Bratislav Radovanović: 10 albuma koji su mi promenili život

Iako je po osnovnoj vokaciji akademski slikar, Bratislav Radovanović itekako je istaknut, možemo reći i nezaobilazan, pojedinac beogradske kreativne muzičke scene. Vođa je, kompozitor i gitarista instrumentalnog sastava Fish in Oil, koji je upravo objavio peti studijski album Basamak, a on, kao i sve što je bend do sada radio, odbija bilo kakvu žanrovsku klasifikaciju. Zbog toga smo bili radoznali da saznamo na čemu je Radovanović gradio svoj lični autorski pečat i način sviranja.

“Muzika je uvek bila prisutna u našoj kući. Sećam se da se muzika iz Iskra Savica radija koji je stajao na frižideru čula po čitav dan, a u porodici su svi svirali neki instrument. Otac je svirao violinu,  brat prebirao po gitari. Bliski rođaci su gotovo svi svirali gitaru. Brat od tetke je bio basista nekada sjajne grupe Kosovski božuri. Na porodičnim okupljanjima se pevalo uz gitaru, tako da je bilo neizbežno da i ja počnem da učim da sviram. Moje starije sestre i brat su slušali soul, funk, Osibisu, a kod kuće je mogao da se čuje i Hendrix, Stonesi… “

Braca, za jednog gitaristu, gaji potpuno atipičan “antiherojski“ pristup sviranju, krenuvši od sedećeg stava, pa direktno do tona i fraziranja koji izlaze iz njegovih žica, prstiju i pojačala:

“Prva pesma koju mi je brat pokazao na gitari bila je “Crni leptir“ od Yu grupe.  Svirala se na prvoj žici, a prva je bila neka predratna slomljena crna parlor gitara predivnog zvuka, ali toliko izdeformisana da je bilo, pogotovo za početnika, nemoguće svirati je. Nikada nisam imao normalnu akustičnu gitaru. Mnogo sam se mučio da uopšte izvučem ton iz njih. Verovatno mi je zbog toga ostao jak stisak i attack na gitari.

Svoje bavljenje muzikom mogu da podelim u dve faze. Prva je iz vremena dok sam živeo u Prištini. Tada sam se ložio na gitarske heroje i svirali smo isključivo obrade muzike koju smo voleli da slušamo. Druga faza je otpočela po mom preseljenju u Beograd. Tada sam stidljivo počeo da komponujem, naravno inspirisan muzikom koju volim da slušam, i ova faza traje još uvek.“

A sada prelazimo na 10 trenutaka koji su, po Radovanovićevim rečima, doprineli da bude ono što danas jeste.

1. Dire Straits – Brothers in Arms (1985). Svakome od nas su se pojedine scene iz detinjstva urezale u sećanje i povremeno se vraćaju jasne slike određenih životnih situacija. Tako se i meni ponekad ukaže potpuno jasna slika kako kao trinaestogodišnjak sedim u našoj bubi, držim kasetu plavog omota sa fotografijom leteće national steel gitare i ubacujem je u Blaupunkt kasetofon. Nisam siguran koliko je grupa Dire Straits imala presudan uticaj na formiranje mog muzičkog ukusa (mada sam kao tinejdžer imao sve njihove albume), ali taj trenutak pamtim kao trenutak kada sam se verovatno prvi put zainteresovao za neku muziku. U to vreme smo stalno na MTV-u gledali spotove za “Money for Nothing“ i “Brothers in Arms“.

2. ZZ Top – Fandango (1975). Prvi bluz koji sam čuo u životu je bio “Blue Jeans Blues“. Drugar mi je dao da  presnimim album Fandango. U to vreme sam već svirao pesme Riblje čorbe i Đorđa Balaševića na gitari.  Sećam se da je komšija Musa, koji je bio moj prvi gitarski heroj, znao da do tona odsvira “Blue Jeans Blues“. On mi je pokazao pentatonske skale i naučio  da sviram pratnju, dok bi beskonačno solirao. Tako je počela moja velika opčinjenost bluzom.

