koncerti

15.05.2017.

SYN/CUSSION festival: U utrobi mašine

Mesto susreta elektronike i perkusija

Mesto: Radialsystem V, Berlin, Nemačka / Datum: 5-7. maj 2017. / Foto: Stini Röhrs

 

Ako pitate bilo kog muzikologa o istoriji primene novih tehnologija u stvaranju muzike, velika je verovatnoća da će vam većina – sa neznatnim nijansama i preinačenjima – prvo ukazati na ciklus dela pod nazivom “Imaginarni pejzaži” Johna Cagea, započet 1939. godine. Ali to nije zato što je Cage bio prvi. Još krajem devetnaestog veka bilo je oscilatora i zvučnih generatora, Henry Cowell i Leon Theremin su tridesetih uveliko petljali sa „Rhythmiconom“, na kraju, i sam pronalazak teremina pao je pune dve dekade pre „Pejzaža“. Međutim, Cageov primer je ostao kao daleko najpoznatiji. Naime, pomenuti komad za dva gramofona različitih brzina, osciloskop, prigušeni preparirani klavir i činelu, decenijama se apostrofira kao koridor kroz koji je bilo neophodno proći kako bi se preko elektroakustike ateriralo u musique concrète, elektronsku i kompjutersku muziku. Ovaj svojevrsni moreuz ima dvostruku važnost. Sa jedne strane, želeći da rastegne pojam orkestra na manje-više sve što proizvodi zvuk, proširujući time sam tradicionalni pojam na šumove raznih vrsta uz pomoć „nađenih“ ili „zatečenih“ zvukova, Cage je u svojim muzičkim sistemima, pored, na primer, ulične buke, amplifikovanih biljaka ili zvukova prepune koncertne dvorane suprotstavljene tišini, koristio i razne ne nužno muzičke uređaje upravo kao muzičke instrumente. Sa druge strane, upravo ova neutoljiva čežnja za plemenitim mašinama koje bi apsolutno precizno artikulisale zamisao kompozitora dovela je do fundamentalne promene promišljanja mogućnosti muzičkog izraza i estetike. Dakle, od jednotonalnih oscilatora i poliritmike Cowella i Theremina, preko ozvučenog kaktusa i školjki koji su svirani ptičijim perom, domarširali smo do splina četvoročetvrtinskog takta beskompromisnog tehna. Izgleda da je put u pakao zaista popločan najboljim namerama…

Na tragu ljubavne romanse čoveka i konvertovanih električnih signala provučenih kroz pojačala, dobili smo sintisajzere, te neverovatne mašine, koje su u stanju ta podražavaju prirodu, muzičke instrumente, ali i da generišu potpuno nov zvučni kvalitet, potpuno nov timbre. U redu, složićete se, da mašina podražava „logiku aktualne realnosti“ je jedno; međutim, kako bi izgledalo da se smer dijametralno promeni, da se ta aktualna realnost takoreći ogleda u tehnologiji? Ok, možda pomalo, ipak, prepotenta zamisao? Kako god, na tragu zapitanosti o ovoj vrsti inverzije – svojevrsnom metaforičkom spuštanju u utrobu mašine – nemački zvučni umetnik i kurator – Hanno Leichtmann, pokrenuo je „SYN/CUSSION“ festival u berlinskom „Radialsystemu“. Manifestacija izuzetno bogatog programa, prvenstveno zamišljena upravo kao mesto susreta bubnjeva i laptopova, te perkusija i sintisajzera.

