Jamal i McCoy u Dracula Clubu

Mesto: Dracula Ghost Riders Club, St. Moric, Švajcarska / Datum: 15&16. 07. 2011. / Foto: Ivana Čutura

Ko bi se nadao da će nekadašnji muzički izraz getoiziranih crnaca pronaći tako prikladno utočište u alpskoj brvnari smeštenoj na vrhu bob staze jednog od najekskluzivnijih svetskih skijališta! A upravo to se dogodilo.

„Čoveče, ovde je fenomenalno. Nadam se da je publika uživala barem upola koliko moji momci i ja“, kaže Ahmad Jamal odmah posle koncerta njegovog kvarteta, dok stojimo u jednoj od prostorija Dracula Ghost Riders Cluba, koji je podario i telo i dušu ovom festivalu. Klub je, inače, 1973. godine otvorio nemački milijarder i plejboj Gunter Sachs, bivši muž Brigitte Bardot, jedan od najzaslužnijih što je Sent Moric dobio reputaciju ultimtivnog alpskog zabavišta za bogate.

Danas je na čelu kluba Rolf Sachs, Gunterov sin, koji je bez mnogo dvoumljenja prihvatio ideju da se baš tu pokrene jedan od najambicioznijih klupskih džez festivala na kontinentu. A o ambicijama dovoljno govori to što je pre pet godina festival počeo sa pet koncerata, a ovog leta ih je imao 30, te da su među ovogodišnjim učesnicima bila i mnoga velika imena ove muzike, od Ahmada Jamala i McCoy Tynera, do Leeja Ritenoura, Richarda Galliana, Al Di Meole, Paula Kuhna, Roberte Gamborini, The Manhattan Transfer, Tilla Bronnera, Marcosa Vallea, Montyja Alexandera…

Bilo je tu i onih koji su renome sticali izvan džeza, poput Marianne Faithfull i Dietera Meirea, bivšeg člana švajcarskog elektro-pop dueta Yello. Sve u svemu, respektabilan spisak učesnika, kojem posebnu „težinu“ daje činjenica da je svaki koncert održan za svega 150 ljudi, koliki je i kapacitet kluba, a što je Festival da Jazz svrstalo u red danas najekskluzivnijih festivala na svetu.

Na taj način festival je ponudio posetiocima jedinstvenu priliku da u intimnom okruženju, potpuno opušteno, za cenu od 125 evra, provedu veče sa nekim od najvećih muzičara današnjice, koje su do tada mogli da vide i čuju samo sa – bezbedne udaljenosti.

Koncert Ahmad Jamal Quarteta imao je sve ono najbolje što klupska atmosfera može da donese, i prava je šteta što iza njega nije ostao audio ili video zapis. Ostao je, doduše, mali skandal, jer su američke vlasti blokirale novac uplačen kao honorar (10.000 dolara) za ovaj koncert jer im je ime primaoca zvučalo – sumnjivo! Jamal, koji je u Sent Moricu proveo čak pet dana, nije želeo da komentariše slučaj. Pare su na kraju „legle“ tamo gde je trebalo, a Jamal u društvu Jamesa Cammacka (bas), Herlina Rileya (bubnjevi) i Manuela Manola Badrene (perkusije) pojavio se u klubu sa širokim osmehom.

Počelo je sa „Hi Fly“, sa poslednjeg CD-a „A Quite Time“, a završilo se gotovo dva sata kasnije sa popularnom „Poinciana“ na bis. U međuvremenu 81-godišnji Jamal, vidno raspoložen i pun energije, poskakivao je sa stolice u ritmu tonova koje je proizvodio na malom Steinwayu, povremeno ispuštajući zvuke zadovoljstva, dok je prisutnima predstavljao muziku uglavnom sa poslednja dva albuma – „It’s Magic“ i „A Quiet Time“.

