Vladimir Racković

U više navrata smo, na stranicama ovog sajta, istakli kako je The Belgrade Dixieland Orchestra jedini domaći džez bend koji se bavi sviranjem tradicionalnog njuorleanskog džeza. Takođe, to je i jedan od retkih srpskih džez sastava koji je, tokom poslednjih desetak godina, uspeo da uspostavi diskografski i koncertni kontinuitet, što je – uzevši u obzir stanje domaće džez scene i njen položaj na muzičkom tržištu – već samo po sebi poduhvat vredan hvale.

Pre nekoliko meseci BDO je izdao svoj četvrti album What A Dixie We Have In Gospel (B.M.W. Records GmbH) na kome bend donekle izlazi iz svojih uobičajenih žanrovskih okvira i pravi iskorak ka gospelu, što će nam biti prva, ali ne i jedina tema za razgovor sa frontmenom Vladimirom Rackovićem.

Kako ste se odlučili za muzičke promene na novom albumu?

Gospel je muzički žanr koji je od samog nastanka tradicionalnog džeza u njemu prisutan na mnoge načine: katkada u harmonskom, katkada u melodijskom smislu, a najčešće kao podloga za rearanžiranje na džez način, i kao takav se i danas izvodi po klubovima i koncertnim dvoranama, daleko od crkava u kojima se do tada jedino mogao čuti. Nema tog diksilend sastava koji na svojim pločama ili CD-ovima nema po neki diksi-gospel.

Međutim, retki su oni koji su čitavo jedno diskografsko ostvarenje posvetili samo tome. I dok takvih projekata po Americi ima u izvesnom broju, u Evropi je to pravi raritet. BDO se odlučio za ovaj projekat sa idejom da se i na ovaj način pozicionira na evropskoj diksilend mapi, ali da produkcijski i aranžerski malo pomeri stvari u odnosu na uobičajeni pristup kada je ovaj žanr u pitanju – posebno u domenu netipičnog aranžiranja duvačke sekcije. To je donelo novi zvuk orkestra, što je u svetu izazvalo čitav niz pohvala i čestitki, posebno od umetnika specijalizovanih za izvođenje gospela u diksi maniru. To je zvuk koji ne podseca ni na jedan već poznati diksi-gospel stil, niti je stvaran po uzoru na nešto već postojeće.

Na predstojećem koncertu, a i u budućem radu The Belgrade Dixieland Orchestra, biće nekoliko personalnih promena u odnosu na postavu koja je snimala poslednji album. U kojoj meri ove promene utiču na zvuk benda?

U džezu je fluktuacija umetnika vrlo prirodna stvar. Svaki džez muzičar ima svoj karakteristični umetnički rukopis kojim ostavlja svoj neizbrisivi pečat u svakoj odsviranoj ili snimljenoj kompoziciji, pa je tako i sa koncertima i snimcima BDO-a. Kada je o sviranju u ovom orkestru reč, najvažnije od svega je da se umetnik što preciznije pridržava stila koji karakteriše tradicionalni džez, unutar koga onda ima svu slobodu da kao instrumentalista prikaže svoj virtuozitet i talenat. Nesumnjivo je da su svi članovi ovog orkestra do sada bili na nivou zadatka.

Na prvom albumu ste se oslanjali na aranžmane Ljubomira Matijace, a kasnije ste palicu prepustili Ivanu Švageru. Možete li nam objasniti aranžerske finese po kojima se ova dva muzičara razlikuju?

Ljubomir Matijaca je pravi, autentični predstavnik čistog, tradicionalnog diksilend stila. On se ogleda u definiciji „kolektivne organizovane zajedničke improvizacije“ gde se običnom slušaocu čini „da tu svako svira nešto svoje“, dok kao rezultat to postaje savršena umetnička celina. Ovo je i Ljubin aranžerski afinitet, koji je prepoznatljiv na većem broju kompozicija na prvom CD-u.

Ivan Švager je, bez obzira na veliku stilsku preciznost u interpretatorskom smislu, ipak aranžer novijih shvatanja, sa naprednijim i savremenijim harmonskim rešenjama i idejama u pisanju duvačih slogova, posebno u ekspoziciji teme.

Na proslavi rođendana džeza u Akademiji 28 imali smo prilike da gledamo koncert u intimnoj klupskoj atmosferi, sada svirate u „ozbiljnom“ Kolarcu. Koliko vam je bitno u kakvom prostoru svirate, i koliko to utiče na pripremanje scenskog nastupa i aranžmana?

BDO je prvenstveno koncertni orkestar koji, zbog velikog broja članova (osam) retko može i da stane u bilo koji klub. Tako smo više navikli na kvalitetne koncertne prostore: pretežno pozorišta, domove kulture i koncertne dvorane. Koncert na Kolarcu već šest godina za redom predstavlja naše tradicionalno druženje sa beogradskom džez publikom, najavljujući joj početak nove koncertne sezone.

Jedini redovan klupski nastup Orkestra je upravo u Akademiji 28, gde (opet) tradicionalno obeležavamo dan kada je snimljena prva džez ploča (26. februar 1917.) Izabrao sam u te svrhe baš ovaj klub, zato što po enterijeru vrlo podseća na Preservation Hall u Nju Orleansu, za koji kažu da je sala iz koje su se začuli „prvi zvuci neke nove, ushićujuće muzike“, koju ćemo kasnije prepoznavati i voleti kao diksilend.

