tema

31.12.2013.

The Best of 2013: Zlatan Dimitrijević

Poslednji i ujedno najopsežniji pregled najboljih džez izdanja iz minule godine

Marius Neset

 

ECM već nekoliko godina nije strogo profilisan izdavač na čiji smo specifičan izraz navikli u višedecenijskom bogatom katalogu. Tako ECM prvenac Chrisa Pottera, koji teško da se stilski razlikuje od pređašnjih akustičnih solo radova saksofoniste, teško da pripada onoj klasičnoj ECM soničnoj estetici. Album „Sirens“ je dakako odličan, inspirisan Homerovom Odisejom napisan za svega dve nedelje, a odsviran od strane dobrih znanaca sa očigledno više nego spontanom energijom.

Jedan od aktera ove ploče, pijanista David Virelles,  ove godine se nametnuo kao sve prisutnija figura na sceni, svirajući između ostalog na solidnoj ali razvučenoj „Wislawi“ Tomasza Stanka. Ritam sekcija sa ovog albuma (Thomas Morgan/Gerald Cleaver) je  ispratila primarnog pijanistu sa Potterove ploče, Craiga Taborna, na njegovom modernističkom i napetom ECM radu „Chants“, svakako vrednom pomena ove godine. Uzbudljivosti i vatre apsolutno ne manjka ni Ralphu Alessiju na njegovom neobičnom doprinosu ovogodišnjem ECM katalogu. „Badia“ je toliko dobra da se po ko zna koji put postavlja pitanje zašto Alessijeva autorska i sviračka kompetencija, ako zanemarimo bezrezervni respekt eminentnih kolega, nije naišla do sada na mnogo veće priznanje na globalnom nivou.

Nesporazume sa Manfredom Eicherom oko prilagođavanja pravilima minhenskog izdavača očigledno nema ni Tim Berne sa drugim albumom njegove postavke Snakeoil; on bez pardona ili šminke pokušava da uhvati sirovu koncertnu energiju benda, i pomiri je sa svojim unikatnim liričkim senzibilitetom. Kad smo kod lirike i ECM-a, izdanje koje treba pomenuti, a koje po većini kriterijuma zadovoljava zahteve onog pravovernog ECM-ovca je „In Full View“ kvarteta berlinske pijanistinje Julije Huelsmann.

 

 

Arve Henriksen je ove godine ponovo izdao suptilan, opuštajući, ali inteligentan album. I Paolo Fresu izdaje po svakom relevantnom merilu odličan album sa svojim Devil Quartetom,  ali ipak ostaje utisak da se evropska škola nekako pritajila ove godine. U tu grupu nećemo računati ambiciozni projekat „Birds“ Norvežanina Mariusa Neseta, koji se automatski po objavljivanju probio u mojih top 10, jer je zvuk na njemu ipak prilično „neevropski“.

Čast Evropljana ovde brane Poljaci sa nekoliko uzbudljivih ploča. U prvom redu je tu američko-poljska kolaboracija Mazolewski Gonzalez Quintet  sa albumom „Shaman“. Dve odlične ploče ove godine iza sebe ima Ken Vandermarkov štićenik, saksofonista i klarinestista Waclaw Zimpel. Prva je „Stone Fog“ njegovog kvarteta koja od meditacije tranzitira preko post-bapa do slobodnih formi, a druga „Seven Lines“ najnovije postave njegovog benda Hera, koji za ovu priliku pridružuje legendarnog udarača Hamida Drakea i sve to u najboljem prikazu džeza kao multikulturalnog fenomena.

Trend tzadikovskog eksploatisanja klecmera održava i još jedan inventivni saksofonista/klarinetista Mikolaj Trzaska sa svojim triom Shofar, na avanturi zvanoj „Ha-Huncvot“. I za kraj poljske priče, pomenimo mladi eksperimentalni fri big-bend Power of the Horns, koji na ambicioznom albumu „Alaman“ entuzijastično gaje filozofiju blisku na pr. AACM-u.

