The Bad Plus: The Rite of Spring + Inevitable Western

The Rite of Spring (Sony)

Rimejk neoklasičarskog remek-dela, koji nas i pored sjajne transkripcije navodi na povratak originalnom zapisu

Često smo slušali priče o čuvenim džez muzičarima koji su obožavali Stravinskog, poput Charlieja Parkera, Ornettea Colemana i mnogih drugih. Na ovom albumu The Bad Plusa novo je da Stravinski nije inspirisao svojim harmonijama, disonancama i tretmanom melodije i ritma, već je uzeta velika knjiga notnog zapisa i redom prepravljana i raspisivana za klavirski džez trio. Vrlo hrabar poduhvat kakav malo kome pada na pamet. U vremenu kada džez muzika uspostavlja svoje nove standarde i muzičari sviraju kompletne albume kako Johna Lennona (Bill Frisell) tako i Milesa Davisa (Mostly Other People do the Killing – Kind of Blue), ovakav ozbiljan poduhvat do sada nije na ovaj način viđen.

Trio je je dobio narudžbinu od Duke Univerziteta da napravi snimak inspirisan muzikom Igora Stravinskog. The Bad Plus su već jednom, na albumu „For All I Care“ pokazali interesovanje za ruskog kompozitora snimivši sopstvenu interpretaciju motiva baleta “Apolon”. Ovog puta, odlučili su se za veliki zalogaj, kompoziciju koja svima padne na pamet kada kažu Stravinski – „Posvećenje proleća“. Prvo javno izvođenje bilo je 2011. godine, dok je zvanični snimak objavljen tri godine kasnije.

Posle interesantnog klavirskog uvoda koji je obogaćen filterima i elektronskim semplovima, bend ulazi u jedan od hipnotičkih i najbitnijih delova kompozicije – „Predskazanje proleća“. Trio zvuči inspirisano i pokušava da donese adekvatnu težinu dela, u čemu do kraja uspeva samo u mirnijim i orkestarski redukovanim stavovima. Orkestarski tuti i fortisimo u klavirskom triju zvuče mlako i neubedljivo. Kada god orkestar “poludi”, Iverson kao da nekom ogromnom kesom pokušava – veoma uspešno – da uhvati i odsvira svako sazvučje. Međutim, takvim pristupom gubi bitku sa vetrenjačama i sistemom “sve odjednom” stavlja na žrtvu fluidnost izvođenja.

Ono što nedostaje je isprepletanost instrumenata i njihovih zvučnih karakteristika, koja mora biti jedna od glavnih karakteristika ovog dela. Zaista bez toga ovi bravurozno navežbani aranžmani ne uspevaju da ostave adekvatan utisak. Sve se završava „Žrtvenim plesom“ u kome dobijamo neodoljivu želju da ponovo poslušamo original.

Za ovakav poduhvat, bend nije izabrao isti tretman koji je praktikovao sa pop/rok temama. Izvedba je veoma slična originalu, ali opet vrlo daleko od njegovih dinamičkih i zvučnih fascinacija. Triju ipak treba odati priznanje na urađenom, po čemu će sigurno ostati upamćeni. Šteta što sastavu nije dodat i jedan limeni duvački instrument, koji bi svakako redukovao ovaj problem i možda doneo odgovarajuće rešenje.

Inevitable Western (OKeh Records)

Tuširanje posle ruskog Žrtvenog Plesa

“Posle zaista mnogo rada, razmišljanja i energije koji su  bili potrebni da se uradi Stravinski, osetili smo potrebu za oduškom i malo zabave. Vratili smo se u naš mali svet u kome ne moramo da se bavimo muzičkom matematikom i ostalim krupnim zahtevima” – Reid Anderson.

Posle albuma koje su proslavile rok obrade, albuma sa pevačicom, dva kompletno autorska albuma i upotrebe elektronike, i jednog neviđenog posla oko sređivanja partiture za gorepomenuti klasik ruskog baleta, dolazimo do jubilarnog desetog albuma grupe The Bad Plus. Iznenađenje je da ovaj put nema iznenađenja. Nema rok obrada (mada to i ne bi bilo pravo iznenađenje), nema igranja sa elektronikom kao na prethodna dva ostvarenja, nema gostujućih muzičara, nema vokala.

Kompozicije Reida Andersona dominiraju svedenošću forme i adekvatnim sadržajima. Njegova “I hear you” otvara album na pravi način i predstavlja nam The Bad Plus kakav bi možda najviše i voleli da čujemo. Anderson donosi veoma ozbiljan senzibilitet i fin gruv ovom triju, pa je šteta što nije i zvanični “lider” ovog sastava, koji bi tako dobio pravi fokus i muzičko usmerenje.

Svaki član benda donosi po tri kompozicije. Kingove uglavnom obiluju poliritmijom i konceptom ritmičkih etida, kao i dizanjem dinamike preko otvorenog hi-hat-a. Kompozicije pijaniste Iversona  dominiraju pop-rok-rahmanjinovskim tretmanom.  Iversonova “Self Serve“ je papagajski šarenih ritmova i senzibiliteta koji se prelivaju od pop-rok teme, preko džez spojeva i latina u srednjem delu. Nažalost, ovaj vanredno talentovani pijanista ne uspeva da se uzdrži, a da u gotovo svakoj kompoziciji ne pretera u pokazivanju svih svojih uticaja. Njegova vanredna podela leve i desne ruke je nešto nezaobilazno i neosporno, ali nas to sve manje iznenađuje posle 15 godina od prvog snimka grupe.

Bend se vraća svom interesantnom zvuku, ali često i previše iskolažiranom, što funkcioniše uglavnom kod jednostavnijih tema koje ovakav pristup razbija. Međutim u nedostatku kvalitetne teme i jakog gruva, njihove igre umeju da budu naporne i predvidive. Možda ne bi bilo loše da se ova tri veoma talentovana muzičara ređe sastaju, kako bi u novijim izdanjima doneli nešto svežiji i drugačiji materijal.

Spisak numera / The Rite of Spring / First Part: Adoration Of The Earth-Introduction; The Augurs Of Spring; Ritual Abduction; Spring Rounds; Games Of Two Rival Tribes/Procession Of The Sage; The Sage/Dance Of The Earth.

Second Part: The Sacrifice-Introduction; Mystic Circle Of The Young Girls; Glorification Of The Chosen One; Evocation Of The Ancestors/Ritual Action Of The Ancestors; Sacrificial Dance.

Inevitable Western:  I Hear You (Reid Anderson); Gold Prisms Incorporated (David King); Self Serve (Ethan Iverson); You Will Lose All Fear (Reid Anderson); Do It Again (Reid Anderson); Epistolary Echoes (David King); Adopted Highway (David King); Mr. Now (Ethan Iverson); Inevitable Western (Ethan Iverson).

Muzičari: Reid Anderson – bas, elektronika; Ethan Iverson – klavir; David King – bubnjevi.