Hayden Chisholm: 10 albuma koji su mi promenili život

Pišući o samo jednom u nizu sjajnih koncerata koji su se u drugoj polovini 2022. godine odvijali u beogradskom klubu BAM, Voja Pantić je rečenicom “dogodio nam se Hayden Chisholm, a onda nam se dogodio BAM!“ sumirao zadovoljstvo situacijom na koju džezerski Beograd nije bio navikao. I zaista, prisustvo osobe Haydenovog profila koja (na stranu to što se radi o instrumentalisti najvišeg kalibra) jednostavno živi umetnost koju stvara, a uz to u duhovno grogirani Beograd unosi ukuse, mirise i manire koji naginju ka nekim ozbiljnim evropskim gradovima, moralo bi da bude ništa manje do inspiracija njegovim trenutnim sugrađanima, bez obzira na to bili oni muzičari ili samo uživaoci umetnosti.

Hayden Chisholm je odrastao u jednom novozelandskom gradiću. Put do Beograda, koji je izabrao za trenutnu bazu, vodio ga je preko Nemačke, Japana, Indije i mnogih drugih zemalja u kojima je razvijao svoj specifičan stil i ukus. Od 1995. ozbiljno je pristupio razvijanju inovativnog mikrotonalnog pristupa sviranju saksofona i komponovanja, koje je prvi put predstavio na svom debitantskom izdanju Circe. Njegovu muziku su snimali radio giganti kao što su WDR ili BBC, a pored džeza sarađivao je i sa umetnicima kao što su David Sylvian i Rebecca Horn.

Njegov pedagoški rad priznat je diljem sveta. Kao gostujući predavač predaje na brojnim svetskim univerzitetima. No, ovde posebno treba pomenuti sada legendarni kamp za duvačke instrumente koji je osnovao na grčkoj planini Pelion i koji se održava neprekidno već 16 godina.

Do danas je snimio petnaestak albuma kao lider, dva autorska box-seta sa po 13 diskova, te još stotinak albuma kao sajdmen. Ove godine će objaviti novi box-set koji će sadržati njegovu interpretaciju “Fineganovog bdenja“ Jamesa Joycea, kao i radikalno tumačenje muzike jermenskog mistika Georgea Gurdjieffa.

Pre nego li pređemo na listu 10 ključnih albuma koju nam je Hayden Chisholm priredio, citirajmo još velikog Leeja Konitza koji je, nakon što ga je čuo, imao jedan veoma jednostavan komentar: “This guy is the real shit, where the hell did he come from?”

1. Sun Ra – The Heliocentric Worlds of Sun Ra, Volume One (1965). U malom mestu na Novom Zelandu gde sam rođen i odrastao, s vremena na vrememe bi se održavala berza polovnih ploča. Ovo čedo sam kupio kad sam imao 14 godina i odmah me je oduvalo u orbitu. Nabavio sam i nešto indijskog tamjana i još uvek se sećam momenta u svojoj spavaćoj sobi kada nisam imao pojma šta me je snašlo. Kada se ovoj muzici vratim nakon toliko godina, efekat je praktično isti. Thank God we have souls like him making music, otherwise we just might be truly fucked.

2. Keiji Haino – I Said, This Is The Son of Nihilism  (1995)

Ljubav na prvo slušanje. Odmah me je odveo na neko drugo mesto, postao sam njegov fan i pratio ga po Japanu posećujući mnoge njegove svirke. Pretpostavljam da mi je, nakon tolikih pravila koje sam naučio u školi, bila potrebna dobra doza muzike kao što je njegova. To što nisam razumeo japanske tekstove nije mi previše smetalo jer sam imao osećaj da ih jednostavno osećam. Ova ploča mi je otvorila lepljiva i opasna vrata ka japanskom nojzu u kome sam se osećao udobno – masivni zvučni zidovi kroz koje sam navigiram i koji me potpuno obuzmu, a zatim ispljunu.

3. Lee Konitz – Motion (1961). Mislim da je ova ploča dugo dugo bila moja opsesija kada sam u svojim tinejdžerskim godinama transkribovao i razmatrao svaki odsvirani ton. Konitz se nekako potpuno predao na ovom sešnu, njegove deonice teku bez ijedne repetativne i opšte fraze – ne postoji saksofonista pre ili posle njega, za koga ja znam, da je tokom celog albuma faktički odbacio sve na čemu je pre toga radio i vežbao. Improvizacija u pravom smislu te reči. Upuštanje u rizik u pravom smislu te reči. No bullshit. Pravi dragulj. Sa ovom pločom je u tom domenu postavio visoke standarde.

