Bubnjar s Berklija

Branko Popović, mladi srpski bubnjar koji se školuje na bostonskom koledžu Berkli, početkom prošlog meseca je, uz pomoć pijaniste i kolege Dimitrija Vasiljevića, održao dvočasovnu bubnjarsku kliniku na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti. Nekadašnji bubnjar The Belgrade Dixieland Orchestra otisnuo se pre tri godine u SAD, a ovom prilikom je rešio da podeli znanja s drugim bubnjarima i ostalim zainteresovanim auditorijumom u svojoj zemlji.

Kratka medijska kampanja je urodila plodom. Svečana sala fakulteta bila je ispunjena do poslednjeg mesta, mnogi su i stajali, a primećene su i kamere „medijskog javnog servisa Srbije“. Popovićev boravak u Srbiji iskoristili smo za priču o klinikama i radionicama, školovanju na jednom o najprestižnijih muzičkih akademija na svetu, i daljim planovima u karijeri ovog talentovanog bubnjara.

Kako je došlo do saradnje sa Multikultivatorom i pokretanja bubnjarske klinike?

Još pre 3-4 meseca, dok sam bio u Americi, planirao sam da organizujem bubnjarsku kliniku u Beogradu. Razgovarao sam o tome sa svojim profesorom Miroslavom Karlovićem, a u isto vreme i sa Gojkom Damjanićem, zamenikom direktora kancelarije za upis na Berkli – on je zapravo došao na ideju da sve to napravimo zajedno. Potom me je povezao sa Multikultivatorom, koji je prošle godine već organizovao gostovanje Berklijevih predavača u Beogradu, i već je u toj priči.

Kako si prvobitno koncipirao kliniku?

Zamislio sam da bude malo intimnijeg tipa, za desetak bubnjara s Karlovog odseka sa akademije i još eventualno 10-15 bubnjara iz Muzičke škole „Stanković“, par njegovih prijatelja ili učenika, i možda još par ljudi sa strane koji bi došli. Nisam imao u planu, niti sam znao da će doći do klinike ovih razmera. Bilo je bivših muzičara, sadašnjih muzičara, dosta starijih ljudi … Zadovoljan sam posetom jer nisam očekivao da će baš ovoliko ljudi doći.

Kako vidiš razliku između klinike i formalnog obrazovanja? Šta su prednosti, a šta mane ovakvih predavanja?

Prednost je što za veoma kratko vreme dobijate veoma veliku količinu informacija. Tome nema kraja, od toga što ste radili na klinici možete da dobijete gomilu novih ideja kako da komponujete, aranžirate, ili razmišljate. Dosta su velike mogućnosti ukoliko dobro pratite ili uspete da snimite predavanje, može da se dođe do fantastičnih ideja.

Loše je što posle klinike vi nemate nikakvu superviziju. Videli ste to što ste videli, ako ste razumeli na pravi način razumeli ste, nekad ste čak i u zabludi da ste razumeli kako treba, pa posle određenog vremena to krene u nekom pogrešnom smeru. Desi se da to što radite liči, ali nije ono što bi trebalo da bude.

Kada se nalazite na muzičkoj akademiji, vi ste pod stalnim nadzorom. Ja sam, recimo, na Berkliju imao tokom jednog semestra časove sa devet ili deset različitih profesora koji se bave različitim stilovima i tehnikama sviranja bubnjeva. Kada radite sa profesorom jedan na jedan, on sve vreme posvećuje vama, tačno vidi na kom ste trenutno nivou, daje vam tačno onoliko koliko možete da podnesete da biste najbrže napredovali. U tom smislu je velika prednost obrazovanja na fakultetu.

Da li i sam pohađaš bubnjarske klinike na Berkliju?

