By 
Među desetinama vrhunskih džez festivala širom Evrope, jazzahead! u Bremenu zauzima posebno mesto. Naime, ovo nije festival baš u klasičnom smislu te reči, na kome bi osovinu činili koncerti uz prigodan prateći program. Već u samom opisu manifestacije sadržana je reč trade fair koja ukazuje na “industrijski segment” programa, odnosno sajamski koncept kakav nam je dobro poznat s brojnih sličnih manifestacija u Srbiji. Ovaj deo programa je u Bremenu čak i važniji, odnosno prioritetniji za organizatore, pa je tome prilagođen i onaj muzički deo koji se mahom sastoji od polučasovnih showcase nastupa, takoreći kratkih prezentacija bendova za direktore festivala, menadžere, predstavnike kulturnih institucija, fondova, medije, i razne donosioce odluka.
Vaš reporter obreo se u Bremenu na poziv organizatora, a zahvaljujući učešću u programu Jazz in Germany o kome smo opširno pisali pre više od tri godine. Zbog korone je usledilo par godina pauze, pa povratak manifestacije uživo 2022. godine, i konačno ovogodišnje izdanje bez ikakvih preventivnih mera i u relaksiranijoj atmosferi.
Kako radi džez industrija?
U danima pred festival obavezna je prijava na portal za učesnike manifestacije, nakon čega su vaši podaci vidljivi drugim učesnicima koji mogu da vas kontaktiraju i potencijalno zakazuju sastanke. Za jednog novinara, to u praksi znači da će vam stići desetine mejlova mahom od muzičara koji žele da promovišu svoj rad. Javiće se muzičari i muzičarke iz Estonije, Brazila, Izraela, Austrije, Švedske, i mnogih drugih zemalja širom sveta, i to uglavnom oni koji još uvek nisu dovoljno afirmisani na zapadnom tržištu. Javiće se i pokoja koncertna ili menadžerska agencija, a stići će i gomile personalizovanih newslettera na koje upadate po prirodi stvari. Javljaju se i export agencije za promociju muzičara iz matičnih zemalja u inostranstvu, pa su piscu ovih redova stigli pozivi za koktel na austrijskom i škotskom štandu.
Ako ne ugovorite sastanak jedan-na-jedan, na licu mesta moći ćete da se minglujete na gomili štandova koji organizuju zakuske i piće i sklapate kontakte u neformalnoj atmosferi. Već od podneva na sajamskim štandovima je razno posluženje, od skandinavske žestine, preko šampanjca, vina i piva, do grickalica, šunki i sireva, te raznih nacionalnih specijaliteta na štandovima određenih zemalja. Premda u sred bela dana, atmosfera često bude kao u kafiću ili na nekoj proslavi.
Vrednosti
Pored samih štandova i sastanaka industrijalaca, u ovom segmentu događaja su i razne tribine, seminari, okrugli stolovi. Kako se radi o događaju u kome učestvuju i brojne organizacije civilnog društva, sasvim je očekivan i razumljiv fokus na inkluzivnosti, ravnopravnosti polova, i svemu onome što čini elementarni fokus borbe za ljudska prava u 2023. godini, a u kontekstu džeza. U tom smislu valja primetiti da je broj žena učesnica industry programa na jazzaheadu prilično veliki, što je poprilično ohrabrujuć podatak jer de facto ravnopravnost polazi od onih koji upravljaju novcem.
Gde smo mi u svemu tome?
Ako govodimo o zemljama poluperiferije, gde svakako ubrajamo i Srbiju, tu je situacija manje blistava. Broj učesnika/ca sa Balkane je u zbiru jednocifren, a iz naše zemlje ove godine nije došao niko sem vašeg reportera. Prethodnih godina je bio redovan Vojislav Pantić, donekle i Dejan Ilijić iz Eyota, a sporadično i drugi entuzijasti poput fotografa Ivana Grlića dok je vodio projekat Serbian jazz, Bre!. Nijedna od ex-yu zemalja nema svoj štand, a prijavljeni akteri mahom su predstavnici festivala koji koriste priliku da ugovaraju nastupe i stiču značajne kontakte iz te sfere poslovanja. Za same muzičare je do sad bila uglavnom mrka kapa jer će malo koji nastup ili bilo šta drugo ugovoriti bez logističke podrške fondova i institucija svojih zemalja, što je dobar evropski običaj.
