Jazzfestival Saalfelden 2022: Lek za svet u kojem živimo

Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 18-21. avgust / Foto: Michael Geißler, Matthias Heschl i Johannes Radlwimmer

S pretpostavkom da ste se o generalijama vezanim za naš omiljeni festival džeza i improvizovane muzike, koji se održava u gradiću Saalfeldenu podno austrijskih Alpa, već informisali putem naših izveštaja u prethodnih desetak godina, krenućemo ovaj put nešto suvoparnije – brojkama i bilansom vezanim za ovogodišnje izdanje.

Održano je 65 koncerata u četiri dana. Učestvovalo je 223 izvođača 20 različitih nacionalnosti. Posebno privlači pažnju čak 12 lokacija na kojima su se ove godine održavali koncerti i svirke. To po obimu i sadržaju definitivno nije isti festival koji sam prvi put posetio pre deset godina. Međutim, činjenica da je ove godine bio faktički rasprodat, te da prihod od prodatih karata učestvuje trećinski u projektovanom budžetu (koji je, uzgred, ove godine iznosio 780.000 evra) omogućava festivalu da svake godine uvodi nove sadržaje. Mnogi od njih su i besplatni.

Takav je bio koncert našeg starog znanca, orguljaša Raphaela Wressniga koji nas je dočekao tik pri dolasku u grad i ponudio ugodan šlagvort u ono što sledi u naredna četiri dana. Besplatan je bio i nastup ruske provokativne formacije Pussy Riot, na čiji se performans zbog ogromne gužve već pola sata pred nastup nije moglo ući. Ako je dovođenje moskovskih disidentkinja organizator iskoristio da naglasi stav povodom aktuelne situacije u Ukrajini, angažovanje izvođača koji s džezom nemaju veze zvanično se pravda željom da se mladi barem fizički približe binama na kojim se isti svira. I zaista, letimičan pogled na parter s balkona velike kongresne sale, odakle pratimo koncerte na velikoj bini, prezentuje stvarno i neveselo stanje u demografiji publike – barem 70 posto prisutnih su vlasnici sedih ili veoma proređenih kosa.

S tim u vezi, i prvi koncert održan u manjoj sali Kuće umetnosti Nexus, u okviru programa Short Cuts, svakako nije bio namenjen džez puritancima; zapravo mnogo više omladini koja se inače vrzma po besplatnim light binama, ne znajući da se prava žurka dostojna berlinskog Berghaina odigrava u zvaničnom programu džez festivala.

Bend Ventil (dve gitare, sint, vokal i video prejokcija) predvođen austrijskom bubnjarkom Katharinom Ernst nas je ekstremno intenzivnom audiovizuelnom mešavinom indastrijala, tehna i gotike jednostavno prikucao za zid i ostavio nakon završetka nekoliko minuta na podu da dođemo sebi. Dobrodošli u Saalfelden, muzički masakr je počeo! Ernst je kao ovogodišnji umetnik u fokusu (artist-in-residence) narednih dana odsvirala još par koncerata, od kojih sam svedočio jedino solo nastupu u Otto Gruber hali (o kojoj će kasnije biti više reči) gde je priuštila potpuno ogoljenu industrijsko-tribalnu varijantu onoga što je dva dana ranije izvela s Ventilom.

Prvo veče zatvorio je berlinski kvintet Usine koji, iako predvođen britanskim kompozitorom i kontrabasistom Jamesom Bannerom, svoj identitet najviše duguje kreativnoj vokalistkinji Cansu Tanrıkulu (koja će se tokom festivala pojavljivati u velikom broju kolaboracija i eksperimenata) i bubnjaru Maxu Andrzejewskom. U zbunjujućem maniru se smenjuju raspisani i improvizovani pasaži, tako da ovaj u osnovi akustični sastav zvuči kao jedan “retardirani“ kombo vrhunskih džez instrumentalista.