Da, tamo veoma često dolaze veliki svetski bubnjari. Najzanimljivije mi je bilo na klinici Antonia Sancheza. On redovno dolazi na Berkli, ponekad čak i dva puta u toku istog semestra. Po mom mišljenju, on je bubnjar koji je u poslednje vreme malo pomerio granice sviranja, proširio vidike. Zanimljiv je bio i Steve Smith, mada to što je on radio ne mogu baš da nazovem klinikom: bio je tamo 4-5 dana tokom jedne nedelje, i držao je predavanja po 3-4 sata dnevno. Tako može dosta da se nauči, pošto ste u mogućnosti da svakog dana radite i da obnovite gradivo narednog dana ako ima nekih nejasnoća.

Zašto se, po tvom mišljenju, Berkli smatra najboljim koledžom za džez muzičare?

Pre svega, treba reći da Berkli nije koledž za džez, već za modernu muziku uopšte. To je veoma otvorena škola i sredina, gde imate studente i profesore sa svih strana sveta i bavite se sa dosta različitih vrsta muzike. Vi tamo možete da uzimate časove svih muzičkih stilova: džeza, roka, hevi metala, popa, tehna, hip-hopa… što je dosta otvorenije od pristupa na evropskim školama.

Berkli je velika škola za pojmove muzičke akademije, jer tamo ima 4000-4500 ljudi. Da bi imala toliko studenata, mora da ima i dosta profesora. Konkretno, na odseku za perkusije radi oko 30 profesora. Na evropskim fakultetima, koliko ja znam, imate 2-4 profesora po instrumentu. Po evropskim školama ima i dosta manje muzičara. Na akademiji u Gracu, recimo, ima desetak bubnjara na godini i možda ukupno 40 u celoj školi, dok se na Berklijevom odseku za perkusije školuje 900 bubnjara. To pravi veliku razliku.

Kako izgleda tvoj semestar, odnosno dan na Berkliju?

Kao i na svakoj muzičkoj akademiji, imate obavezne predmete kao što su klasična i džez harmonija, kontrapunkt, dirigovanje, solfeđo, a tu su naravno i predmeti koji se tiču sviranja na instrumentu. Postoje časovi koji se zovu „private instruction“, na kojima individualno radite sa profesorom, jedan na jedan. U prvom i drugom semestru traju po pola sata, od trećeg do osmog semestra po sat vremena. Pored individualnih, postoje i „labovi“, odnosno grupni časovi. Na njima profesori rade sa grupom od šest do osam studenata, i na takvim časovima se najčešće rade različiti stilovi i tehnike – poliritmije, fjužn, afro-kubanska, brazilska muzika, džez repertoar…

Da biste ste se pripremili za sve te časove, potrebno je mnogo sati vežbanja. Takav pristup školovanju otprilike mora da se svede na sledeći način života: ustanem ujutru oko devet pošto časovi traju od deset do četiri, zatim od pola pet do 11 uveče vežbam, od pola 12 do jedan večeram i odmaram, od jedan do tri noću učim, i od tri do devet je spavanje. I tako tri godine (smeh).

Jer ja sam stvarno hteo da uzmem što više od Berklija. Mogućnosti su neverovatne, izvor informacija je veliki. Možete za tri godine da napravite fantastičan napredak ako ste spremni da prihvatite taj način rada, jer su profesori stvarno vrhunski. Pored toga što su odlični muzičari, oni su i vrhunski pedagozi i psiholozi. Imaju jako dobar odnos sa učenicima, jako dobro procenjuju šta studentu treba u određenom trenutku.

Uz sve te dnevne obaveze, stižeš li da sviraš i nastupaš s nekim bendom?

Nisam nigde nastupao jer stvarno nisam imao vremena, s obzirom da sam previše opterećen časovima. Međutim, sad mi je već definitivno vreme da počnem.

Na youtubeu sam naleteo na snimak nastupa sa Dimitrijem Vasiljevićem i basistom Chrisom Cabrerom.

