koncerti

5.09.2019.

Gent Jazz Festival 2019: Večni sjaj zvezda

U tradicionalnoj letnjoj hiperprodukciji evropskih džez festivala, Gent Jazz Festival u Belgiji privlači pažnju ne samo odabirom muzičara po meri znatižlejnog i zahtevnog slušaoca, već i prisnom atmosferom koja vlada ispod džinovskog koncertnog šatora i na okolnim travnjacima unutar muzejskog kompleksa Bijloke centra.

Mesto: Gent, Belgija / Datum: 28.06.-19.07.2019. / Foto: Maurits van Hout i Ivana Čutura

 

Festival koji je prvo izdanje imao 2002. godine izrastao je za nepune dve decenije u jedan od vodećih u svetu, kako po poseti, tako i po imenima muzičara koji su tu nastupili, od onih koji su slavu stekli pre više decenija, do aktuelnih zvezda, od mejnstrima do avangarde i improvizovane muzike.

Kako je već postalo uobičajeno na velikim džez festivalima, dobar deo onoga što se ove godine moglo čuti na Gent Jazz i nema dodira s džezom, ili barem ne previše. Naime, enormni budžeti ovakvih manifestacija moraju da se opravdaju i velikom posetom, a tu onda na scenu stupaju popularna imena iz drugih žanrovskih okvira. Tako su svi ovi deklarativno džez festivali širom sveta prerasli poslednjih decenija u prvorazredne muzičke spektakle bez obzira na vrstu muzike koja se čuje s bine. I to nikome ne smeta, svako bira ono šta ga interesuje i – svi srećni!

Organizator je ove godine izašao s podatkom da su tokom devet dana festivala prodali 39.000 karata, što je rekordna poseta u istoriji Gent Jazz Festivala. Održano je ukupno 76 koncerata, što na glavnoj bini, što na onoj manjoj nazvanoj Garden Stage, s oko 300 muzičara koji su učestvovali u programu. Za nekoga ko dolazi s ovih prostora pravo je malo čudo kako sve to besprekorno funkcioniše, naizgled bez ikakvog propusta, nekako opušteno, uz osmehe redara i brojnog pratećeg osoblja, te savršenu produkciju zvuka u kojem možete da uživate i stotinak metara dalje od pozornice, prateći sve preko velikih video monitora, uvaljeni u ležaljke na travi ili na klupama i za stolovima gde se uz ukusne zalogaje pijuckalo vino ili ispijalo belgijsko pivo. Gent Jazz Festival je u stvari veliki muzički piknik na kojem dominira dobro raspoloženje, a to se zatim prenosi i na muzičare spremne da pred entuzijastičnom publikom daju maksimum.

Taj vedri duh nije narušilo ni iznenadno otkazivanje koncerta Stinga, svega nekoliko sati pored početak, propraćeno šturim saopštenjem o zdravstvenim problemima slavnog muzičara. Publika je tu neprijatnu vest primila bez ikakvog vidljivog negodovanja, nastavivši da uživa u ostatku programa tog dana. Pitam se kako bi u Beogradu takvo otkazivanje prošlo kod publike?

Inače, dobrom raspoloženju svakako je doprinelo i neuobičajeno lepo vreme za ovaj deo Evrope, budući da je kiša ove godine zaobišla Gent u vreme festivala.

 

 

Što se koncerata tiče, barem desetak zaslužuje posebnu pažnju, što ne znači da ni ostatak nije obilovao zanimljivim i originalnim nastupima. Kada se sve stavi na gomilu, prvo što bih poželeo da podelim s nekim kao utisak bili su koncerti Gregory Portera, Terenca Blancharda, Johna Zorna, Diane Krall, trija „Rymden“…