Na obe vrste nastupa aranžmani su identični, ali je izbor pesama različit, kao i razmena energije sa publikom koja vam u klubu sedi bukvalno nadohvat ruke. Koncertni naastup daje više prostora za osmišljavanje scenskog nastupa, dok klub udvostručuje adrenalin već u prvom sekundu koncerta.

Koliko nastupate po Srbiji (van Beograda) i kakve su reakcije publike?

Osim tri, godinama ustaljena, tradicionalna nastupa u Beogradu (Kolarac, Sava centar i Akademija 28), orkestar isključivo gostuje po unutrašnjosti Srbije, izvodeći uglavnom umetničko – obrazovni koncertni koncept pod nazivom „Tako je nastao džez“, posebno u mestima gde druge džez kolege retko dolaze. Zadržavši svoj osnovni, misionarski duh i karakter, orkestar ovim putem upoznaje najširu populaciju ljubitelja muzike o istorijskim, muzikološkim i etnomuzikološkim činiocima koji su iznedrili džez kao najvažniju umetničku tvorevinu 20. veka. Nema koncerta koji se ne završava sa barem tri bisa, gde oduševljena publika, koja iskreno priznaje da ovakvu muziku nikada ranije nije imala prilike da sluša, pita kada možemo ponovo dođemo u njihov grad. Činjenica da to uvek zavisi od njihovih sugrađana – organizatora koncerta, nikada nas nije dovela dva puta u isti grad. Nažalost, naravno. Izuzetak je Paraćin.

U kojoj meri sarađujete s kulturnim institucijama u Srbiji i da li imate bilo kakvu pomoć (finansijsku, logističku…) sa te strane?

Najviše sluha za naše umetničko stvaralaštvo ima Sekretarijat za kulturu grada Beograda, koji je i zvanični pokrovitelj svih naših koncerata u Kolarcu. Oni su za sada jedini shvatili vrednost umetničkog blaga koje se u ovom orkestru krije. Što se finansijske podrške tiče, tužno je ali istinito da je Američka ambasada u Beogradu do sada dala za nas više sredstava nego svi dosadašnji domaći sponzori zajedno. Ponavljam podatak da je ovo jedini orkestar ove vrste ne samo u Beogradu, nego na čitavom Balkanu, za čiju vrednost naši ljudi izgleda nemaju nikakvog interesa, ili je nisu svesni. Na čelu sa Ministarstvom kulture Republike Srbije.

Uspevate li da realizujete nastupe po inostranstvu?

Poznato je da kulturne institucije ove zemlje uopšte ne haju za plasman i „izvoz“ srpskog džeza u svet. To je i razlog što naši sastavi gotovo uopšte ne gostuju u inostranstvu. BDO je orkestar koji nesumnjivo najčešće predstavlja svoju zemlju u Evropi: upravo je stigao poziv za nastup na najprestižnijem diksilend festivalu Evrope u Drezdenu, u maju sledeće godine. Nedugo zatim, orkestar kreće na mini turneju u Francusku početkom jula, što će sasvim sigurno povući još neke nastupe – pregovori u toku.

Kakvo je vaše mišljenje o današnjoj džez sceni u Srbiji?

Opšte je mišljenje da je džez u Srbiji gotovo na umoru. To je biljka koja, bez pomoći moći ove zemlje, neće trajati dugo. Radosna činjenica da se sve više naših mladih džez talenata školuje po svetu naglo postaje bolan šamar koji nam otvara oči – svi oni već uveliko koncertiraju na drugim meridijanima, prestižnim džez koncertima ili u dostojnim i kvalitetnim džez klubovima. Jedan prilično mali broj umetnika bori se za goli život u svojoj rođenoj zemlji, koja nikada nije razmatrala dotiranje i afirmisanje džeza, otvaranje džez akademije, ili subvencionisanje rada džez klubova. Bojim se da će, dok se to ne desi, još mnogo džezera napustiti ovu zemlju.

Sve ono što preostane – čini trenutnu džez scenu Srbije. Svi manje-više počinju da sviraju druge muzičke žanrove zbog puke egzistencije, dok džez stoji u zapećku i čeka neke bolje dane. Čeka i neki dobar, pravi džez klub, u kome će se svi imati pravo da se predstave, i da ga osećaju kao svoje mesto, svoju crkvu. Tek tada možemo ozbiljno govoriti o džez sceni u ovoj zemlji.

Kao nekome ko se bavi prevashodno tradicionalnim džezom, koliko su vam zanimljiva strujanja na savremenoj džez sceni?

Bavljenje tradicionalnim džezom prevashodno podrazumeva kopanje po istorijskim podacima, traganje za notnim rukopisima starih umetnika i izučavanje svih relevantnih odrednica stila karakterističnog za novu muziku 20. veka. To istraživanje smanjuje mogućnost temeljnog posvećenja drugim žanrovima i njihovim protagonistima. Ali to, naravno, ne znači da u svetu nema novih mladih snaga koji će nositi džez baklju narednih decenija. Primera ima dosta, ali lepo je znati da će budućnost džeza obeležiti jedna Esperanza Spalding, Victor Wooten, Chris Botti, ili Harry Connick, Jr.