Garana Jazz 2014: U znaku gitarskih heroja

Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 12-13. jul. 2014. / Foto: Zlatan Dimitrijević, Ivana Begović (Kulturizacija.rs)

Sredina jula, redakcija Jazzina, prijatelji i rodbina. Ista meta – isto odstojanje. Ova poslednja krilatica, doduše, i nije bila baš egzaktna pri povratku u Beograd, barem za pisca ovih redova. Naime, GPS navigacija je u gluvo doba noći rešila da nam predstavi nove, još neviđene rumunske krajolike na relaciji Rešica – rumunsko-srpska granica. Neosvetljeni i skrajnuti put koji se ka granici od Rešice kreće južnijom putanjom od onog ustaljenog i nama poznatog (via Bocsa i Gataia), iako ne toliko negovan kao ovaj standardni, uštedeo je (ispostaviće se kasnije)  oko 10 km i 20 minuta vožnje. Ipak, ova preporuka važi, zbog vijugavosti i nepredvidivosti trase, uglavnom za dnevnu varijantu i eventualne prirodne bisere o kojima smo u mrklom mraku mogli samo da nagađamo.

A u Garani – sve onako kako smo ostavili prilikom poslednje posete. Parking i kamp tik pored ranča je uvek pragmatično rešenje, tu su ljubazni kamperi spremni da priskoče u pomoć ako zatreba, kao i menadžer kampa koji će se truditi daleko više nego što je potrebno da vas upozna sa svakim kutkom svog radnog prostora. Prijatelji iz organizacije festivala nas dočekuju standardno srdačno, nijedna strana ne krije radost što je između naše dve firme uspostavljena specifična bliskost i neposrednost. Festivalski line-up je kao i svake godine izuzetno jak, i činjenica da smo se zbog raznih obaveza morali zadovoljiti samo vikend programom, značila je da ćemo se odreći verovatno izuzetnih nastupa Andyja Shepparda, Dave Douglasovog Riverside kvarteta, novog podmlađenog benda Mariusa Neseta, Joeya Defrancesca ili  Arvea Henriksena. No ovaj “ostatak” programa doimao se podjednako ukusnim. Dapače.

DAN 1

Krenulo je (za mene) očekivano izvrsnom svirkom rumunsko-američkog trija pijaniste Mirceae Tiberiana. Ovaj muzičar je zanat pekao u Sibiu, gradu sa jakim džez uporištem, a skrasio se u Bukureštu gde je, osim što se bavi pedagoškim radom, i umetnički direktor tamošnjeg džez festivala. No, ovde nas najviše zanimaju njegovi kreativni dometi, a oni uz podršku iskusnog američkog dvojca  – Chris Dahlgren (kontrabas) i John Betsch ( bubnjevi)  – spontano izlaze na videlo. I to u vidu najfinijeg avangardnog klavirskog izraza koji miri evropsku klasiku, fri džez i dobro zamaskirane, ali ipak primetne sving fundamente.

U ovakvom pseudo-apstraktnom miljeu svoj izraz, i to mahom uspešno, traži veliki broj mladih pijanista, krenuvši od Jasona Morana, preko Giovannija Guidija do Fabiana Almazana ili Havarda Wiika. Tiberian to radi na “staromodniji” i donekle uzdržan način, ne dopuštajući previše “hip” izlive karakteristične za mladalačku neobuzdanost gorepomenutih. Umesto toga efikasno gradi dinamičke vrhunce po uzoru na ono najbolje iz stare škole – na. pr. Mishu Mangelberga, pa i Cecilea Taylora.  Nimalo lak zadatak je uvlačenje slušaoca u kontemplativne i harmonski zamršene blokove i zadržati mu pažnju, posebno na open-air koncertu u situaciji neminovnog rasipanja zvuka. Predstavljajući intrigantan sadržaj poslednjeg izdanja “Both Sides Of The River”, ovom triju je u nezahvalnoj atmosferi tek pristižućeg auditorijuma pošlo upravo to za rukom, a raznovrsnosti je doprinelo priključivanje Tiberianovog čestog saradnika i prijatelja Liviua Butoia na bariton i sopran saksofonima. Izuzetan početak ovogodišnje planinske džez avanture.

