intervju

14.05.2014.

WoO: Improvizacija i kontrasti

Gitarista WoO najavljuje predstojeći koncert grupe BURAN na ovogodišnjem Ring Ring festivalu, govori o svojoj dosadašnjoj karijeri i interesovanjima

1

 

Oni koji prate dešavanja na domaćoj sceni improvizovane muzike, odavno znaju za gitaristu Vukašina Đelića, poznatijeg pod pseudonimom WoO. Pod uticajem Glenna Brance, Rhysa Chathama i grupe Sonic Youth on svira gitaru dvadesetak godina, a prvi put se predstavio begradskoj publici sa bendom Off sad već daleke 1997. Nakon toga, pod imenom WoO snimio je nekoliko albuma na kojima kombinuje elektroniku, gitarski noise i ambijentalnu muziku, a te kompozicije je izvodio uživo najčešće uz video projekcije vizuelnog umetnika Izvanrednog Boba . Tokom poslednjih desetak godina, sarađivao je sa mnogim muzičarima, a njegov verovatno najpoznatiji projekat je grupa Belgrade Noise u kojoj često eksperimentiše i sa džezom. Održao je na desetine koncerata u Srbiji i okruženju, ali i u Evropi, Americi i Meksiku.

Pored improvizovane, WoO svira i muziku koja je unapred osmišljena. Jedan od takvih projakata je grupa BURAN sa kojom će 22. maja nastupiti na ovogodišnjem Ring Ring festivalu (isto veče kada sviraju “zvezde” festivala DKV Trio). 

 

Jazzin: Na Ring Ringu nastupaš sa bendom BURAN. Reci nešto više o tome – šta svirate, kakva je postavka benda, koliko se taj koncept razlikuje od drugih bendova sa kojima sviraš?

WoO: BURAN je formiran oktobra 2013. godine, a povod je bio nastup na ImprovE događaju koji se dešava svakog 15. u mesecu. Ideja je bila da se specijalno za tu priliku formira sastav koji bi izvodio sound mass kompozicije, nesto poput zvučne ceremonije, gde se muzičari fokusiraju na rezonantnu i ritmičku prirodu instrumenata, na dinamiku i intenzitet zvuka. Na moje veliko iznenađenje, svi muzičari koji su svirali na tom događaju su preuzeli inicijativu da to postane bend, tako da sada imamo jednu novu i sasvim neobičnu grupu, koju čine osam muzičara na tri bubnja, tri gitare, sintisajzerima i analognoj elektronici.

 

 

Kako najčešće dobijaš ideje za novu muziku i kako donosiš odluku da li je to nešto što ćeš snimati sam ili sa nekim od bendova sa kojima sviraš?

Nekad je to tema koju odsviram na akustičnoj gitari, nekad je to zvuk koji sam napravio pomoću telefona, diskmena ili radija, a nekad je to nešto što čujem napolju, na primer pokvareni tasteri na semaforu koji zuje. Snovi su takođe veoma bitan momenat u mojoj muzici jer često sanjam pesme i zvukove koje kasnije pokušavam da dočaram. Takođe, drugi muzičari sa kojima sviram, veoma utiču na način na koji razmisljam i komponujem. Sa kojom grupom ili muzičarima to odsviram je prilično random akcija, jer to kad tad izađe iz mene. Volim kontraste i privlače me stvari koje su spoj različitih zvučnih svetova. Nekad specifično komponujem muziku za grupu sa kojom radim, imajući u vidu muzičare i postavku.

 

Šta te najviše privlači kod improvizovane muzike?

Iako zvuci kao kliše, dosta davno sam shvatio da je biti muzičar zapravo poziv da istražuješ, učiš i otkrivaš stvari. Baviti se muzikom bez toga je besmisleno. Čak i ako sebe ne doživljavaš kao muzičara, ipak ti prijaju različita okruženja, situacije u kojima se nađeš, i odatle možeš toliko puno da naučiš ako želiš. Improvizacija ti može otvoriti ulaz u novi muzički svet, naučiti da slušaš što je danas i dalje retkost, otkriti nove zvuke na instrumentu (ili bilo čemu što si uzeo u ruke), pokazati neke nove pravce kuda sve tvoj zvuk i muzika mogu da idu. Jedna od bitnih stvari je što te to osposobi da reaguješ na zvukove, reči i pokrete, napravi te živim bićem koje više nije zombi koji kruto sledi pravila igre.

 

 

Kada su u pitanju muzičari koji se bave improvizacijom na ovim prostorima, kakav je po tvom mišljenju odnos kvaliteta i kvantiteta?

Čini mi se da danas ima sve više muzicara koji se bave improvizacijom na ovaj ili onaj način i mislim da je to veoma dobra stvar. Improv scena ( nazovimo je tako ) je dosta međusobno povezana, muzičari su upućeni jedni na druge i ima mnogo različitih kolaboracija. Ono što radi Improstor u Novom Sadu mi je jako zanimljivo, organizuju koncerte raznim muzičarima i grupama, pa se tamo formirala scena koja se kreće oko te organizacije. U Beogradu je to ImprovE, doduše vise fokusiran na susrete različitih muzicara i umetnika u okviru večeri improvizovane muzike.

