vesti

5.03.2012.

World music festival “Todo Mundo” u Beogradu

Na festivalu u Domu Omladine 22. marta sviraće Talabarte (Španija) i Tinariwen (Mali), a 23. marta Svetlana Spajić i Bokan Stanković (Srbija), i KONONO Nr. 1 (DR Kongo)

Tinariwen

 

Ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB, po ceni od 1000 dinara za 22.03. i 500 dinara za 23.03. Ulaznica za obe festivalske večeri može se kupiti po ceni od 1300 dinara.

 

Dom omladine Beograda//Amerikana – Četvrtak, 22. mart, 21:00

 

Talabarte (Španija)

Talabarte je nova grupa iz španske provincije Galicije, koja svoj rad zasniva na savremenoj  folk i akustičnoj muzici. Ovaj projekat spojio je trojicu značajnih i iskusnih muzičara sa galicijske muzičke scene:  Quim Farinha (iz grupe Berrogüetto) violina, diatonik harmoniku svira Pedro Pascual (iz benda Marful), a na kontrabasu je Kin García (iz grupe Susana Seivane).

Na svom prvom albumu, Talabarte donose muziku koja odiše svežinom, punu melodijskih nijansi i maštovitih aranžmana, koja ističe viruoznost muzičara. Vode nas kroz popularnu muziku Galicije i drugih prostora, a repertoar su obogatili sopstvenim kompozicijama. Uticaji modernog doba i tradicije se prepliću kroz različite umetničke vizure – od jazza i folka, preko tanga do evropske muzičke tradicije. Njihov energičan nastup nikoga ne ostavlja ravnodušnim i sigurno će vas naterati na ples!

Tinariwen (Mali)

Tinariwen znači na jeziku Tuarega „napuštena mesta“ i odslikava njihovo nasleđe nomada iz pustinjeSahara. Tinariwen pravi buntovnu muziku u stvarnom značenju te reči – u stvari prva postavka grupe je osnovana u jednom od Gadafijevih pobunjeničkih logora u Libiji, i učestvovala je u pobunama Tuarega u Maliju. Lik ratnika sa puškom u jednoj ruci, i gitarom prebačenom preko leđa je vrlo rasprostranjen u kulturi Tuarega, pošto je to simbol njihovog života između borbe i poezije. Muzika je proterana i preneta preko raznih zemalja putem kaseta, kao medijuma propagande pobune. Bez obzira na to, muziku ne treba sagledavati samo u tom kontekstu, već ona nastupa sama za sebe u svojoj globalnoj prijemčivosti.

Na svojim fender gitarama sviraju pustinjski bluz, koji govori o usamljenosti, gubitku prijatelja u borbi, o njihovom životu u izgnanstvu i razočarenju po povratku. U najvećem broju slučajeva oni su zamenili tradicionalne instrumente Tuarega električnim gitarama, a različiti uticaji variraju od roka do Boba Marlija, pomešani sa starim melodijama Tuarega. Kada je objavljen njihov drugi album, „Amassakoul“, naslednik njihovog debi albuma „Radio Tisdas Sessions“ (Emisije Radio Tisdasa), u kom su još više razvili svoje muzičke ideje, veoma je pozdravljen od strane kritike. Nije nikakvo iznenađenje da ih novine nekada nazivaju „Rolling Stonsima Sahare“.

Ugledni britanski časopis Uncut proglasio je album „Imidiwan: Companions“ malijskih bluzera Tinariwen najboljim albumom 2009. godine,

Tinariwen sviraju fuziju funka i bluesa, a na petom studijskom albumu “Tassili” (objavljen 2011) tuareški muzičari vraćaju se svojim korenima, pa su svoje električne instrumente zamenili akustičnim. ”Tassili” je sniman u alžirskoj pustinji i poseže duboko u samu srž zvuka Tinariwen dok se simultano otvara svetu koji ga okružuje. Na novom albumu predstavljaju se gostujući indie rockeri i brass sekcija iz New Orleansa. Dugogodišnji fanovi benda, Tunde Adebimpe i Kyp Malone iz TV On The Radio, te Nels Cline iz benda Wilco, zajedno sa Dirty Dozen Brass Band-om, učestvovali su u stvaranju albuma ”Tassili”.