Tiberianu, po kvalitetu i specifičnoj težini izraza, apsolutno ne bi trebalo da pripadne mesto predgrupe sugrađaninu, takođe profesoru, Pedru Negrescu. Ali pravila tržišta verovatno su naložila da na rumunskoj sceni bolje prolazi prilično bezlična i razvodnjena, ali pitka verzija klavirskog trija koji predvodi ovaj kontrabasista. Momenti izvesne harmonske sofisticiranosti nisu bili ravnopravan takmac nesputanoj liderovoj želji da po svaku cenu i što češće pokaže virtuoznost, na instrumentu koji je ipak zamišljen da služi nekoj drugoj svrsi. Stoga je svirka ovog trija ogrezlog u mejnstrim izrazu, oslonjenom na latino i pop senzibilitet,  više služila kao prijatna pozadina za raubovanje točilice piva sa štandova u okviru koncertnog prostora i pravljenje zaliha za predstojeće nastupe.

Kimmo Pohjonen, pak, markantna je ličnost savremene alternativne scene. Njegov trud da se po svaku cenu, u velikom stilu, odmetne od polke seoskih vašara, vodio je ka revoltu koji je na kraju rezultirao ne samo njegovim neortodoksnim muzičkim tretmanom svog instrumenta, već i kompletnim autfitom koji podrazumeva neobičnu suknju, bodibilderske bicepse, pankersku frizuru i smeštanje sebe tokom nastupa u nešto nalik virtuelnom borilačkom ringu. Ceo teatar može da skrene pažnju s verovatno najbitnije činjenice – Pohjonen je pravi virtuoz na toj dugmetari, i kao takav vlada užasno velikim brojem stilova.

Međutim, muzički gledano, koktel koji se na ovom nastupu sastojao od uvodnog Baha, afričkih borbenih himni, preko iskonskih folklornih motiva sa sve simulacijom paljenja traktora ili kakvih priključnih mašina, pa do progresivnih rok momenata bliskih onome što je radio sa članovima King Crimsona (koji će nastupiti nakon njega), zvuči fragmentno prilično atraktivno, ali u celini ipak pomalo nekoherentno. Da je nastup bio efektan dalo se zaključiti i po reakciji prisutne publike, koja je u međuvremenu ispunila ranč, no Pohjonenov nastup ostavlja blagi utisak muzičke površnosti uprkos očiglednom izvođačkom potencijalu. Najveći kompliment ide na konto toga što uprkos silnim pedalama, semplerima i mikrofonima, harmonika u Pohjonenovim rukama zadržava organske kvalitete. Ideja da se harmonikaš u spontanom improv maniru, u ime starih dana, pridruži nekoj od podformacija Crimson Projeckta koji je nastupao sledeći, bila je jako zavodljiva, ali, usled rigoroznosti programa Crimsonovaca verovatno nerealna.

Povećana koncentracija naroda tik ispred bine nagovestila je da se sprema nešto od krupnog interesa za određen broj prisutnih. Tako i jeste, jer većina običnih „smrtnika“ nije, niti će verovatno imati priliku da čuje kultni King Crimson uživo, bez obzira što je Robert Fripp najavio okupljanje nove postave za drugi deo godine. Tako je Crimson Projeckt, kao kao jedna od  spin-off varijanti originalnog sastava, sa svoja tri člana koja su bitno doprinosila zvuku dve inkarnacije benda, trenutno nešto najpribližnije konceptu Frippove filozofije sa svom intrigom, kompleksnošću i istovremenom rigidnošću i improvizacijom koju zahteva.  U pitanju je konglomerat dva benda sa nezavisnim pređašnjim životima – Stickmen (Tony Levin, Markus Reuter i Pat Mastelotto) i Adrian Belew Power Trio (sa Julie Slick i Tobiasom Ralphom), ujedinjen oko ideje negovanja King Crimson filozofije mahom vezane za njenu new-wave fazu osamdesetih i alternativu devedesetih kada su Levin, Belew i kasnije Mastelotto bili članovi benda.

Jedan od retkih i nerazumljivih nedostataka ovog festivala jeste odsustvo tonske probe za hedlajnere, što redovno dovodi do blage nervoze posetilaca, kojima posmatrajući duga štelovanja svojih favorita neodložno raste i doza nestrpljenja. Nus-efekat ovoga bila je i demistifikacija uvodnog dela koncerta, koncipiranog da mračnim tonovima touch gitare Markusa Reutera uvede u vizuelno-zvučni spektakl koji sledi. Suvišno bi bilo pominjati da je narednih više od dva sata svirke (da, bend je odsvirao kompletan, a ne festivalski skraćen program) predstavljalo svetkovinu za svakoga ko se ikada zainteresovao za iščašenost institucije zvane King Crimson.