3. Big Bill Broonzy – If You’re Black Get Back (1979). I danas, više od 30 godina pošto sam prvi put čuo ovu kasetu, ne prođe dan a da na akustičnoj gitari ne odsviram neku od pesama sa ovog albuma. Big Bill je došao u vreme kada sam bio opsednut gitarskim herojima i zahvaljujući njemu počeo sam da otkrivam korene te divne muzike, a postepeno počnem da uviđam da je većina mojih tadašnjih uzora ubica iste. Mislim da od tada akustičnu gitaru sviram isključivo prstima.

 4. John Zorn’s Masada – Live in Seville (2000). Preseljenje iz Prištine u Beograd je za mene bio veliki civilizacijski pomak. Neki od mojih novih prijatelja su bili veliki poznavaoci muzike. Muzika je bila svuda okolo i dominantna tema u našim druženjima. Sećam se da sam opsesivno počeo da skupljam cd-ove. Drugar Pera Paun je radio u Južnom vetru kao dizajner i tamo nam je presnimavao desetine diskova, štampao omote tako da smo imali pirate sa najboljim kvalitetom zvuka. Odjednom sam imao nekoliko stotina, uglavnom džez albuma.

Jednom prilikom Peđa blizanac je doneo snimak koncerta Masade u Sevilji. Taj trenutak je definitivno bio prekretnica i desio se baš u vreme kada smo ponovo aktivno počeli da sviramo. Još uvek mi odzvanja bubanj koji je Joey Baron svirao rukama i Cohenov kontrabas. Uh! Sećam se da sam odmah pozvao Ivana, koji nam je bio kao guru, da mu kažem da sam otkrio neku neverovatnu muziku koja je džez ali nije džez :). Naravno Ivan je već imao Kristalnaht, Spillane,… To je možda bila 2002-03. U avgustu 2004. smo otišli u Ljubljanu na koncert Electric Masade i to je bilo to. Taj koncert je definitivno utemeljio sve što ću ja ubuduće raditi. Od uzbuđenja nisam celu noć mogao da zaspim u sobi hostela u Metelkovoj.

5. The Lounge Lizards – Voice of Chunk (1988). Već neko vreme sam potpuno bio prestao da slušam gitarsku muziku.  Po prirodi instrumentalisti, a posebno gitaristi, imaju potrebu da se stalno ističu dok muzika strašno trpi. Istovremeno sam počeo da otkrivam njujoršku downtown scenu. Voice of Chunk se pojavio neposredno pošto sam oformio svoj gitarski zvuk. Tada sam već imao Fender Deluxe Reverb pojačalo, telekastera i Tube Screamera. Trenutak kada sam čuo gitarski solo u naslovnoj numeri sa ovog albuma, ispostavilo se, zauvek me je promenio. Konačno gitarista koji svira u službi muzike, a pritom ima isti zvuk kao ja, svira u grču i jako udara po žicama. Uvek sam pokušavao, a nikada uspevao  da sviram tečno, brzo i lagano.  Konačno sam čuo nekoga ko je takve ,,nedostatke “ doveo do savršenstva. Marca Ribota sam do tada znao kao uvrnutog gitaristu Toma Waitsa i ovo je bio prvi put da ga čujem da svira nešto što nije Tom Waits. Nikada pre i posle nisam čuo nekoga ko ima takav muzički jezik, ko je toliko inventivan, a  sve što odsvira je toliko uverljivo da je nemoguće zamisliti da zvuči drugačije.