Kao i većina velikih bendova iz zaleđa Zapadne Afrike, i Tinariwen donose sa sobom mistiku koja je odavno izgubljena u rock muzici, nanoseći svoje doživljaje sa ove i one strane života na naslage svog iskustva sa rock muzikom. Tinariwen bolje razumeju čemu rock n roll služi nego skoro svi moderni rock n roll bendovi, sa one strane The White Stripes i The Black Keys. Slavljenje trenutka je suština rock n roll estetike, a oni to najbolje rade, jer slave svaki trenutak u kome postoje.

Veseli i nasmejani Tuarezi odlaze preko pustinje u svojim džipovima iz kojih neminovno trešti Rock The Casbah, mašući iz budućnosti Talking Headsima i Led Zeppelinima ovog sveta – kao njihovi jedini pravi naslednici i jedini pravi naslednici rock n rolla kao globalne kulture.

 

Dom omladine Beograda//Amerikana – Petak, 23. mart, 21:00

 

Svetlana Spajić i Bokan Stanković

Na TODO MUNDO Festivalu nastupiće premijerno Svetlana Spajić sa Bokanom Stankovićem, najboljim multiinstrumentalistom u Srbiji, pevačem i gajdašem, sa kojim peva još od 1993. godine. Njih dvoje su usavršili tradicionalno pevanje „na bas“ iz Istočne Srbije, odakle je i Bokan. Zajedno su posetili mnoga sela u Istočnoj Srbiji, gde su pevali, plesali, svirali i družili se sa najboljim seoskim pevačima u regionu. U Bokanovom selu Lasovu, blizu Zaječara 2009. godine su snimili materijal uz pomoć Erika Adamsona i Zdravka Mirčete, sa kojima planiraju da nastave saradnju i sačuvaju kulturnu baštinu Istočne Srbije.

KONONO No. 1

Proterani ratovima i bedom iz svojih izolovanih i mirnih sela u Kinšasu, kongoanski muzičari morali su da pobede gradsku buku. Sposobnost improvizovanja jeste ključ opstanka u prestonici većoj od dva Konga. Za muzičare to znači korišćenje dečjih harmonika koje su ostale posle odlaska Belgijanaca šezdesetih, automobilskih delova, federa, flaša, improvizovanih pojačala, mikrofona sklepanih od odbačenih magneta i „bacača glasa“, velikih megafona koji uspešno zamenjuju zvučnike. Ali, ovaj ultimativni lo-fi omogućio je nekolicini kongoanskih bendova da proizvede neke od najluđih trans ritmova koje ste ikada čuli, čudni zvuk koji trese na granicama eksperimentalnog dancea, avangardnog rocka i tradicionalnih ritmova, odolevajući ipak svakoj kategorizaciji. BBC je ovo radikalno mutirano muzičko čudo opisao kao„Afro-cyber futurizam“, a belgijski producent i promoter Vincent Kenis dao mu je pre pet godina ime koje, čini mi se, savršeno pristaje – congotronics.

KONONO No. 1 najpoznatiji je od šest bendova koje je Kenis „otkrio“ u predgrađima Kinšase. U srcu njihovog muzičkog hibrida, pored omamljujuće distorzije, nalazi se Bazombo trance, ritmovi prašuma uz granicu sa Angolom.

“Bili su na evropskoj turneji kada sam pre nekoliko godina posetio nesrećni grad i uspeo sam da uživo čujem samo pođednako dobre Masanka Sankayi. Odlazak na koncerte u predgrađima Kinšase više je logistički nego bezbednosni poduhvat. U gradu nema taksija, a Masanka Sankayi svirali su u anarhičnoj četvrti Matonge, gde je službenicima UN-a (mojim domaćinima) zabranjeno da odlaze vozilima organizacije. Porte Rouge, bar u kome su godinama nastupali, „oveštičen“ je (i zatvoren) nekoliko nedelja ranije , i teškom mukom pronašli smo Nouvelle Porte Rouge, gde su muzičari, barske dame i zgodni gosti pobegli od krvožednih veštica. Muzičari u Kongu ne treba samo da zabave i nateraju da zaplešete, već održavaju vezu sa duhovima predaka i ostalim silama koje caruju nevidljivim svetom, što je jedan od najvažnijih i najpoštovanijih poslova u podsaharskoj Africi.” Vincent Kenis – Producent

Belgijski Crammed Dics zaslužan je za pet diskova edicije Congotronics. KONONO No. 1 nalaze se na prvom disku, dok je CONGOTRONICS 2 kompilacija na kojoj su i Masanka Sankayi. Omot je radio Zoran Janjetov.

 

 

Tagovi: , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>