Naime, koncept i ime festivala inspirisani su legendarnim ritam-sintisajzerom “Syncussion SY-1”, čiji sam naziv reflektuje kombinovanje perkusivne i elektronske prirode zvuka. Vrlo vulgarno rečeno, umesto čitavog jednog orkestra udaraljki spakovanog u limenu kutiju izrešetanu potovima, dugmićima i fejderima, „SYN/CUSSION“ je ponudio varijantu u kojoj grupa umetnika nadahnuta tehnologijom pokušava da zatvori svojevrsni hermeneutički krug i re-interpretira logiku i estetiku mašine. Tako, tokom tri večeri berlinska publika je imala prilike da čuje i vidi osamnaest muzičara rasporedjenih u devet dueta po principu perkusije / elektronika, gde je dobar deo učesnika po prvi put nastupio u ovim podelama, kao i sa koncertima specijalno naručenim za festival.

 

 

Prvi dan

 

„SYN/CUSSION“ je otvoren nastupom Katharine Ernst, austrijske bubnjarke, članice „post-tehno“ (nota bene!) kvarteta „Ventil“, i Andrewa Peklera, američkog multi-instrumentaliste, koji je pored sviranja u „Bergheim 34“ i „Sad Rockets“ uspeo da izbroji i skoro dve decenije solo karijere u ustajalim plićacima glič daba i clicks&cut elektronike. Početak koncerta je protekao u vrlo stidljivom raspoloženju, na ivici zvuka, takoreći. Ernst je u parteru, na kolenima, ispitivala sonornost raznovrsnih zvučnih objekata, činela i gongova različitih veličina, ostajući sve vreme na margini blokova buke koja je ispadala iz Peklerovog modularnog sinta i laptopa. Da li zbog razlike u kvalitetu tonova instrumenata, ili pak usled komunikacijskog šuma i suštinskog nerazumevanja zajedničke misije, tek koncert se odvijao u pomalo dosadnim lutanjima i traženjima dvoje muzičara po bespuću veštačkog zvučnog kosmosa, gde su se, uglavnom, pijano sudarali, na jednoj strani, zvučni materijal i semplovi, na drugoj, polimetrički i poliritmički fragmenti haotičnih struktura. Paroksizam besmisla nastupio je na samom kraju nastupa kada se sala Radialsystema gušila u roptajima travestirane tehno matrice koju je Katharina Ernst metronomski otkucavala na setu standardnih bubnjeva. Srećom, to jest, bar u ovom slučaju, predvidjeno je da koncerti traju oko tridesetak minuta.

Dobrodošlu pauzu potrošili smo na zvučnu instalaciju Hanno Leichtmanna, kuratora festivala. Prilično uspeli komad odrađen u maniru stare škole: prazna prostorija sa raspoređenim zvučnicima u uglovima koji se po dijagonali naizmenično dobacuju naslaganim frekvencijama analognih sintova, i centralno postavljena staklena vitrina u kojoj se pod reflektorima sunčao legendarni sintisajzer „Syncussion SY-1“.

 

 

Slab utisak i gorak ukus u ustima koji je ostao posle koncerta koji je otvorio festival, očekivano je pretumbao i na glavačke postavio sjajni duo sačinjen od Martina Brandlmayra, lidera „Radiana“, i Nicholasa Bussmanna iz benda „Telebossa“. Dvojac koji već više od deset godina sarađuje pod imenom “ Kapital Band 1″ demonstrirao je svu moć i silu iskustva koje nosi dugogodišnje zajedničko sviranje. Rezultat je fantastičan mozaik paučinastih zvukova prepariranog koncertnog klavira koji je preko kompjutera svirao Bussmann, i neuhvatljivog pulsiranja genijalnog Brandlmayra, pulsiranja koje je variralo kako u karakteru tako i u nenametljivoj kompleksnosti. Iz Steinwaya, čije su dirke bile priklještene automatom kao kakvom ogromnom protezom, naizmenično su iskakale gotovo nano minijature – tek nagoveštaji melodija i tonova – i nestajale u rvanju činela, škljocanju šnale na sneru, sudaranju klikera na membrani podnostojećeg tom bubnja; svaki pokret je proizvodio ton, svaki potez je uvodio nov zvuk. Beograd je, mašala!, bar tri puta imao prilike da uživa u nesvakidašnjoj poetici Brandlmayra. Reč je o bubnjaru specifične stilistike, profilisanog u najlepšoj tradiciji proširenih tehnika sviranja. Podjednako odmeren i osećajan, kao i ritmički stamen poput otkucaja kazaljke na satu, na „SYN/CUSSION“ festivalu je u Bussmannu pronašao više nego savršenog para. Školovani čelista po vokaciji i konceptualni umetnik po političkom i verskom opredeljenju, Bussmann je najnežnijim tonalnim nijansama, gotovo kao tuš nekakvog zrnevlja , zasipao perkusije Brandlmayra. Sjajno!