4. Loren MazzaCane Connors – Airs (1999). Davno dok sam živeo u Kelnu, postojala je jedna divna mala prodavnica ploča sa ludom muzikom iz celog sveta. Ovu sam uzeo “na slepo“ i toliko me je obuzela da je ostala sa mnom kroz ceo život. Jednostavno postoji nešto u njegovom načinu sviranja što me zgrabi svaki put. Istina, ima tu i melanholije, ali u slobodnom tumačenju – ova ploča je kao dobar prijatelj kome se uvek vratim ne bih li našao utehu. Puno sam popio vina uz ovu ploču, gledajući u zvezde – prava stvar koju vam mogu samo preporučiti.

5. Giacinto Scelsi – Marcus Weiss, Johannes Schmidt, Ensemble Contrechamps, Jürg Wyttenbach – Kya (1999). Sa 20 godina shvatio sam da između 12, za koje sam znao, postoji još nota – da između H i C obitava otvoren prostor o kojem nikad nisam slutio. To je bilo iznenadno saznanje koje će postati moja opsesija. Scelsijeva muzika je do današnjeg dana sa mnom. I pored toga što mi je tu mnogo toga nepoznatog i obavijeno velom misterije u vezi toga kako je on to snimio, ne marim mnogo – imam neke sopstvene teorije. Ono što je bitno je sam zvuk i način kako njegove partiture od regularnih orkestara mogu stvoriti transcendentalne bogove frekvencije. Definitivno bih ovaj album poslao u svemir sa vizit-kartom Zemlje.

6. Messhugah – Chaosphere (1998). Postao sam fan nakon prvih 10 sekundi i i dalje mu se vraćam. Obožavam njegovu snagu, ritam i harmonije. Tačka. Volim da crtam i skiciram. Kada pustim olovku da radi svoj posao, ovaj i sledeći album ispod mogu da budu satima i mesecima u mojim slušalicama. Naravno, imaju i gomilu drugih odličnih stvari, ali ovaj album i dalje sija istim sjajem za mene. Izuzetno poštujem ovaj bend koji traje već decenijama u kontinuitetu.

7. Gagaku – Ancient Japanese Court Music (1971). Možda jedina ploča koju mogu da slušam uvek, dan ili noć, u bilo kojoj životnoj situaciji. Bog sam zna zašto, ali me je zgrabila momentalno i ostala sa mnom kroz ceo život. Kao da je vreme stalo. Ovo je jedna od ljudskih tvorevina koja nadilazi ljudsku emociju. Deluje kao da su vekovi borbe stisnuti i kondenzovani u komade koji sada sijaju kao svetionici. Jednostavno me ispunjavaju nadom svojim bićem, koje je s jedne strane jednom nogom duboko utemeljno u ovoplanetarnom, a drugom negde daleko u svemiru.

8. Tuva: Voices from the Center of Asia (1990).  Prvih par sekundi ove muzike je bilo dovoljno da me pošalje na doživotno putovanje. Najpre je bilo “what the hell is that?”, a onda je ubrzo postalo moja opsesija – vežbao sam kako da pevam ove nadtonove i čak išao u Altai planine da bih ova izvođenja čuo uživo. Uzeo sam “crvenu pilulu“ i spustio se u harmonsku zečiju rupu iz koje i dan danas nisam izašao. Ako bih po nečemu mogao da postanem poznat, onda bi to mogla da bude činjenica da sam uspeo da navedem stotine muzičara, velikih i malih, na stazu i doktrinu glede nadtonova, a što su oni širili dalje diljem sveta. Ovde se radi o istinskom pomirenju makro- i mikrotonalnosti – najdublja tajna koja nam stoji direktno ispred nosa (ili ušiju).

9. Archie Shepp & Horace Parlan – Goin’ Home (1977).  Nostalgija za kućom i čežnja su nešto s čime sam morao da se borim i na kraju sprijateljim tokom svog života na putu. Ova ploča je neke momente učinila lakšim. Duh koji Archie nosi na ovom albumu je nešto posebno – teško mi je da zamislim da iko može da ne ostane dirnut nežnošču u njegovoj svirci. Pravi klasik i nenametljiv album jednog od mojih omiljenih saksofonista.

10. Jessie Mae Hemphill & Friends – Dare You To Do It Again (2004). Ovaj je teško pretočiti u reči. Pretpostavljam da se voli ili ne. Ja ću samo reći da duh koji peva kroz nju je sve ono što bi muzika trebala da bude – oslobađa nas i kanališe nešto što je mnogo veće od nas. God bless her- she fills me with joy and gives me hope that one fine day everything’s going to be just fine and actually I think it will.