Program je sastavljen i od vrlo reprezentativnih komada članova projekta (koji su individualno neki od najoriginalnijih muzičara i kompozitora one „drugačije“ muzike). Međutim, na najglasnije odobravanje prisutnih nailazi (naravno) repertoar zagrabljen iz kataloga matice – „Dinosaur, „Frame by Frame“, „Three of a Perfect Pair“ ili „Matte Kudasai“. Iz direktne teškaške posvete Frippu u vidu njegove „Breathless“ ušlo se u najemotivniji deo koncerta uz vanvremenske „One Time“, „Red“ i „Indiscipline“. Pretenciozno ostavljajući subjektivnost po strani, vaš izveštač će ovaj koncert proglasiti jednim od „onih“ koji vraćaju inicijalnu usplahirenost mladalaštva, kada su se igle stavljale na ploču a kasete u dekove  sa uzbuđenjem koje daleko nadilazi jednostavan užitak u muzici . Teško se tek tako moglo na spavanje nakon ovoga.

(Z.D)

DAN 2

Kako osim glavnog festivalskog programa Garana nudi i podnevne sadržaje, lepo vreme poslednjeg dana festivala iskoristili smo upravo u tom smeru. U ponudi su bili koncerti i svirke u dve crkve, u Brebi i Valiugu, kao i u obližnjem restoranu. Izbor je pao na La Rascruce (u prevodu: Raskrsnica) restoran, za koji se vezuje i nastanak ovog festivala. Bašta mu je dovoljno velika da primi par školskih razreda, a ima mesta i za po koje drvo sa okolnim zelenišom, uz paviljon za muzičare. S obzirom na karakter festivala, slika porodične „lenje nedelje“ je potpuna uz decu i pse, koji su posetioci i glavnog programa. Paviljon je ovog puta bio rezervisan za muzičare okupljene oko Pedra Negrescua i Mirele Iacob, koji su spremili lagani i nenametljivi program jazz-blues standard-šlagera. To je otprilike i njihov standardni repertoar, koji se mnogo bolje uklapa u ovakvo okruženje nego sa glavnom binom. Samim tim, opuštenost izvedbe je jednostavno preneta na publiku.

Usled pretumbacija u rasporedu nastupa, prvi se na glavnu scenu popeo Stian Westerhus. Kako to biva, uvodni nastupi na ovakvim festivalima ne zahtevaju veštačko osvetljenje, a neužurbanost planinskog života ne motiviše ljude da zauzmu svoja mesta. Stoga je manje zainteresovane posetioce celokupna slika podsećala na tonsku probu sa avangardnom ambijentalnom muzikom u pozadini. U tome ih je samo mogla ohrabriti i činjenica da Westerhaus nema pauza između numera koje bi nagradili aplauzom.

Ipak, želja za sviranjem mlade a već velike zverke skandinaske scene je bila neupitna. Sami izvođački pokreti su bili dovoljan pokazatelj ozbiljnosti s kojom Westerhus prilazi svojoj muzici. Što bi se čovek više pažnje posvećivao njegovoj muzici, to bi u njoj više otkrivao prijatan nemir. Kako bi Pera Rakić rekao – gitara se deli na pre i posle Hendriksa; e pa ovaj momak se takvim idejama vodio eksperimentišući i istraživajući zvučnost svog instrumenta. Korišćenje elektronskih podloga i efekata zna da preokupira umetnike u toj meri da pomalo zapostave svoj instrument što ovde, srećom, nije bio slučaj. To se najbolje videlo kada se Westerhus latio gudala. Odličnim „građevinarskim“ sposobnostima da stvara i sklapa zvučne zidove potpomogla je i činjenica da su bočni zvučnici na festivalskom prostoru nesimetrično postavljeni, pa su menjanjem rasporeda signala koji su u njih slati postignuti efekti koji na snimku ne mogu dočarati.

Normalna je i uobičajena stvar da internacionalni festival predstavi domaće sastave i muzičare. Nije reč samo o promociji domaćeg proizvoda, kalkulisanju sa bazom domaćih poštovalaca i cenom nastupa. Radi se i onome što se u sportu opisuje kao: jedna utakmica jednaka je kol’ko i 15 treninga.

Jazzybit je i prošle godine nastupio na ovom festivalu, sa sličnim programom. Reč je o šarenolikom miksu – od latino jazz pristupa a la Jovan Maljoković, prečišćenom fusion zvuku sa akcentom na slobodnijim solažama na Hammondu, pa sve do eklektičnih varijanti treće struje, karakterističnih za najprodavanije albume ACT-ovih klavirskih trija. Činjenica jeste da momci znaju svirati, kao i to da znaju da sviraju zajedno. Utoliko je i mnogo veća šteta što ovoliko variranje u stilovima ne liči na neki preko potreban i plodan istraživački poduhvat, već na ispunjavanje standarda u standardima za klupsku publiku željnu kakve god „jazzy“ svirke. Previše pažnje posvećeno je preciznom izvođenju kompozicija ili ostajanju u neparnim ritmovima, nauštrb prenosa energije i davanja živosti izvedbi.