Treba biti pošten i konstatovati da posle ovakvog nastupa čovek ne može baš puno da uradi. Tako, premijerna saradnja Willa Guthriea, australijskog bubnjara, i legendarnog Marka Fella nije uspela da dobaci dalje od prideva „korektno“, „zanimljivo“ ili možda čak na momente i „voluminozno“. Recept je bio prilično jednostavan, Fell je od prvog takta preko kompletne zvučne slike zalepio minimalan, dvokanalni ritam koji zatim modulirao čitav nastup. Guthrie, uglavnom skoncentrisan na činele, šetao bi se po ovoj nametnutoj i neumoljivoj strukturi, povremeno frazirajući izvan obrazca. Sve u svemu, razapet između bubnjeva, perkusija i zvučnih objekata, najčešće je uspevao da pronađe ključ za ogoljenu, dekonstruisanu apstrakciju elektronike. S druge strane, Fell, podbrađen pred laptopom, izgledao je potpuno nezainteresovano, pre kao neko ko odsutno instalira novi Linux u četiri ujutro a ne kao muzičar koji nastupa pred rasprodatom velikom salom. Ova karikatura je zaokružena time što je u jednom momentu potpuno hladnokrvno izvadio čokoladicu i u slast je pojeo ne napuštajući omiljenu lenju pozu. „Mazi mu se“, prokomentarisao je neko na izlasku iz sale. Vrlo moguće!

 

Martin Brandlmayr / Nicholas Bussmann

 

Drugi dan

 

Subotnje veče festivala raspakovano je nastupom Lê Quan Ninha, čuvenog klasično školovanog perkusioniste, koji se odavno – gle čuda – obreo u polju savremene i improvizovane muzike, i Thomasa Ankersmita, prvenstveno saksofoniste po profesiji, ali sve češće naoružanog legendarnim „Serge“ modularnim sintom. Rezultat: pola sata sjajnog nastupa dvojice vrsnih muzičara koji u svakom trenutku kroz dijalog uspevaju kreiraju jednu zaista specifično datu situaciju. Ekspozicija je pripala osnivaču ansambla „Quatuor Hêlios“ i njegovom prepariranom bas bubnju: škripanje stiropora, grebanje igala, muljanje i skakutanje šišarki po membrani, zveket ritualnih činija napunjenih metalnim kuglicama. Ova kratka uvodna igra Lê Quan Ninhovih perkusija i tišine završila se Ankersmitovim soničnim skokom u carstvo cepanja zvuka. Lepljivi, teški slojevi raspadajuće buke neuhvatljivo su se pripijali uz potmulo šamaranje bas bubnja velikom činelom. Posebnu draž predstavljala je činjenica da je čak i nestalna dinamika moćnih oscilatora „Serga“ ostavljala prostor za timbre prepariranog bas bubnja. Štaviše, naizgled sumanuti spoj instrumenata uspevao je da pronađe zajednički jezik kroz pravi mali psihoakustički pir i osvoji mogućnost teritorije za jedno novo ontološko čitanje zvuka. Štagod to tačno bilo, to jest.

