Davida Binneya, Matta Brewera, Nasheeta Waitsa i Ambrosea Akinmusirea, koji vaše kompozicije sviraju izgarajući u svakom odsviranom tonu, onda znate da ste na pragu da postanete bitan igrač. Na Don’t Fight The Inevitable Escreet obilato poseže za džez tradicijom, ne približavajući se ni na momenat ikakvom vidu mejnstrim predvidivosti. Izvrsna i veoma mi draga kombinacija ekstremno kompleksnih, komponovanih i slobodno improvizovanih segmenata.

4. Louis Sclavis/Craig Taborn/Tom Rainey – Eldorado Trio (Clean Feed)

Legendarni Francuz Louis Sclavis je za realizaciju svog novog materijala angažovao dvojac koji itekako razume esenciju evropskog džeza i ono što ga čini uzbudljivim i drugačijim. Ovde ne postoji hijerarhija (bez obzira što je Sclavis većinski kompozitor materijala), ovo je jednostavno uživanje prijatelja u kolektivnoj improvizaciji i komunikaciji unutar trija. A improvizacija, uokvirena izuzetno kompleksnim komponovanim delovima, zvuči jako koherentno, bez obzira što pokriva najrazličitija raspoloženja, od melanhonije do čistog ludila.

3. Aaron Goldberg – Home

Aaron Goldberg je pijanista koji, šta god da dohvati, pretvara u zlato . Tehnika nalik Art Tatumovoj, kolorit ala Bill Evans, aranžmanska rešenja sklona Ahmadu Jamalu, u kombinaciji sa čudesnom ritam sekcijom Erica Harlanda i Reubena Rogersa uz prstohvat magije Marka Turnera, ne vode ničemu drugom do trijumfu oličenom u 10 tema između duboko-poetičnog i snažno-pulsirajućeg doživljaja. Goldberg do sada nije izdao loš album, ali Home se doima kao najautentičnije (bez obzira što su odsvirane mahom kompozicije drugih autora) i najzokruženije njegovo izdanje do danas.

2. Dhafer Youssef – Abu Nawas Rhapsody (Jazzland Recordings)

Kao prvo, neizmerno hvala ovom izdanju što mi je otkrilo neverovatnog Tigrana Hamasyana! Jermenski pijanista već je objavio nekoliko vrlo dobrih albuma, ali mu je za proboj u prvu džez ligu bila potrebna upravo ovakva, savršeno izbalansirana ploča. Dhafer Youssef je, povratkom na potpuno akustični kvartet, po mom mišljenju objavio najbolji album svoje karijere. Splet dubokih, gotovo obrednih i ritualnih motiva, otelotvorenih kroz Youssefov glas kvaliteta kakvog instrumenta i jako moderne, kreativne džez svirke, za onoga ko zna i želi da sasluša predstavlja nesvakidašnji doživljaj.

1. Michael Formanek – The Rub And Spare Change (ECM)

Na američkog kontrabasistu Michaela Formaneka sredinom 70-ih je pažnju skrenuo Tony Williams, angažujući ga u jednoj od svojih brojnih Lifetime postavki. Ovo je Formanekov debitantski album za ECM, sa dinamičnim kvartetom koji čine njegov stalni saradnik, alt saksofonista Tim Berne, pijaniste Craig Taborn, i bubnjar Gerald Cleaver.

U svakom pogledu progresivan rad četvorice bliskih prijatelja i eksperimentu naklonjenih muzičara; interesantno izdanje ne samo za fri i avangardne frikove, već i za sve ljubitelje muzike otvorenih shvatanja i otčepljenih ušiju; savršen balans introvertnog i komunikativnog, tačno na pola puta između post-bapa i post-fri-džeza.