Da, taj bend je oformljen u toku poslednjeg semestra. Dugo sam tragao za basistom koji će biti u stanju da razume moje mozgolomije, i konačno sam naišao na Chrisa koji je fantastičan basista, ali i čovek. Bend je napravljen zbog mog diplomskog koncerta, gde smo imali i saksofonistu i gitaristu, ali ove naše neparne ritmove smo radili samo u triju, pošto bi to bilo jako komplikovano u većem bendu, bar za sada.

Reci nam nešto više o nagradi „Avedis Zildijan Endowed Scholarship” koju si dobio ove godine.

Na početku svake školske godine profesori glasaju za najbolje studente u protekloj godini. Deli se 14 ili 15 nagrada, koje nose nazive po velikim svetskim bubnjarima i po fabrikama instrumenata. Ove godine sam ja imao čast da dobijem Zildijan nagradu, koja podrazumeva novčanu stipendiju i set od sedam činela. Išao sam i u fabriku, gde su mi pokazali proces proizvodnje. Dobio sam i dva prototipa, koja su namenjena isključivo njihovim artistima.

Međutim, ovde nije toliko bitan novac i činele, već što je nagrada zaista prestižna. Nju je dobila većina velikih svetskih bubnjara koji su nekada studirali na Berkliju. Ovu nagradu je svojevremeno dobio i naš Marko Đorđević. Zanimljivo je da smo nas dvojica jedini srpski bubnjari koji su se tamo školovali, i obojica smo osvojili ,,Avedis Zildijan“.

Kako profesori i studenti iz drugih zemalja doživljavaju srpske muzičare koji dođu na Berkli? Da li se od tebe očekuje da forsiraš balkanske ritmove i melodije?

Ne naročito. Oni u svakom slučaju to više očekuju od mene nego od nekoga ko je, recimo, iz Koreje. Svi studenti tamo su sa različitih strana sveta i imaju svoju istoriju i kulturu. Mislim da je dobro da svako ponudi ono svoje, što je autentično.

Na koledžu se bavimo sviranjem svih vrsta muzike, i na kraju svi mi dođemo na nivo na kome možemo sve da sviramo. Ali ono što je najiskrenije u nama, mislim da je to ono pravo. Baš zbog toga pokušavam da svoju muziku baziram na ovom našem, balkanskom zvuku. Najbolje se osećam kada to sviram.

Spominjao si ranije Davea Weckla kao jednog od uzora, možeš li nabrojati još neke?

Chick Corea, Herbie Hancock, Joe Zawinul, Weather Report….Antonio Sanchez me obara s nogu kad god da čujem, tu su i Kenny Garrett, Michael Brecker, Pat Metheny, preko Dimitrija sam čuo i zavoleo Esbjörna Svennsona i Brada Mehldaua…

Međutim, kako sazrevam kao muzičar i kao ličnost, nestaju mi predrasude. Ranije sam slušao samo rok, pa samo džez, pa samo fjužn i ništa više. Sada ne osećam potrebu da izdvajam neku vrstu muzike. Recimo, na dirigovanju smo u poslednjem semestru radili Petrušku od Stravinskog, bio potpuno opčinjen njim.

Planovi posle Berklija?

U toku prošlog semestra polagao sam za master na jednoj muzičkoj akademiji u Njujorku, tako da ću najverovatnije tamo da se preselim. S obzirom na to da ću ostati još jedan semestar na Berkliju, možda ću da polažem za master i na još nekim školama. U principu, voleo bih da gradim karijeru u SAD, ali ne bih da u Americi provodim 12 meseci godišnje. Najviše bih voleo kad bih nekako mogao da izbalansiram karijeru, da bude na relaciji Srbija-Amerika.

Ja još uvek nisam iskusio realan život u Americi. I Dimitrije i ja smo još uvek na fakultetu i nismo se suočili s nekim ozbiljnim životnim problemima. Kad se preselim u Njujork, tad će definitivno da počne ,,real life“.