Nastup Gregory Portera priča je za sebe. Možda i zato što je autentična soul muzika prodala dušu muzičkom biznisu, tek ovo mi se činio jednim od najduhovnijih muzičkih iskustava godinama unazad. Porter je nesumnjivo najveća soul atrakcija danas, a njegov zvuk duboko je ukorenjen u revolucionalno nasleđe američkih crnaca koji su stvarali soul, džez i gospel zvuk druge polovine 20. veka, od Marvina Gayea, „The Temptations“, Gila Scot-Herona, Curtisa Mayfielda, Otisa Redinga, Nat King Colea, Abbey Lincoln, Louisa Armstronga… You name it, he’s got it! Poput tihe vode koja nosi sve pred sobom, Porterovi angažovani tekstovi nabijeni emocijama vode vas kroz društveno i muzičko zaveštanje američkog crnog čoveka, kroz osiromašene četvrti industrijskih gradova Amerike, nezalečene socijalne rane i razlike.

Koncert je otvorio pesmama „On My Way to Harlem” i „Take Me to the Alley”, nostalgičnim osvrtima na detinjstvo i prve muzičke korake na ulicama Harlema, Bronksa i Bruklina, čje su melodijske linije na trenutke presecane free jazz pasažima pratećeg benda. I onda u nekom trenutku ubitačan bas solo uvodi publiku u naelektrisani intro „Papa Was a Rolling Stone” koji prerasta u jednu od najsnažnijih Porterovih pesama „Musical Genocide“. Nije prošlo ni dvadesetak minuta, a publika je (zajedno sa mnom) omađijana zvukom koji vas vodi kroz muzičke koridore nekih davnih vremena pitajući se šta bi o stanju savremene muzike danas imali da kažu nekadašnji velikani poput „Earth, Wind & Fire“, Curtisa Mayfielda i Michaela Jacksona. Odgovor je jasan, ali ga nema! Slede podjednako ubedljivi delovi pesama „Nature Boy“ i „Winter in America“, pa onda malo fanki pasaža Jamesa Browna, pa „The Ghetto“ Donnya Hathawaya, Stevie Wonder, naravno, pa čak i poneki rif „Deep Purple“! Uzbudljivo, sadržajno i apsolutno fascinantno muzičko putovanje koje sublimira ljubav, patnju i radost života. Bio je to prvi vrhunac ovog izuzetnog koncerta. Usledile su sofisticirane balade „Brown Grass“ i „Water Under Bridges“, obe s višestruko nagrađivanog albuma „Liquid Spirit“, a onda i naslovna kompozicija, savremeni gospel koji publika pihvata s posebni entuzijazmom. U tom trenutku nekih 5.000 ljudi pod šatorom već je u posebnom uzvišenom stanju duha. Ja sam već odavno tamo i samo čekam kraj koncerta za otrežnjavajuće prizmeljenje. Realno, ovo je toliko dobro da se neminovno pitam da li je sve to legalno! „Work Song“ označava i kraj koncerta, ali će se Porter i njegov bend vratiti još dva pouta na bis. Imam utisak da bi izašao još jednom, ali organizator ne dozvoljava. That’s all folks!

 

 