Dakle, ako govorimo o geografskoj inkluzivnosti tu je (jugo)istočna Evropa i dalje u debelom minusu u odnosu na zemlje poput Francuske i Nemačke, glavnih aktera po brojnosti učesnika i učesnica na sajmu, ali i druge zapadne zemlje ili goste iz SAD, Kanade, Brazila, džezerskih zemalja koje imaju tržišni interes u Zapadnoj Evropi. Ne možemo reći da je to krivica same manifestacije, koliko dosadašnji nedostatak nacionalne strategije za izvoz muzičara po uzoru na zemlje Zapadne i Centralne Evrope.
Ima li tu i neke muzike?
Po prirodi stvari, u koncertnom programu jazzaheada nisu velike zvezde već uglavnom muzičari koji tragaju za značajnijom globalnom afirmacijom. Svake godine u fokusu je jedna zemlja (ove godine Nemačka, prošle je to bila Kanada), uz obavezni German Jazz Expo koji predstavlja najveće nemačke džez talente, uz programe European Showcases i Overseas Showcases, odnosno klupske koncerte koji se odigravaju širom grada i predstavljaju svojevrsni off program. Ove godine su značajan deo programa činile i saradnje u kojima su učestvovali nemački muzičari/ke, pa se tako provuklo i nekoliko bendova muzičara značajnijeg evropskog renomea, kao što su Daniel Erdmann, Ingrid Laubrock ili Wolfert Brederode.
Koncerti se odvijaju u dva sajamska prostora označena brojevima 7.1 i 7.2, koji nisu baš klasične koncertne dvorane. Utoliko je atmosfera u njima pomalo hladna i razuđena, iako na koncertima bude i preko 1.000 ljudi (ulaz je otvoren i za “građanstvo”, a ne samo za “profesionalce”). Treći koncertni prostor u neposrednoj blizini je Kulturzentrum Schlachthof, prava koncertna dvorana koja pruža daleko bolji ugođaj za izvođače i posetioce, premda je često gužva toliko velika da morate dobrano poraniti za dobro mesto.
Top 5
Po ukusu vašeg reportera najbolji je bio novi bend Daniela Erdmanna, saksofoniste koga je srpska publika gledala na različitim festivalima u sastavima Das Kapital (2012, BJF, Kragujevac) i Daniel Erdmann’s Velvet Revolution (2017, Pančevo Jazz Festival). Postava Thérapie de Couple okuplja još neke znance naše publike, kao što su zabavno-virtuozni violinista Théo Ceccaldi ili bubnjarka Eva Klesse, a tu su još i čelista Vincent Courtois, klarinetistkinja Hélène Duret i basista Robert Lucaciu. Erdmann u svom već prepoznatljivom stilu uspostavlja delikatan odnos lepih melodija i improvizacija koje teže friju i avangardi, gde naravno Ceccaldi i sam Erdmann briljiraju u solo deonicama.
Karja/Renard/Wandinger Trio bio je najprijatnije iznenađenje iz korpusa ovde ne toliko poznatih bendova, a radi se o klavirskom triju sa sjajnom estonskom pijanistkinjom Kirke Karjom u centru pažnje. Najlakše bismo ih mogli uporediti s portugalskim RED trijom ili sastavom En Corps francuskinje Eve Risser, po sofisticiranosti pijanističkog stila i interakcije među članovima benda u apstraktnom melodijsko-aranžerskom kontekstu.
