Dani Švajcarske muzike: Između Ring Ringa i BJF-a

Mesto: KC Rex, Dom omladine, UK Parobrod – Beograd / Datum: 18-20. septembar 2015. / Foto: Filip Filipović

Karavan švajcarskih muzičara se po drugi put obreo u Beogradu u periodu od 18-20 septembra, a sve u okviru bijenalnog festivala “Dani švajcarske muzike“ koji, pored našeg glavnog grada, Novog Sada i Prištine, upotpunjuje kulturni život Tirane i još nekoliko gradova bivše nam domovine. Zamišljen od strane nekoliko entuzijasta kao kulturna razmena i saradnja švajcarskih i muzičara sa naših i okolnih prostora, drugu godinu nam prezentuje muzička stremljenja koja dotiču avangardu, elektroakustiku i improvizaciju, ali i nešto konvencionalniji zvuk okrenut džezu, world musicu i srodnim pravcima. Opšti je utisak da je festival, pored datuma održavanja, i zvučno umetnut između Ring Ringa i Beogradskog Džez festivala, što mu daje posebnu draž i značaj.

(P.V.)

Otvaranje festivala pripalo je Ansamblu Phoenix iz Bazela. U njihovom izvođenju imali smo najavljene tri kompozicije, a zatim i jednu zajedničku sa Ansamblom Studio6. Prva na repertoaru bila je „Die Bewegungen der Zeit I“ Jim Grima. Kompozicija pisana u stilu serijalizma sastojala se od 12 kratkih sekvenci, koje su vrlo varirale između sebe. Zatim je usledila „bâtiment ouest -fötenglockenklaviertrio“ Andréasa Staudera. U njoj je svoje mesto dobio i instrument sastavljen od velikih zvona, koji je podsećao na neku tvorevinu Harryja Partcha. Za kraj je usledila „VORTEX_V1.01“, najdinamičnija kompozicija u izvođenju ansambla u kojoj su se preplitali zvukovi klavira i bas flaute sa perkusijama, nojzom i električnim zvukovima. U ovom moru zvuka, oni su se sudarali i ukrštali i na taj način gradili dinamiku.

Zatim je usledio nastup Ansambla Studio6, koji je započet sa kompozicijiom „Actiones“ kompozitora Ernö Királyja. U ovoj kompoziciji koja je naličila na improvizaciju, muzičari su se raznim gestovima kretali kroz kompoziciju. U jednom trenutku sve nas prepada (kako je to kolega Marko Milićević primetio) džonkejdžovski šok na klaviru. Zatim je usledila minimalistička, emotivna kompozicija „Time, intent, memory 2“ švajcarskog kompoyitora Jürg Freya.

Za kraj večeri su Ansambl Phoenix i Ansambl Studio6 zajednički izveli kompoziciju „Dirty thoughts“ kompozitorke Svetlane Maraš, uz njenu pratnju i instrukcije. Primetiću ovde da su muzičari iz Ansambla Phoenix bili vidno ozareni ovom prilikom, kao da je izvođenje ove kompozicije bilo ono na šta su sve vreme čekali, gde su posežući za raznim tretmanima svojih instrumenata delovali vidno oslobođeni. Ujedno, izvođenjem ovog komada, završilo se i prvo veče festivala.

(M.L.)

Drugo veče festivala se činilo kao idealna kombinacija i prezentacija dva potpuno različita koncerta i pristupa džezu, improvizaciji i muzici uopšte. Pred iznenađujuće malobrojnom publikom, na scenu poluprazne i na momente veoma tople sale Amerikana, istupio je duet koji čine prekaljeni gitarista Christy Doran i nešto mlađi vokalno-elektronski improvizator Andreas Schaerer.

Kao posledica pomenute vrućine, ali i izuzetne predanosti na bini, kroz neobično veliku pokretljivost za nekoga ko treba samo da stoji za miksetom, na mlađem umetniku se vrlo brzo mogao videti znoj koji je slivajući se niz lice pretio da, u kontaktu sa uređajima, izazove kratak spoj i još neki neočekivani efekat. Šalu na stranu, Andreas je zahvaljujući strasti i svojim, ponajviše „vokal kao instrument“ sposobnostima, uspeo da uz pomoć umerenih elektronskih intervencija i mikrofona priljubljenog uz usta, na vrlo efektan način proizvede i ritam i grmljavinu i melodiju trube, i još štošta u širokom dijapazonu zvukova, izazivajući osmeh na licima i nesvesno cupkanje nogom kod većine prisutnih.