Tih dana sve novo što bih otkrio od muzike, a da sadrži gitare, ispostavilo se da je odsvirao Marc Ribot. U nekom Ribotovom intervjuu sam se prvi put sreo sa terminom „anti“. Sve što su oni radili bilo je „anti“. Antidžez, antirok… Trebalo mi je malo vremena da to shvatim, ali sada je to duboko utemeljeno u sve što radim…

6.  Ennio Morricone. Moglo bi da bude bilo šta od Morikonea, kojeg sam posebno puno slušao tokom dvehiljaditih, u kojima sam doživeo svoju ličnu renesanu. Svi mi u podsvesti imamo gomilu informacija koje se skupljaju od našega rođenja. Sve što čujemo, vidimo, doživimo… se taloži i formira nas da budemo to što jesmo. Pošto sam otkrio Zornovu eklektičnu muziku, shvatio sam da celokupno muzičko nasleđe nosi nešto lepo i da je u dvadeset prvom veku suludo vezivati se za bilo koji pravac. Oslobodio sam se i počeo da prebirem po svojoj prošlosti i uvideo da su se filmovi koje sam gledao kao dečak jako duboko urezali u podsvest. Naravno filmovi nezaobilaznog Sergia Leonea i muzika Ennia Morriconea su uvek prva pomisao. Morricone je jedan od retkih kompozitora koji je muziku pretvorio u film. Njegove asocijacije su dovoljno jasne da slika nije ni potrebna. Slike se same stvaraju dok se slušaju njegove kompozicije. I to je nešto čemu ja težim, koliko god bilo nedostižno.

7. Ry Cooder i Manuel Galban – Mambo Sinuendo (2003). Ovaj album je naleteo u pravom trenutku, neposredno pošto sam nabavio svoje pojačalo. Obožavao sam zvuk sa reverbom i vibratom, ali nisam baš znao kako da ih upotrebim. Mambo Sinuendo pliva upravo u predivnim reverbima i vibratima, a verovatno jedini kubanski električni gitarista Manuel Galban i Ry Cooder toliko dobro sviraju te predivne melodije da su me jednostavno uvukli u svet iz koga nisam nikad izašao. Pritom ovo je verovatno je jedan od najbolje snimljenih albuma koje sam čuo. Sve je toliko prirodno i neposredno.

8. Charles Mingus – Changes Two (1975). Ovaj album bih nosio sa sobom na pusto ostrvo. Obožavam Mingusa u svim njegovim fazama. Pobuna koju nosi njegova muzika je večita inspiracija. Changes Two je album iz sedamdesetih kada su sa njim svirali George Adams, Don Pullen, Jack Walrath i, naravno, Dannie Richmond. U to vreme sam se prvi put susreo sa terminom koji sam bezrezervno usvojio – “militantni džez“. Neke od kompozicija sa ove ploče su me snažno inspirisale da napišem neke teme kao omaž velikom majstoru.

9. Marc Ribot – Spiritual Unity. Imao sam sreću da ovaj kvartet vidim uživo u Zagrebu. Stajao sam hipnotisan na dva metra od muzičara. Nikada pre, a verovatno ni posle nisam čuo veći underground. Sećam se da sam pomislio da je njihova aura obojila čitav KSET gde se desio koncert. I naravno fascinantni Ribot koji bilo koga muzičkog pravca da se dohvati svira kao da ga je baš on izmislio. Gotovo da ne mogu da zamislim da gitara u fri džezu, ako se to može nazvati džezom, zvuči drugačije.

10. Thelonious Monk – Thelonious Monk Trio (1954/1956). Bezbroj puta sam slušao  ovaj album gde se kao bubnjari smenjuju Max Roach i Art Blakey, a kontrabas svira Gary Mapp. Obožavam Monka, a pogotovo volim da ga slušam solo ili u triju. Njegove kompozicije su remek dela muzike dvadesetog veka. Njegov uticaj je ogroman kako na džez muzičare tako i na muzičare koji ne pripadaju ovom pravcu. Na primer grupa Lounge Lizards je na svom prvom ikada koncertu svirala isključivo Monkove kompozicije. Čitav njujorški no wave talas je bio pod velikim Monkovim uticajem. Ne znam koliko se to čuje u muzici koju sviram, ali Monk je na mene izvršio ogroman uticaj.