Sušta suprotnost na furioznoj strani krosovera avangarde i tradicije bio je nemački saksofonista Jonas Engel sa svojim kvartetom Own Your Bones, sasvim nalik skandinavcima Cortex. Zabava i raspaljivanje iz sve snage, poštovanje avangardne tradicije šezdesetih i podizanje nivoa energije do maksimuma, bili su udarne tačke ovog nastupa.
Pariski trio The Litany of the Peaks (La Litanie des Cimes) koji predvodi violinista Clément Janinet, uz klarinetistkinju Elodie Pasquier i čelistu Bruna Ducreta na tragu je sastava poput Tarkovsky Quarteta i sličnih kamernih ansambala na tragu ECM New Series koncepta na raskršću džeza i neo-klasike. Premda utabanim stazama sličnih ansambala, predstavio je veoma sofisticiran i svirački ubedljiv izraz.
Saksofonistkinja Ingrid Laubrock predstavila je svoj novi sekstet “Lilith” u kome je sasvim očekivano prštalo na sve strane, u 40-ominutnom komadu bez prekida. Od furioznih unisa i soloa do diskretnijih partitura i nazad, ovo je bilo delo kompleksne i zahtevne strukture, ali ne i bez crowd pleasera za one koji vole i navikli su na ovu vrstu džeza.
Nemci u fokusu
U više navrata pisali smo o nemačkoj džez sceni kao veoma specifičnoj, utoliko što je odlikuje izvanredna infrastruktura i veliki broj mladih muzičara koji izlaze sa akademija, ali i odsustvo prepoznatljivog “nemačkog stila” koji bi parirao na pr. Norvežanima, Šveđanima, ili drugim džez scenama s osobenijim identitetom. To naravno ne govori o samom kvalitetu muzike koji sviraju nemački džez muzičari i muzičarke, a već na prve taktove videćete i čuti da su svi oni (koje predstavlja jazzahead!) daleko odmakli u savremenom tretmanu tradicije ili odmaku od nje, te da se u svojim solističkim pasažima osećaju veoma komotno spram školskih kurikuluma, kao da su stasavali više po klubovima nego u učionicama.
Uz već pomenutog Jonasa Engela, odličan utisak ostavio je mladi bend Conic Rose koji svira svoju varijantu džeza za ljubitelje Radioheada, muziku nadahnutu alternativnim a pitkim melodijama i gitarskim stilom Jonnyja Greenwooda preko kojih idu trubački rafali. LIUN + The Science Fiction Orchestra koji predvode vokalistkinja Lucia Cadotsch i saksofonista Wanja Slavin smo pre par godina gledali u Pančevu (doduše u “skraćenom” sastavu). Tada smo mogli da se uverimo u interesantnu kombinaciju laid-back vokala bez forsiranja virtuoznosti, u kombinaciji sa interesantnim sviračkim alt-pop-džezom ovde još razmahanijim u duvačkoj sekciji. Malstrom bubnjara Joa Beyera doneo je solidnu dozu metal-avant-džez energije, a Mother uigranu kombinaciju grčkog melosa i modernog džeza.
***
Preporučujemo li jazzahead! ljubiteljima džeza koji nemaju nikakvog drugog interesa sem da odgledaju dobre koncerte? Svakako da, ali pre svega onima raspoloženim da otkriju nešto novo mimo već etabliranih imena pretplaćenih na prestižne godišnje nagrade i recenzije u poznatim magazinima, i onima kojima ne smetaju koncerti dužine 30-40 minuta (a možda i uživaju u konciznosti!). Ne smemo da zanemarimo ni da tzv. “obična publika” i profesionalci nisu dve samosvojne kategorije bez dodirnih tačaka: u Srbiji džez svira na desetine muzičara i muzičarki, a još toliko ljudi se organizaciono bavi festivalima i koncertnim programima širom Srbije. Svi oni (nadamo se) vole da pogledaju dobar koncert i uspostave značajne kontakte za svoju profesionalnu karijeru u džezu.
Dogodine u Bremenu, u većem broju – neće biti teško.
By 