Nekolicina novih koncertnih lokacija uvedenih prošle godine razbili su rutinu ustaljenje putanje između kongresne sale i Nexusa, povećali mobilnost i doprineli raznovrsnosti programa. A svaka od njih isijava specifičnošću. Tako je Otto Gruber Halle napuštena proizvodna hala, a program koji predstavlja je upravo u skladu s grubim obrisima njenog enterijera. Tu smo čuli najglasnije i najrokerskije izvođače, kao što su brutalni norveški gitarski power trio Bushman’s Revenge ili francuski trio Nout nešto neobičnije instrumentacije (električna harfa/flauta/bubnjevi) koji je nesvakidašnjim žanrovskim i soničnim obrtima uspeo da čak i iskusnom slušaocu proda faktor iznenađenja.

Harfistkinja Nouta Rafaëlle Rinaudo je, u društvu jednog od najplodnijih novih skandinavskih muzičara, tubiste Danijela Herskedala, održala i očaravajući kontemplativni improvizovani sešn, i to u još jednom novom ambijentu – 600 godina staroj i potpuno autentičnoj spomen-kući Brücklwirtshaus. I pored dobre volje i obilja interesantnih eskperimentalnih improvizovanih muzičkih susreta organizovanih u knjigoveznici Fuchs, koja je u u biti jedna artistička soba “uređena“ kreativnim haosom, ove godine sam morao da se odreknem ovog zadovoljstva, što zbog preklapanja programa, što zbog ograničenog kapaciteta prostora.

Kada je priroda tako darežljiva kao u Saalfeldenu, potreba za izmeštanjem koncertnih prostora direktno u bajkovitost njenih predela se sama nameće. Nedelja je. Osam sati ujutro. Kao i svake godine sam odlučio da obavezno barem par dana provedem u kampu koji je smešten u neposrednoj blizini Ritzenseea, prelepog jezera koje je jedan od vizuelnih zaštitnih znakova gradića. Oči otvaram uz meditativne zvuke trube. Pogled kroz šatorsko krilo dobacuje do čamca na jezeru u kome trubač Lorenz Raab i trombonista Alois Eberl prepliću improvizovane melodije na momente forsirajući i atonalnosti kao da okolišu žele da poruče: “Hajmo, vreme je za ustajanje!“. Sipeća kiša polako staje, sunce počinje da se probija, ovo zaista postaje ono što je i bilo zamišljeno – koncert za izlazak sunca. Magičan momenat.

Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram

Objava koju deli jazzin.rs (@jazzinrs)

Dva sata nakon toga, na čistini obližnje šume Kollingwald odigrava se još jedan nesvakidašnji događaj. Prošle godine je šumu delikatno začarao klavijaturista Craig Taborn, a ove godine su nešto manje diskretan, ali apsolutno u harmoniji s okružujućim mirom i lepotom sešn priredili trubač Cuong Vu, gitarista Even Helte Hermansen i bubnjar Gard Nilssen.

Nakon ovih digresivnih izleta u nove i egzotične lokacije festivala, vratimo se na poznate bine na kojima se ipak odigrava centralni program festivala. Prvi od koncerata koji je digao ozbiljnu prašinu bio je subotnji solo nastup američkog pijaniste Jasona Morana u Nexusu. Prišavši mu istovremeno krajnje fokusirano i emotivno (ovde je prvi put upoznao svog ultimativnog heroja Cecila Taylora), Moran nam je pružio, reklo bi se, sve što je imao da ponudi sam ispred klavira, mireći avangardu i tradiciju bez imalo trenja. Centralni komadi napetog koncerta su bili oni koje je pisao za projekat Music Of Joan Jonas, a igra sa osvetljenjem u sali je pokušala da što više približi vizuelnu prirodu performansa ove konceptualne umetnice.

Drugi susret s Moranom usledio je dan kasnije na glavnoj bini, gde mu je Trondheim Jazzorchestra kroz aranžmane njihovog basiste Olea Mortena Vågana odao počast orkestrirajući neke od njegovih kompozicija. Zahtevan posao i ambiciozan izbor komada (recimo autistična “Ringing My Phone”), te njihovo seciranje i spajanje u nelogične i intrigantne igrarije zvučali su previše akademski nabrijani, sme li se reći pretenciozni i lišeni drajva i duha koje Moranova muzika, pa čak i iz prikrajka, koristi kao pogonsko gorivo. Tek Moran je više sa strane, verovatno ponosno, uživao u raskošnim i smelim aranžmanima, počastivši nas tek sa par soloa, kojima je ipak rekao i doprineo mnogo.