U neku ruku najprijatenije iznenađenje bio je koncert Diane Krall. Njeni nastupi su poput dobrog holivudskog filma, sve tu savršeno štima, vozi vas dok traje, ali i brzo izbledi po završetku. E sad, da li sam se uželeo holivudskog filma ili je najpoznatija džez plavuša ubacila neki novi sastojak u svoj nastup, tek osmeh na licu mi je titrao dugo nakon što su se svetla na pozornici ugasila, i kasnije to veče u pabu, i sutradan, pa evo i nekoliko nedelja kasnije dok pokušavam da sumiram pojedine utiske. Kao da je Krallova nabacila neku notu autentične sete na pesme iz svog repertoara. Možda je tome doprinela i iznenadna bolest njenog supruga Elvisa Costella, neko je spominjao i razvod, u svakom slučaju imao sam utisak da je pred nama neko ko veoma lično doživljava sve te tužne ljubavne pesme. Možda je to i pre bilo tako, ali nisam primećivao. Posle blagog naklona sela je za klavir i na dirkama proletela uvodne tonove „Night and Day“ uronjene u lagani bossa nova ritam, dok su stihovi „Night and day you are the one, only you beneath the moon or under the sun, whether near to me or far, no matter darling where you are I think of you night and day” zvučali kao da joj se doista čitav svet urušio i da su joj ostala samo sećanja. Krall je pevačica precizne intonacije i savršenog tajming čiji glas lebdi iznad melodijskih linija klavira, a kada se ispod toga provuku i suptilni pasaži Marca Robita na gitari imate utisak kao da ste se našli u bezvazdušnom prostoru. Savršeno zaokružen univerzum kome ne možete ništa dodati. Ulsedili su „Love“ s albuma posvećenog Nat King Coleu, „I Got You Under My Skin“ Cole Portera, „Just Like A Butterfly“… Suptilna građevina od nota koju bi s vremena na vreme uzdrmao Joe Lovano prodrnim solom na saksofonu. Publika se čini preplavljena emocijama, a jedan od vrhunaca je veličanstvena „Boulevard of Broken Dreams“, ne ona od „Gren Day“, već standard iz 1933. godine u laganom tango ritmu i s efektnim solom Marca Ribota. Mala magija na koju se nadovezuje lagani swing „East of the Sun, West of the Moon“ gde Krall pokazuje sviračku virtuoznost uz svesrdnu podršku Roberta Hursta na basu i Karriema Rigginsa za bubnjevima. Snetimentalno putovanje nastavljeno je kroz „Moonglow“ i još jednu briljantnu solo minijaturu Ribota, zatim „Take it with Me“ Toma Waitsa, pa „I Was Doing Allright“, „You’re My Thrill… Obrni-okreni Dian Krall je veliko ime, što i ovaj koncert potvrđuje. Ostalo je stvar ukusa i senzibiliteta.

 

 

Kada smo kod ukusa i senzibiliteta, John Zorn je neko čija se publika upravo time diči. Legendarni njujorški avangardni muzičar danas je simbol celokupne te scene, a za Gent Jazz Festival spremio je celodnevni program pod nazivom Bagatelles. Bagatele su svojevrsne muzičke skice, minijature u slobodnoj formi koje se u zapadnjačkoj muzici neguju još od vremena baroka, idealan materijal za improvizaciju jer predstavljaju više ideju nego gotove kompozicije. Zorn ih je napisao 300 u svega nekoliko meseci 2015. godine, a jedno od prvih javnih izvođenja ovih minijatura bilo je, ako se ne varam, na Sarajevo Jazz Festivalu 2016. godine. U Gentu ih je izvodilo ukupno 30 muzičara u 14 različitih postava, uglavnom ekipa s kojom je Zorn već radio proteklih decenija. Počelo je u kasno popodne u 15:30 časova i trajalo negde do iza ponoći, ukupno četiri seta s pauzama između njih od po 30 minuta! Zorn se pojavio na samom početku ovog maratona s „Acoustic Masada“, gde su na sceni pored njega bili Dave Douglas na trubi, Greg Cohen na basu i Joey Baron na bubnjevima. Bilo je to dvadesetak minuta kontrolisanog haosa disonantnih i strasnih muzičkih pasaža koji su dali okvir i početni impuls svemu što je usledilo. Suština Zornovih bagatela je da su to muzičke ideje otvorene strukture koje pun smisao dobijaju u slobodnoj nadgradnji kroz improvizaciju u živoj izvedbi. I upravo tu leži čarolija čitavog ovog projekta, nešto što možete da čujete samo jednom u istoj formi, tada i nikada više!