Par piva na obližnjoj benzinskoj pumpi, kratke čestitke i „tap on the back“ Ankersmitu i Lê Quan Ninhu, i publika se polako spremala za ono što će se ispostaviti kao ubedljivo najneuspeliji koncert festivala. Najavljen kao danski duo, sačinjen od SØS Gunver Ryberg, elektronika i zvučni objekti, i Ying-Hsueh Chen, poreklom tajvanske perkusionistkinje sa trajnom adresom u Kopenhagenu. Umesto zajedničkog nastupa, dame kao da su svirale dva odvojena koncerta. Levo, Ryberg, uronjena u svoj autistični svet upornog ritma sastavljenog od terenskih snimaka i gomile šumova, desno, besmisleno ogroman set bubnjeva, od nekih tridesetak i više jedinica, koje je Chen svirala skoro simfonijski, vrlo energično i ekstrovertno, ali istovremeno i nepodnošljivo jalovo i dosadno.

Spirala drugog dana završila se sladunjavom i milozvučnom minijaturom Sama Prekopa i Johna McEntirea. Prvi, gitarista i pevač benda „The Sea and Cake“, ovde na modularnom sintu, drugi, bubnjar i srce „Tortoise“, na „SYN/CUSSION“ je pod miškom doneo električni bubanj. Korektan nastup, prilično odmeren i zaokružen, sa čitavim nizom asocijacija i fusnota. Melanž post-roka i krautroka sedamdesetih, najbliži referenci E2-E4 Manuel Göttschinga, recimo. Recept jednostavan: McEntire bi zaključao ritam i svirao vreme, Prekop bi sve to dobro zalio meandrirajućim sint melodijama i harmonijama bez neke preke potrebe da se bavi apstrakcijama i cepanjem atoma. Glave su se klimale, nogice cupkale, čike i tete rođene pedesetih i šezdesetih tražile su bis stidljivo. Nije ga bilo.

Ying-Hsueh Chen / SØS Gunver Ryberg

 

 

Treći dan

 

Finale „SYN/CUSSION“ donelo je možda i dva najbolja koncerta, kao i jedan za koji bi bolje bilo da se nije ni desio – čisto zbog epoleta i medalja na grudima muzičara. Ali idemo redom.

Italijanska elektronska umetnica, Marta Zapparoli  i norveški perkusionista Morton J. Olsen, rasturili su Radialsystem. Da nije bilo poslednjeg nastupa na festivalu, i specifične verziranosti autora ovih redova, ovaj koncert bi nesumnjivo pobrao sve lovorike. Psihoakustička bravura koja je sve u sali uspela da lansira u specijalno stanje svesti. Nadrealni susret „soničnih komada“ Zapparolijeve, sastavljenih od nebrojenih kasetofona i magnetofona sa snimljenim materijalom provučenim kroz kompjuterske efekte, i Olsenovog grotesknog, rotirajućeg bas bubnja, prepariranog vibrafona, elektronskih udaraljki i čitavog tuceta zvučnih objekata i perkusija. Koncert počinje mrakom u kome se jedva naziru siluete, reflektor osvetljava bas bubanj na metalnom ramu koji uz škripu počinje da se vrti praćen tepihom „soundscape“ mikrokosmosa ekvavalentu ozvučene Amazonije. Svega je tu bilo, od spektruma signala preko neindetifikovanih vibracija do nepreglednog asortimana Raymond Murray Schaferove „akustične ekologije“. Sjajni Olsen bi akcentovao ispuštajući sa visine filcani malj na sredinu bas bunja, u alternaciji sa dropovima na poskakujućem vibrafonu i zveket perkusija. U spontanom preplitanju pedantnog istraživanja tekstura i timbra, dvojac je gradio potpuno somnabulni narativ – neverovatno kompaktan i jezgrovit – prepun moćnih deonica čiste, slušalačke agonije. Potpisnik ovih redova još od nastupa dua „Information“ pre petnaestak godina u MSU u okviru „Dis-patch“ festivala, nije čuo luđi galimatijas elektronike, ritmike, radio signala i radio komunikacije prekucan raznim drugim akuzmatičkim zvucima. Ako neko treba pod hitno da snimi zajednički album i da poseti Beograd, to su Marta Zapparoli i Morton J. Olsen.