Baš kao i kad slušate Sonnyja Rollinsa, i kod Jamala imate utisak kako čovek razgovara sa svojim instrumentom! Njegova tehnika je i dalje besprekorna, a novih ideja nikada ne ponestaje. James Cammack dobro zna kako „gazda“ diše i njegove melodične bas linije savršeno su upletene u taj „dijalog“. Njih dvojica su odavno prešli na viši nivo muzičke komunikacije. Jasno je, međutim, da Jamal kontroliše apsolutno sve šta se dešava na sceni, pa na neki način i u publici, koja kao opčinjena prati svaki njegov pokret, pažljivo osluškuje svaki ton klavira.

Šta sve može Manolo da proizvede na svojim udaraljkama, dobro je poznato i našoj publici, koja je korpulentnog, uvek nasmejanog i „šareno“ odevenog Portorikanca više puta gledala u Beogradu. Sa torbom punom trikova, uvek spreman za nadmetanje i mala ritmična iznenađenja, njegove školjke, pištaljke i udaraljke su dragoceni začin Jamalovim elegantnim harmonijama. Konačno, završnu soul glazuru čitavom zvuku daje bubnjar Herlin Riley, koji je s Jamalom prvi put svirao još 1982. godine, da bi pet godina kasnije karijeru vezao uglavnom za Wyntona Marsalisa i Jazz at Lincoln Center. Sada je ponovo u društvu svog mentora i idola.

I tako, u nesvakidašnje intimnoj atmosferi, sa četvoricom vrhunskih i izuzetno raspoloženih muzičara, te publikom koja pažljivo osluškuje svaki ton, traje koncert koji s lakoćom briše mnogo toga što ste prethodnih godina slušali, videli i doživeli.

Nešto slično može se reči i za nastup McCoy Tyner Quarteta na istom tom mestu dan ranije, bez obzira što taj koncert nije probudio istu vrstu entuzijazma kod muzičara. Ipak, činjenica da sedite na dva metra od McCoy Tynera i ispijate pivo dok sat i po razmenjujete s njim poglede, dovoljno je da vam se cela situacija duboko ureže u pamćenje.

Dok seda za klavir, McCoy deluje umorno. Pet koncerata u roku od nedelju dana, te breme godina, ostavljaju trag. A onda slede prvi bluz taktovi i leva ruka snažno udara po klavijaturi. The real McCoy! Priključuju se Gerald Cannon na basu i Joe Farnsworth na bubnjevima. Sasvim tiho, nenametljivo, u muzičku sliku ulazi saksofon Garyja Bartza. Njegov ton zvuči udaljeno, kao da dopire iz drugog prostora. Bartz je saksofonista izuzetnog senzibiliteta koji s lakoćom priziva u sećanje Coltranea; jedino nema velikih solo uzleta.

Sva trojica kao da osluškuju u kom će pravcu stvari da se razvijaju. McCoy pušta da se tema ponovi još jednom i završava laganim prevlačenjem desnog kažiprsta po dirkama klavira. Umorni osmeh, blagi naklon i program nastavlja „Blues For Aisha“. Farnsworth mi je nešto ranije rekao da im je ovo poslednji evropski koncert na turneji i da sutra idu nazad u SAD. Imam utisak da su mislima već pomalo preko Atlantika, kod kuće. Čak u jednom trenutku McCoy, kao da se iznenada nečega setio, vadi neke papiriće iz džepa sakoa i počinje da ih zagleda!

Rekao bih da koncert ne nosi nikakva iznenađenja, da ekipa rutinski prolazi kroz repertoar sastavljen uglavnom od balada. Pa ipak, u poluzatamljenom ambijentu Dracula Cluba, sam prizor McCoya za klavirom nosi u sebi neku magiju, baš kao i njegove povremene kratke solo bravure i efektne promene ritma začinjene slapovima nota. Svi u sali su apsolutno svesni da prisustvuju nečemu što prevazilazi sam koncert, nećemu što je pre svega događaj koji će pamtiti. Uostalom, tu pored mene je par iz Izraela koji je u Sent Moric došao isključivo zato da bi u ovako intimnom okruženju čuo i video jednog od najznačajnijih džez muzičara 20. veka. Prilika za tako nešto nema svaki dan.

Zato je Festival da Jazz danas najekskluzivniji džez festival na svetu.