 

 

U celini gledano, tih nekih osam i kusur sati bili su vanserijski muzički doživljaj u kojem je bilo uspona i padova, strasti i virtuoznosti, intelektualističke izmaglice, apstraktne promišljenosti i lirske zanesenosti. Za to vreme Zorn je s puno entuzijazma najavljivao i odjavljivao muzičare, trčkarao unaokolo po sceni I iza nje i sve vreme nadgledao šta se dešava. Uz ekipu iz „Masade“, čini mi se da su najuzbudljivije kockice u ovom ogromnom muzičkom mozaiku bili nastupi trubača Petera Evansa, muzička apstrakcija koja na površini izgleda kao demonstracija različitih tehnika, ali u suštini promišljeno sublimira širok spektar emocija od bola do radosti, zatim „John Medeski Trio“ koji na jedinstven način provlači brojne muzičke žanrove kroz vrtlog prodornog zavijajućeg zvuka Hammond orgulja, pa all-star postava „Nova Quartet“ koju predvodi vibrafonista Kenny Wollesen, možda i najkonvencionalniji u melodijskom smislu nastup u okviru Bagatelles, s meditativnim, introspektivnim razmenama ideja s ostalim članovima benda koji su činili još John Medeski na orguljama, Trevor Dunn na basu i Joey Baron na bubnjevima, muzički egzorcizam trija „Trigger“, duet violiniste Marka Feldmana i pijanistkinje Sylvie Courvoisier, frenetični solo nastup pijaniste Craiga Taborna, pa „Asmodeus” trio, gde je nakon nastupa s Diane Krall pre nekoliko dana na sceni ponovo bio gitarista Marc Ribot u društvu Trevora Dunna na basu i Kennyja Grohowskog na bubnjevima, te Zornom koji je seo među njih u ulozi dirigenta (?) i glasno podstakivao Grohowskog da jače udara!

„Znamo da je muzika izazov i mi verujemo da ona upravo to i treba da bude“, završio je Zorn s tim rečima ovaj svojevrsni John Zorn Fest koji se pokazao jednim od dragulja čitavog džez leta!

Nešto slično važi i za koncert trija „Rymden“ norveškog pijaniste Buggeja Wesseltofta, čija je melanholična muzika nabijena atmosferom i dramatičnim ritmovima originalno iskustvo koje spaja uticaje Baha, filmske muzike i rok zvuka.

 

 

Konačno, u ovom malom odabiru onoga šta je moglo da se čuje ove godine na Gent Jazz Festivalu trebalo bi svakao imati na umu koncert trubača Terenca Blancharda s postavom „E-Collective“ i specijalnim gostima Bennyjem Greenom za klavirom i Jeffom „Tain“ Wattsom za bubnjevima. Program nazvan „A/B Squared“ svojevrsni je omaž bubnjaru Artu Blakeyju u povodu 100. godišnjice njegovog rođenja. Blanchard je na početku karijere imao prilike nekoliko puta da svira s legendarnim bubnjarem, a program koji je sastavio za ovu priliku nije klasična počast već neka vrsta apdejtovanog zvuka „The Jazz Messengers“, gde Blakeyevi standardi poput „Ugetsu“ ili „Dat There“ služe kao polazište za efektne razmene solo deonica između muzičara na sceni. Blanchardov ton je snažan, produžen i melodičan, sve se vrti oko njega, dok se ispod nižu pune, gotovo fanki bas linije i otresiti ritmovi koje s velikim osmehom na licu lomi uvek uzbudljivi Jeff Tain Watts. Barem za mene, posebno prijatno iznenađenje su Gerald Clayton na klaviru i Fenderu Rhodesu, sin basiste Johna Claytona, koji povremeno ubacuje eterične pasaže u tu čvrstu tonsku građevinu, te gitarista Charles Altura čiji minimalizam deluje kao dragoceni začin. Ponekad, istina, deluje kao da na pozornici ima previše muzičara koji žele da daju svoj doprinos kompoziciji, ali sve zajedno to je uzbudljiva muzika koja vas zgrabi i nosi sve vreme, baš kao što je Blakey to činio sa svojim postavama. Na kraju sledi „Moaning“ kao najprepoznatljiviji segement ove promišljene posvete jednoj od najvećih legendi džez muzike.

Praktično, svaki od ovih koncerata bio je vredan dolaska u Gent, a sve skupa čini doživljaj o kojem možete još dugo da razmišljate, mesto gde veliki pokazuju zašto su veliki, a mali traže šansu da krenu tim putem.

 

 

Tagovi: , , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.