 

Morten J. Olsen / Marta Zapparoli

 

A onda potpuni fijasko! Jan Jelinek i Sven-Åke Johansson, dva barda elektronike i fri džeza i improvizovane muzike su se više nego izblamirali. Prvi, jedan od najplodonosnijih udarnika savremene glič elektronike, tvorac kultnog „Loop-finding-jazz-records“ albuma iz 2001., i alijasa Ursula Bogner, drugi, mitski bubnjar i kompozitor iz najlepšeg i najplodonosnijeg perioda evropskog (fri) džeza. Nastup zamišljen kao zajedničko ispitivanje elektronskog haosa i ritma, te semplovanja i sviranja u realnom vremenu, protekao je u mučnoj diskrepanciji instrumenata, zvukova, filozofija i ideologija. Ako ovako sviraju kao duo, čovek mora da se zapita u kakvom su odnosu kao ljudi, ili jednostavnije – ko je ovde lud?

 

Zatvaranje veoma zanimljivog i uspelog „SYN/CUSSION“ festivala pripalo je dvojici titana, istinskim velikanima improvizovane muzike, Paulu Lovensu i Thomasu Lehnu. Nema se šta puno reći o ovim imenima što ne bi bilo poznato ili suvišno. Prvi, jedan od najboljih bubnjara avangarde, drugi pijanista i doajen elektroakustičke muzike. Iako Lovens ovom prilikom nije svirao testeru, a Lehn je svoj Minimoog sintisajzer još devedesetih zamenio legendarnim EMS „Synthi A“ iz šezdesetih godina prošlog veka, magija ova dva velikana nikako nije oslabila ili nestala. To potvrđuje i jedini bis na ovogodišnjem festivalu i ovacije publike na nogama.

A kako i ne bi! Lovensovo slobodno sviranje nema takmaca i ima svoje poglavlje kako u enciklopedijama tako i u žargonu improv frikova – lovensovanje. Ono je prepuno zvukova, humora i dubine u skrivenim džepovima proširenih tehnika. Nema većeg vatrometa od Paul Lovensa na delu, niti manjeg razmetanja i bespotrebnih zvučnih ukrasa. Isto tako, sumnjam da ćete na bini sresti ikoga ko je toliko ozbiljan kada se zajebava, i ko se, paradoksalno, tako dobro zajebava kada je ozbiljan. Znate onaj recept: uzmeš dve zgužvane i izbušene činele, pa ih baciš na usijani sner, pa preko svega toga pljusneš parče metala uz štektanje čarlstonke. Po potrebi začiniti palicama. Služiti vrelo.

Lehn, sa druge strane, manira simfonijskog dirigenta, skoncentrisan nad svojim „Synthi A“ kao nad magičnom kuglom, vukao je brze poteze čistog apstraktnog ekspresionizma, nadahnut kreativnim ludilom svog prijatelja i kolege. Licem u lice, ogledalo u ogledalo. Lehn je nanosio izrazito specifičan zvučni materijal, posebne logike i posebne unutrašnje sintakse, na nejasnom prelazu između akustičnog i elektronskog. U dahu trenutka, struktuiran i procesuiran u realnom vremenu, Lehnov modernizam istovremeno stvara i ruši, gradi zvučnu sliku i iznova je ogoljava. Kakav kraj!

 

Paul Lovens / Thomas Lehn

 



Komentara 2 : "SYN/CUSSION festival: U utrobi mašine"

  1. jelen каже:

    jawohl!

    josh od principovog sola na tenoru kad je rokao brocmanov „machine gun“…

    plameni pozdravi!

    xxx

Оставите одговор

*


*