Poduža pauza između nastupa je delovala kao drum roll koji se previše otegao, ali ipak uspeo da održi napetost pred nastup i promociju Tom Harrellovog prošlogodišnjeg albuma “Colors Of A Dream”. Dakako da Harrellu ne fale kompozitorski i aranžerski kvaliteti, ali svežina i “casting” ovog albuma/benda/projekta je pisca ovih redova ipak zatekla kao prijatno iznanađenje. Ova ekipa funkcioniše već par godina (sada bez Dannyja Grissetta za klavirom), a nema sumnje da su nove snage u vidu Esperanze Spalding (bas i glas) i Jaleela Shawa (alt saksofon) konceptualni zaokret bez promašaja.

Izostavljanje klavira iz seksteta ne ostavlja za sobom nikakve posledice. E sad, što se samog koncerta tiče, Esperanzi nije dodeljen bas, pa je izgledalo kao da se ona naknadno i neplanirano priključila koncertnom bendu. Činjenica da se ova dobitnica Grammyja maltene u poslednjem trenutku našla u reklamnom materijalu festivala (često izraženije od Harrella) samo ide u prilog ovoj tezi. Za nemali broj posetilaca Esperanza i jeste bila najatraktivnija u programskoj ponudi, ali procentualno gledano, njen glas se mogao čuti na jedva 30% koncerta.

Koliko-toliko, ali bilo je lepo čuti njen razdragan glas kako u portugalskoj verziji Harrellove “Sail away”, dajući joj novo emotivno ruho, tako i u stakatnom gruvu “Nite Lifea”, gde joj je dodeljena uloga duvačkog instrumenta čistog zvuka. Johnatan Blake (bubnjevi) je svaku priliku koristio da ritam malko zasvinguje i da tomove bubnjeva iskoristi kao zasebnu perkusiju, a zasigurno je onaj koji se najviše osmehivao tokom koncerta.

Duvačka sekcija je ipak bila kičma benda. Harrell je pored pomenutog Shawa angažovao i ustaljenog saradnika Waynea Escofferyja. Oba muzičara su saksofonisti teškog i punog tona, što je neophodno u ovakvoj konstelaciji. Još uvek nisam siguran da li je u pitanju ozvučenje, odnos tenor i alt saksofona, trenutna motivisanost ili nešto treće, ali je prečesto dolazila do izražaja Escofferyjeva dominacija. Harrell, naravno, tih problema nema. Ne priliči čoveku njegovih godina i staža da sada počinje sa “bodibildingom”, on prstom i normalnim disanjem pomera veće mase.

Kako se noć spuštala, pratila ju je i temperatura, što u pošumljenom Zlatiboru Banata nije mala stvar. Pauze između nastupa su postajale sve duže, ili se to nama samo činilo. U svakom slučaju, Mike Stern (gitara) i ekipa su osetili potrebu da se zahvale publici na strpljenju (po zvaničnom programu trebalo je da nastupe drugi) i stupili su na scenu oduševljeni koliko i njihovi najverniji slušaoci.

Instant asocijaciji na osamdesete je, osim repertoara tvrdog fusiona, bio i imidž Billa Evansa (saksofon) koji je neodoljivo podsećao na Brucea Springsteena, što je više ljudi u okruženju primetilo. Inače, brojne saradnje, albumi i nagrade ne pomažu Evansu u borbi sa teretom svog imena jer su se tik pred koncert postavljala pitanja tipa: da li oni sviraju muziku Billa Evansa? Ne obazirući se mnogo na to, zajedno sa Dennisom Chambersom za bubnjevima i Tomom Kennedyjem na basu, jasno od početka su pokazali namere i otkrili sve karte. Manje-više identičan nivo energije ispratio je sve numere koncerta, što možda i nije bilo najupečatljivije rešenje. Meni lično je izostao bonus odsviranih nota na bubnjevima Chambersa, koje bi bile savršeno sredstvo za menjanje brzina. Ovako smo se preko sat vremena vozili u istom ritmu. No uprkos promrzlosti i nešto manje uverljivom finalu, ukupan dvodnevni utisak ostao je pozitivan.

(P.M.)