Ako je tema nešto avangardniji zvuk, otkriće je definitvno stiglo  koncem godine recenzijom kolege Vida Jeraja, u vidu prvenca internacionalnog seksteta The Bureau of Atomic Tourism i albuma sa učenjačkim nazivom „Second Law of Thermodynamics“. Nasuprot neobuzdanim improvizacijama uslovno rečeno all-stars ekipe, koju je oko sebe okupio belgijski bubnjar Teun Verbruggen, jedan drugi sekstet pod vođstvom njujorškog saksofoniste Hashema Assadullahia na albumu „Pieces“ melodijski pažljivo i introspektivno razvija teme na bazi atmosferičnosti, popa i filmske muzike, udišuči im život kolektivnom improvizacijom.

 

 

Akcenat je prošle godine ipak bačen na američke (uslovno rečeno) mejnstrimere koji potpadaju pod kovanicu „modern creative“.  Dave Douglas se post-bapu i pre-fusionu svojih uspešnih izdanja s početka 2000-ih u velikom stilu vratio ovogodišnjom pločom „Time Travel“ i kvinetom koji ga prati poslednjih godina.  Pijanista Gerald Clayton svoj standardni trio proširuje agilnom duvačkom sekcijom i na albumu „Life Forum“ isporučuje ove godine jedno od (na stranu savršena sviračka kompetencija) autorski najubedljivijih izdanja iz domena kreativne muzike.

Nominacija za Grammy nagradu za džez album godine odlazi ovaj put na pravu adresu.  Jedan od najistančanijih glasova iz plejade „mladih lavova“ s početka 90-ih, tenor saksofonista Tim Warfield, u poslednjih godinu dana snimio je i izdao čak tri liderska naslova. Poslednji Inspire Me!, čak i ako je kompletnu autorsku i aranžersku ulogu preuzeo kolega mu Herb Harris, i iako je stilski duboko ukorenjen u tradiciji bluza i hard-bopa, prosto je u svojoj svedenoj lepoti zarazan i posle inicijalnog preslušavanje ne pušta vas da ga se olako otarasite.

John Hollenbeck je ove godine bio vredan. Pored novog albuma The Claudia Quinteta, snimio je bendliderski vokalni big-bend album, sa repertoarom covera najšireg muzičkog dijapazona. Kad smo kod cover albuma, vredna pomena je i super grupa (pod blagim liderstvom pominjanog Geralda Claytona) NEXT Collective.

 

 

Terence Blanchard je povratak u Blue Note obeležio jednim od najpotentnijih momenata karijere, pločom “Magnetic” na kojoj je on samo jedna od autorskih figura i vrsnih instrumentalista u usviranoj skupini, kojoj se povremeno pridružuje (niko manje do) Ron Carter.  Ono što je autorski preteklo, bubnjar Kendrick Scott je iskoristio za svoj, takođe vredan pomena, drugi album “Conviction”.

Pominjemo li već bubnjare, ove godine je na autorski tron nesumnjivo zaseo njujorški perkusionista sa jakom indie reputacijom Mike Pride, koji je snimio dve stilski i konceptualn potpuno različite ploče. Nad avant-noise bubnjarskom orgijom i procesiranom elektronskom bukom “Drummer’s Corpse”, ove godine sam ipak preferirao njegov post-bap kvartet From Bacteria to Boys, koji na albumu “Birthing Days” ne pruža ništa manje od sviračkog ushićenja i čiste zabave.

U foto finišu, na listu je uleteo mladi Britanac John Escreet koji, iako već godinama unazad izdaje mega-uzbudljive albume, još uvek se vodi tek kao talentovana i obećavajuća figura nove scene. “Sabotage and Celebration” preti da pijanistu konačno promoviše u jednog od najkreativnijih i najoriginalnijih džez glasova današnjice.

 

 

Ako bismo saželi celu ovu priču na nekolicinu crtica, redukovana lista mojih ovogodišnjih top albuma, u proizvoljnom redosledu, izgledala bi ovako:

 


 

 

Tagovi: ,



Jedan komentar "The Best of 2013: Zlatan Dimitrijević"

  1. johnnioza каже:

    Vreme je za naknadnu pamet 🙂 Waclaw Zimpel – Stone Fog lagano uleće u Top 10.

Оставите одговор

*


*