Bubnjar Gard Nilssen je uz Katharinu Ernst bio ove godine drugi umetnik u fokusu. Već je bio zastupljen u prethodnim osvrtima (Bushman’s Revenge i koncert u šumi), ali je najviše imao tek da pruži na regularnim binama. U Nexusu je nastupio sa svojim trijom Acoustic Unity, koji, iako se bubnjarevo ime pojavljuje kao lidersko, predstavlja u potpunosti zajednički kreativni i autorski poduhvat trojice prijatelja (tu su i André Roligheten na saksofonu i klarinetu i basista Petter Eldh). Oni u ovom formatu imaju iza sebe već četiri albuma, te konstantna sloboda i telepatija prirodno obitavaju sve vreme, ali uvek u okvirima jasno definisanih kompozicija. Rajd činela koja je nekad pripadala velikom Jonu Christensenu zauzima posebno mesto u setu Nilssenovih bubnjeva i zvuk koji bubnjar iz nje izvlači predstavlja poseban naklon majstoru, ali i njegovom vremenu provedenom u domu ECM-a, za koji je Acoustic Unity i objavio aktuelnu ploču.

Poslednjeg dana festivala na veliku binu Kongresnog centra Nillsen je još jednom izveo svoj trio, ali mu pridružio i još 13 monstruoznih (uglavnom) skandinavskih muzičara u fri-džez kolektiv naziva Supersonic Orchestra. Tri bubnjara, tri kontrabasista, sedam saksofonista, dva trubača i trombonista su zaista “teško ukrotiva predivna zver“ kako ga lider opisuje. Oslobođen kompleksnih raspisanih partitura, ovaj orkestar se oslanja na rifove i metrički neobične gruvove triple ritam sekcije na tragu onoga što su radili Tony Allen, Sun Ra ili Coltrane na Africa/Brass, ostavljajući solistima priliku da se dobro zabavljaju bez da previše razmišljaju o aranžmanima, pa čak i onda kad ne sviraju solo kao takav, već isprepletanim frazicama i idejama jednostavno zaokružuju zvučnu sliku.

Kada smo već kod Skandinavaca, nakon nebrojenih nastupa na festivalu u ulozi sajdmena, krajnje je vreme bilo da je vidimo i u ulozi lidera. Danska saksofoniskinja Mette Rasmussen je u dva dana nastupila tri puta (Trondheim Jazzorchestra i Supersonic Orchestra), a onaj treći, na kome je u okviru projekta Økse premijerno izvela materijal nastao kao direktna narudžbina ovog festivala, bio joj je svakako najličniji. Nije to bio koncert  koji će se godinama prepričavati, no Mette je uz pomoć inovativne njujorške bubnjarke Savanne Harris nagovestila ozbiljnije autorske domete, te konačno izašla iz senke, a na vrhuncu koncerta nas, na opšte zadovoljstvo, počastila i fantastičnim solom na tragu svog mentora Matsa Gustafssona.

Završimo skandinavski pregled aktuelnim projektom Circus Paal Nilssen-Lovea u okviru kojeg bubnjar na sebi svojstven način iznosi ljubav prema Brazilu, Africi, pa i arapskoj kulturi. Iako okuplja izvrsne instrumentaliste i veoma autentične glasove kreativne scene (Oddrun Lilja, Juliana Venter), ustanoviću ponovo kao i nakon susreta s njegovim prethodnim projektom Large Unit – njegova muzika veoma teško dopire do mene. Svoj sud će i beogradska publika moći da dâ već krajem oktobra. `

Austrijanci – standardno odlični. Zadatak da festival ove godine otvori na najvećoj bini imao je stari poznanik festivala, saksofonista Fabian Rucker. A dok su Austrijanci energično i precizno ispaljivali fraze i unise, španski izaslanici su odašiljali jednu potpuno drugu energiju. Pred trubačicom/pevačicom Albom Caretom su ozbiljna dela i to Saalfejden Jazzfestival po običaju zna da nanjuši. Njene ambiciozne autorske kompozicije istakle su visoku sviračku kompetentnost kvinteta, ali je (reklo bi se iskrena) emocija njene kako vokalne tako i instrumentalne interpretacije bila ta koja je ovaj koncert izdigla iznad nekih drugih.