Gitarista je bio nešto staloženiji u svojim pokretima, što nikako ne isključuje uzbudljiv i često „nemiran” zvuk koji je stvarao igrajući se sa efektima i žicama po celom telu gitare. Kako je koncert odmicao Christy nas je ravnomerno obasipao, i elektrifikovano oštrim i sirovim, i umirujućim milozvučnim deonicama. Kao nekome ko je dugo godina prisutan na sceni, dopušteno mu je sve. On gitaru svira u klasičnom smislu te reči, ali i kucka po njoj, okida žice, miluje ih, struže… Obojici je zajednička disciplina, umeće vođenja dijaloga, slušanja i osluškivanja kolege na bini.

Posle nešto više od pola sata nesvakidašnjeg razgovora dva improvizatora, za koji smo imali utisak da nekada prelazi u “prepirku”, pa i u “svađu”, došlo je vreme za pauzu, uz iščekivanje nešto brojnije publike koju bi trebalo da privuče naredni koncert ECM-ovskih perjanica, Eline Duni i njenog kvarteta.

Broj prisutnih se neznatno povećao, ali sudeći po komentarima pojedinaca, nedovoljno,  s obzirom da je sledio prijemčiviji ECM-ovski ugođaj protkan naglašenim etno motivima. I sam ko-selektor festivala Bojan Đorđević je prilikom najave koncerata, sa razlogom ironično prokomentarisao da svi ostali gradovi imaju brojniju ECM publiku nego što je ima Beograd. Izgleda da su ovoga puta, samo iz njima znanih razloga, izostali mnogi koji se kunu u „world-etno-fusion jazz“ kao nešto što im je u delokrugu muzičkog interesovanja. Sudeći po onome što smo imali prilike da čujemo, dosta toga su propustili.

Švajcarska vokalistkinja albanskog porekla, Elina Duni, izašla je na binu bosonoga, raspuštene kose i u laganoj neobaveznoj haljini do poda. Pijanista Colin Vallon, mlađani kontrabasista Lukas Traxel koji je zamenio dosadašnjeg Patricea Moreta i bubnjar Norbert Pfammatter su bili u kompletno crnoj garderobi, vizuelno i simbolično odajući utisak pozadinskih muzičara, čija bi uloga, pomislio bi neko, trebalo da bude svedena samo na pratnju glavne zvezde. Tokom koncerta se pokazalo da Elina Duni i jeste prava zvezda –  harizmatična, nasmejana kada treba i u stalnoj komunikaciji sa publikom, ali i da instrumentalisti imaju bitnu ulogu, ravnopravnu i ravnomernu prisutnost, posebno na radost ljubitelja pijanističkih džez trija.

Prvo što se moglo primetiti jeste umor na licima muzičara koji su, po sopstvenom priznanju, proveli preko dvanaest sati na putu do Beograda. Ubrzo, sa prvim zvucima i zavodljivim pokretima pevačice, umor kao da je naprasno nestao i cela priča je krenula prirodnim tokom. Fokus je bio, kao i što se moglo očekivati, na aktuelnom albumu, drugom po redu izdatom za čuveni ECM. Smenjivali su se, uslovno rečeno hitovi kao što su “Syte”, “Uni ne koder, ti ne koder”, “Dallendyshe”, kao naslovna numera sa albuma. Eleni je u pauzama nadahnuto pripovedala uvodeći publiku u predstojeću priču, verovatno radi lakšeg razumevanja i prevazilaženja povremene jezičke barijere, često akcentujući svoje poreklo i rodni kraj koji su joj i inspiracija za većinu pesama.

Elina ima vrlo specifičnu boju glasa. Pevanje joj je sugestivno, emotivno, bez suvišnih ukrasa, dok u pojedinim momentima biva i izuzetno razigrano – negde na dvomeđi elegičnosti i energičnosti. Iako su tematika stihova tragična ljubav, patnja i egzodus, obrisi optimističnosti se nikada ne gube. I pored primetne Vallonove uzdržanosti u odnosu na aktivnost u matičnom triju, muzika nije pozadinskog karaktera i samo pratnja vokalu. Na to nam je naročito ukazao bubnjar koji je uz basistu glavna pogonska snaga benda, ističući se energičnim i istovremeno odmerenim i ”mekanim” ritmovima. U jednom trenutku na bini su ostali samo vokalistkinja i bubnjar, u svom zajedničkom pevačko-sviračkom zanosu, nekoliko minuta pre nego što će se bend ponovo okupiti u punom sastavu i nastaviti koncert.

Uz ovacije malobrojne publike, nastup Elina Duni kvarteta je završen numerama “Fellenza” i “Bukoroshe”,  nažalost bez bisa, ostavljajući sve prisutne očaranim i zavedenim.