Što se lokalnih muzičara tiče, ljudi kao što su Nenad Marković, Manja Ristić i grupa Blank Disk, to rade već dugi niz godina, puno iskustva i različitih projekata.

 

Pre nekoliko godina si bio na višemesečnoj turneji po Americi. Koliko je to iskustvo uticalo na tvoju muziku?

Američka turneja je bila ostvarenje sna. Sve te gradove i klubove koje smo obišli od zapadne do istočne obale, ljude koje smo sreli i upoznali, apsolutno predivna i raznolika priroda i autobus koji nam je bio kuća dva meseca, su zaista jedno neverovatno iskustvo. Imali smo priliku da sviramo i boravimo u baltimorskom Floristree klubu koji je lociran u napuštenoj zgradi koju su okupirali umetnici, a onda da završimo u kući od par miliona dolara. Svi ti kontrasti se nekako spoje u putovanju od jednog mesta do drugog, koje ne traje manje od 16 sati, kroz pejzaže koji se cesto ne menjaju skoro čitavim trajanjem puta. Buđenje usred Montane u 6 ujutru, dok se sunce pojavljuje na horizontu je nešto što ne može da ne utiče na tebe, kao ni Mohave pustinja. Taj put je veoma uticao na moju percepciju o muzici, njenom trajanju, kontrastima i dinamici.

 

 

Da li planiraš uskoro da objaviš neki album kao WoO?

Poslednjih godina više sviram sa drugim muzičarima i grupama, tako da sam u većoj meri zapostavio rad na solo materijalu. Ove godine sam počeo nešto ozbiljnije da komponujem za novi album, ali sumnjam da će biti skorije objavljen.

 

S obzirom na to da sa Belgrade Noise sviraš nekoliko godina, kakve su šanse da u nekoj doglednoj budućnosti snimite album?

Belgrade Noise nikad nije bio regularan bend. Koncept tog sastava je da sarađuje uvek sa različitim muzičarima, te su nam stoga nastupi bili najbitniji. Za svaki koncert bi posebno spremali materijal sa ljudima koje bi pozvali, tako da je u svaki nastup uloženo dosta truda. Postoji neki okviran plan da snimimo materijal do kraja ove godine kao Heavy Brothers, grupu koju smo predstavili na poslednjem koncertu u KC Gradu.

 

Od nedavno si član grupe Halftones koja se poprilično razlikuje od bendova u kojima si do sad svirao. Kakvo je iskustvo svirati sa njima?

Suzana Sumrah me je pozvala u bend kada su vec završili svoj debi album, tako da su imali ceo materijal već spremljen. Većinu tih stvari smo svirali na promociji albuma, kao i par novih pesama koje smo napravili tokom vežbi za koncert.

Dosta je rano možda da govorim o bendu, jer sam tek od skoro član, ali mi se veoma dopada pravac kojim se krećemo sa novim stvarima. Oni mi daju veliki prostor da isprobavam razne ideje i mislim da se uklapamo prilično dobro. Pesma “Whisper/Dream” je recimo neki uvid u novi smer grupe.

 

 

Znajući da voliš džez i da ovaj intervju radimo za Jazzin, zanima me tvoje mišljenje o Beogradskom džez festivalu? Šta tebi kao ljubitelju pre svega avangardnog džeza tu valja, šta ne valja, šta bi promenio?

Ovogodišnji program Victoriaville festivala je recimo nešto što bi mene veoma zanimalo da slušam, ali ne očekujem da će Beogradski džez festival to ikada postati. Zadovoljan sam ukoliko ima barem jedan izvođač kog bi hteo da čujem. Prilično skromno, zar ne?

 

Kada bi izdvojio nekoliko džez albuma koji su najviše uticali na tebe, koji bi to bili?

The Pyramids – Birth/Speed/Merging, Sun Ra – Media Dream, John Coltrane – Ascension / Interstellar Space, Brute Force – Brute Force, Kaoru Abe – Winter 1972, Eric Dolphy – Out to Lunch, Miles Davis – Kind of Blue.

 

Šta bi preporučio od koncerata sa ovogodišnjeg Ring Ringa?

Svakako slušati gitaristu Kima Myhra kao i bend Broken.Heart.Collector. Naravno, kao i svake godine, očekuju se iznenađenja.

 

Za kraj, preporuči nam neki album, film i knjigu.

Albumi: Steve Gunn – Time Off, Gabor Szabo – Jazz Raga, Marisa Anderson – The Golden Hour, Digable Planets – Blowout Comb.

Knjige: Audio Culture : Readings in Modern Music, Italo Calvino: Mr. Palomar, William Gibson: Pattern Recognition.

Film: (Untitled) iz 2009. godine.

 

 

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*