A zatim uvek neugodni Portugalci… Ako je Alba Carieta priredila najemotivniji koncert festivala, lisabonski big-bend L.U.M.E. (Lisbon Underground Music Ensemble) odsvirao je najzabavniji i najduhovitiji. Aranžmanskim vicem na tragu Zappe, istovremeno i poštujući i parodirajući sve žanrove kojih se dotakne (dixieland, swing, bi-bap, fri-džez), gurajući gruv i apstrakciju rame uz rame, a izvrsne soliste postavljajući tek kao glazuru na tortu, za vođu i kompozitora Marca Barrosoa se možemo usuditi da kažemo da je u carstvu soničnih big-bendovskih bravura smeštenih u odmakli post-modernizam čak legitimni i dostojni naslednik Charlesa Mingusa.

All-stars muzičke postave uglavnnom za rezultat imaju grabljenje brzog keša. Ali ne i ova (Theo Croker/Roberto Negro/Manu Codjia /Joe Martin/Nasheet Waits) okupljena oko sopraniste Emilea Parisiena, koja ima fantastičan album iza sebe i zvuči kao da ceo život svira zajedno. Vrlo je teško balansirati između harmonske sofisticiranosti i sviračke frenetičnosti, te od kontrolisanog haosa praviti čistu poeziju, kao što rade ovi momci ali – tražili ste, gledajte.

Koncert koji je podigao najviše prašine zatvorio je subotnje festivalsko veče. Još uvek mladi ali prekaljeni Isaiah Collier ima iza sebe jednu od ploča o kojima se prošle godine najviše pričalo, tako da je u ovogodišnjem festivalskom programu bio jedno od najzvučnijih imena “iz senke“. Grubo baziravši sadržaj na temeljima albuma Cosmic Transitions, Collier je sa svojim bendom The Chosen Few krenuo sa take-no-prisoners silinom i nije se zaustavio u narednih skoro dva sata. Beskompromisno i nezadrživo sipao je saksofonista ekstremno dugačka sola na sopranu i tenoru namerno navodeći vodu na vodenicu asocijacija s Coltraneovim neprekidivim my-favorite-things-live-at-the-half-note naletima ideja. Razglas namunjen do granice probijanja, manjak dinamike i iznijansiranosti zvuka na račun pogonske snage i beskrajne smene solo deonica pijaniste Mike Kinga i Coliera i, na koncu, sama dužina nastupa, doveli su do pada pažnje i osipanja publike. Ovo nas, ipak, ne sprečava da ovaj koncert proglasimo jednim od najupečatljivijih na festivalu.

Festival je zatvorio njujorški pijanista Vijay Iyer, koji nije iskoristio priliku da na ovako znamenitom mestu valjano promoviše izvrsni prošlogodišnji album Uneasy čiji naziv, ali i sadržaj savršeno odgovara momentu koji trenutno živimo. Tako su, umesto Tyshawna Soreya i Linde May Han Oh, bubnjeve i kontrabas tim redosledom zaposeli prekaljene zanatlije Jeremy Dutton i Matt Brewer, a repertoar prošaran starim i novim materijalom, i pored svih poznatih kvaliteta jednog od najautentičnijih instrumentalista i autora današnjice, odsviran je faktički na aktiviranoj auto-pilot funkciji.

Nakon četvorodnevne muzičke ekstaze nije lako krenuti ravnodušno prema izlazu, gde publiku po običaju aplauzom pozdravljaju organizatori i volonteri festivala. U nemilim uslovima u kojim obitavamo barem privid utehe ili olakšanja možemo pronaći u informaciji da je naredno izdanje festivala planirano za 17. avgust sledeće godine.

P.S. Bespotrebno je napominjati da smo susreli našeg starog dragog poznanika, bubnjara Jima Blacka, koji je na festivalu sveprisutan, čak i kada ne svira u zvaničnom programu. Bio je raspoložen da ostavi jednu posebnu poruku za sve sadašnje i buduće čitaoce našeg portala.

Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram

Objava koju deli jazzin.rs (@jazzinrs)