Summertime Festival: George Benson

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 07.07.2013. / Foto: Filip Filipović

Činjenica je da ruže slabo cvetaju na kulturnom polju Srbije, a u poslednjih par meseci svedoci smo učestalih problema i protesta u raznim sferama kulture. Summertime festival je još jedna u nizu žrtvi, pa koncert Georga Bensona čini i celokupan program festivala. Na ovaj način je i programska orijentisanost festivala, koja se pre svega oslanja na iskusne umetnike koje krasi i kvalitet i komercijalni uspeh, dobila u Bensonu pravog predstavnika.

Samog Bensona nije potrebno posebno reklamirati. Ipak, to nije bilo dovoljno da se napuni Sava Centar (balkon je bio zatvoren te se ne računa). Pomenimo i to da je cena karte bila niža nego za njegov nastup na istom ovom festivalu 2009. godine. Da grehota bude veća, ovaj koncert jeste privukao širok dijapazon generacija, jer je Benson, sada već sedamdesetogodišnjak, ostavio jak trag tokom poluvekovne karijere pritom osvojivši pregršt nagrada i priznanja (uključujući 10 Gremija i Zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih).

Ovom prilikom se poznati gitarista/pevač opredelio za plejadu hitova, iako je još uvek aktuelna promocija njegovog albuma „Inspiration: A Tribute to Nat King Cole“. Možda zbog činjenice da ne dolazi pod punom ratnom opremom (pre svega The Henry Mancini Institute Orchestra, koji je svirao na aktuelnom izdanju). Sastav koji ga je sinoć pratio činili su Michael O’Neill (gitara) koji sarađuje sa Bensonom već 30-ak godina, Randy Waldman (klavijature) – takođe osvajač Gremi nagrade, čiju je saradnju sa Barbrom Streisand Benson posebno istakao tokom koncerta, Stanley Banks (bas) – još jedan dugogodišnji Bensonov saradnik koji je radio sa njim na albumu „Breezin’“, Tom Hall (klavijature) i Oscar Seaton (bubnjevi) koji su svežija krv.

Kada opisujemo Bensonovu muziku, kovanica najčešće glasi „džez-soul-fank-pop“. Iako je džez na prvom mestu, možemo reći da je on tu više hronološki (reč je o početku karijere) nego što izbija u prvi plan tokom koncerta. Instrumentalni intro kojim je počeo koncert me je (naravno neosnovano) ohrabrio da se ponadam kako će ceo concert proteći pretežno u tom maniru. Na to je dodatno uticala i agresivna gitara Michaela O’Neilla, koja se odlično uklopila sa okruglo-mekano-punim zvukom Bensonovog Ibaneza. Tokom koncerta ta agresivnost je nestala, a serija prepoznatljivijih pesama počela je sa „It’s All In The Game“, „In Your Eyes“… da bi prilikom izvođenja hita „Nothing’s Gonna Change My Love For You“ u publici osvanula zastava Macedonia loves…

Godine su zaista bile nežne prema Bensonovim sposobnostima, pa su se i usled slabijeg ozvučenja mogli čuti komentari tipa “…i da svira veslo i peva u konzervu, zvučao bi dobro…”. I zaista, Benson nije propustio da zaigra na emocije kojih se ne stidimo, koristeći pop estetiku, ali bez upliva u zonu sladunjavosti. On bi, nakon par numera u kojima dominira glasom, ubacivao po jednu-dve instrumentalne (intermezzo) kako bi još jasnije pokazao da ga nije jednostavno optužiti za “lake note”. Uz razigranost Randyja Waldmana i odsečan gruv Oscara Seatona koncert je vođen u željenom maniru, uz na trenutke primetni nedostatak brass sekcije, čije bi deonice preuzele klavijature. Sa aktuelnog albuma posvećenog Nat King Coleu počašćeni smo verzijom numera „“Unforgettable koja je u Waldmanovom aranžmanu potpuno prilagođena fanki-Bensonu, kao i sa „Walking My Baby Back Home“ u premijernom izvođenju, i „Nature Boy“.

Kako se koncert približavao kraju, naslućivao se već standardni bis koji je publiku podigao na noge, i doveo je ispred pozornice gde je „On Broadway“ pevala zajedno sa Bensonom.