Ahleuchatistas – Of The Body Prone (Tzadik)

Kada sam, blagodareći Myspaceu, prvi put uspostavio kontakt sa bendom Ahleuchatistas, dobio sam promotivnu kopiju tada aktuelnog albuma What You Will, i zanemeo od uzbuđenja koje me je spopalo. Budući da sam poštovalac gotovo svega sto su Cuneiform Records objavili, zaneseno sam odgovorio tipskom porukom koja je ovde začudo izgubila nešto od svoje očigledne profanosti: „Zaboravimo Doctor Nerve, Forever Einstein, Univers Zero…stižu Ahleuchatistas!“. Biće da se istom utisku nije mogao odupreti ni veliki John Zorn, pa ih je uzeo pod okrilje Tzadika.

Medijski osvrti na muziku ovog sastava žanrovski su je određivali velikim brojem odrednica od kojih se neke međusobno isključuju: džez-kor, met-rok, avangarda, met-kor, džez-rok, eksperimental, post-rok… ako ove odrednice primenimo na Ahleuchatistas, vidimo da ih oni nadrastaju i prevazilaze sve nedostatke i slepe ulice u koje spomenuti žanrovi zapadaju. I zaista, koliko god slušalac bio upućen u staze i bogaze umetničkih i neumetničkih eklektičnih formi u popularnoj muzici i onoj koja to nije, prilikom susreta sa ovim sastavom mora da im prizna autohtonost njihovih htenja u pogledu zvuka na sceni.

Ako bih i morao da žanrovski/stilistički pozicioniram ovaj bend, opisao bih ih kao eksperimentalni/met/prog bend sa izvođackom logikom i fizikalnošću fri-džeza. I pank-džez odrednica je, čini mi se, primenljiva u njihovom slučaju, s obzirom na to da pank i hardkor estetika nije retkost kod modernih džez (The Thing, Zu) ili metal (Ephel Duath, Fantomas) sastava, i kao takva se sreće sa met-rok nasleđem i fraziranjem (Don Caballero), isprepletanim luping i kolaž tehnikama mimimalizma, i sa izgradnjom tenzije post-rok kompozicija kao vezivom harmonskih sklopova.

Balansirajuci na tankoj niti razdvajanja improvizacije i kompozicije, Ahleuchatistas na Of The Body Prone snimaju dugačke pesme, koje kompoziciji daju vremena da se razmaše, a improvizacioni aspekt joj se unekoliko podređuje. Prateći samo sebi znane postulate pravljenja muzike, bend na ovom albumu radi na daljem usavršavanju zvuka do kojeg su srcem i umom došli, i čini se da se trud neizostavno isplatio – ovo je najambicioznija i najuzbudljivija ploča koju su do sada uradili. Dužinom pesama kao da se jos više naglašava važnost struktura vođenih improvizacija (kakvim god se tempom strukture u kompoziciji smenjivale) i njihov prioritet nad neospornom virtuoznošcu ovih muzičara.

Procesi izgradnje i razgradnje se više odnose na melodije, strukture i ritam nego na frenetično smenjivanje žanrova (kao što je slučaj sa pristupom Zornovog Naked Cityja istom problemu). Dužem trajanju pesama pogoduje i proširivanje palete gitarskog zvuka kroz premijerno korišćenje efekata, lupova i promena bubnjara, koji savršeno parira Perlowinovim novinama i dodatno podstiče istraživanje dometa improvizacije u novim ili nadograđenim zvučnim postavkama.

Of The Body Prone je impresivna ploča, zbunjujuća u svojoj nagoti i vredna divljenja, posebno ako se ima u vidu unekoliko ograničavajuća formacija trija u kojoj bend deluje od samog osnivanja. Ovo je album kakav su Don Caballero oduvek želeli da snime, a nisu znali kako.

Shane Perlowin – gitara

Derek Poteat – bas

Ryan Oslance – bubnjevi