(P.V.)

Poslednje, meni lično najzanimljivije veče festivala, obećavalo je pravu poslasticu za ljubitelje improvizacije. Nastupi poslednje večeri odigrali su se u sali UK Parobrod. Iako sam naklonjeniji sali REX-a, Parobrod se ipak pokazao kao pravi izbor imajući u vidu broj ljubitelja ovakvog zvuka, te se ne preterano velika ali do zadnjeg mesta popunjena sala pokazala idealnom za ovu priliku.

Veče je otvorio skup prekaljenjih improvizatora (na žalost bez planiranog Tomaža Groma) koji su se, kako nam je rečeno, tokom vikenda marljivo uvežbavali za nastup. U improvizovanoj muzici, a pogotovo kada u pitanju imamo skup ljudi koji inače ne sviraju zajedno, često se dešava da muzičari počinju polako, oprezno kreirajući zvuk po zvuk, pitanje i odgovor, polako gradeći improvizaciju i dižući dinamiku dok ne dođu do kulminacije (a dobro znamo da da to „polako“ zna nekad poprilično da se oduži, a očekivana kulminacija izostane). Međutim ovde smo već od samog starta imali gotovo zadivlljujuć stepen interakcije između muzičara, koji su od prvog trenutka krenuli da grade kompaktnu i vrlo dinamičnu zvučnu sliku, bez mesta za bespotrebnu napetost i nesuvisla dobacivanja.

Irena Tomažin i Robert Roža zvučali su kao jedno, tokom nastupa gotovo da nije bilo moguće razdvojiti koji zvukovi su dopirali iz Robertovih elektronskih naprava, a koji iz Ireninog grla. Tako bih, na primer, taman pomislio da zvuk belog šuma dopire od Rože, da bih trenutak kasnije uz nevericu shvatio da on dopire od Irene. Za to vreme Jonas Koher i Srđan Muc su zvučnu sliku vrlo vešto dopunjavali gestovima. Muc prvo počinje kombinacijom Bejlijevskih izlomljenjih pasaža i efekata, da bi nedugo zatim gitara ipak našla položena na njegova kolena, dok joj je on pristupao gotovo hirurški, poput Keitha Rowea.

U drugoj polovini nastupa stvari se malo smiruju, te muzičari postpeno prelaze u ambijentalnije vode, gde podlogu periodično pružaju čas Koherova harmonika, čas gitara, a čas elektronski zvukovi ili Irenin glas, te se nastup privodi kraju ovim laganijim ali ništa manje zanimljivim delom.

Sledeći nastup pripao je Ursu Leimgruberu, veteranu evropske improve scene i raznovrsnom muzičaru, bogatog izraza i stila koji je gradio godinama. Jakim nastupom prepunim intenziteta, ovaj saksofonista drži vam konstantno drži pažnju, zasipajući vas nečim iz svog bogatog arsenala. Dijapazon zvukova koji izvlači iz soprana je neverovatno širok, a pri tom ni u jednom trenutku ne poseže za bilo kakvom preparacijom instrumenta ili proširenim tehnikama. No, nemojte zbog ovog ni slučajno pomisliti da se ovde radilo o pukoj demonstaciji tehnike, jer je improvizacija koju je Leimgruber gradio duboka i lična, gotovo lirična.

Baš kao i na Ring Ring festvalu pre par godina i ovde je bilo predviđeno da nastupi dva puta – jednom solo, a drugi put u duo formatu, ovog puta sa Svetlanom Spajić. Pred našom pevačicom se sada našao zaista neugodan zadatak, jer nije bilo nimalo lako ući u improvizaciju sa ovakvim muzičarem koji vrlo suvereno popunjava sav prostor, ostavljajući vam veoma malo (da ne kažem – nimalo) mesta za iskaziva nje. Stoga je Svetlana tokom prve polovine nastupala veoma pažljivo, gotovo stidljivo se tek ponegde ubacujući, pogotovo zbog opasnosti da bi nepažljivim nastupom mogla skroz da nadglasa i poklopi Leimgrubera. No u drugoj polovini Svetlana primenjuje nešto intenzivniji nastup, pa tu dolazi i do dinamičnije interakcije.

Ovim nastupom ujedno se završilo i poslednje veče festivala. Imajući u vidu kvalitet selekcije i nastupa, kao i vrlo povoljne cene ulaznica, ostaje nam samo da željno iščekujmo sledeće izdanje. Do tada, nadamo se da će u ovim ekonomski turbulentnim vremenima i dalje biti mesta za kulturu, te da će festival uspeti da istraje, ustalivši se kao redovna praksa.

(M.L.)