koncerti

26.05.2013.

Ring Ring 2013 (4): eRikm, The Electrics

Dva koncerta s dve različite muzičke planete

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 25.05.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Uroš Smiljanić, Zlatan Dimitrijević

eRikm

 

Prethodne večeri je elektroakustična muzika bila prikazana u svoja dva ekstrema: sofisticirana akademska digitalna umetnost i visoka kultura sa jedne strane, i analogni podrumski haos kulturnog otpada sa druge. Bilo je uzbudljivo. Svojim nastupom u subotu uveče, francuski eksperimentator, istraživač i improvizator eRikm (Erik Malton) je uspeo da se postavi između ova dva ekstrema i pokaže kako bi izgledalo kada bi ti ekstremi imali potomstvo.

eRikm je na sceni već dvadeset godina, i iako je u najavi sinoćnjeg nastupa svrstan u eksponente konkretne muzike, sa sve urednim pominjanjem Pierrea Schaffera, valja reći da je u slučaju marsejskog muzičara mnogo više reč o intuitivnom pristupu zvuku i igranju njime kao sa plastelinom, nego što se radi o pripadanju ikakvoj akademskoj teoriji (ili praksi). eRikm je, uostalom, u avangardnu arenu došao sa ulice, iz domena popularne muzike, zamenjujući gitaru manje konvencionalnim instrumentima, a ime je izgradio intenzivno ličnim pristupom zvuku i stvaranju muzike.

Na polje kojim su pre dvadesetak godina vladali Christian Marclay, Otomo Yoshihide (sa kojima će kasnije i sarađivati), Philip Jeck, Martin Tétreault ili, naravno John Oswald, eRikm je uleteo sa novim idejama, koristeći gramofone kao „čist“ izvor zvuka i odbacujući najveći deo referencijalnosti i citiranja koje su bile u korenu dotadašnje filozofije upotrebe gramofona kao instrumenta. Zbilja spajajući eksperimentalnu notu akademske konkretne muzike – zvuk kao apsolut bez naklona harmonijama, ritmovima ili prepoznatljivim temama – sa virtuoznim skreč-manipulacijama vinila dostojnim block-party didžejeva, eRikm je u neku ruku predvodio novi talas podzemnih avangardista i predvideo trendove igranja sa nereferencijalnim zvukom, koje će i mnogi od stare garde u narednim godinama prihvatiti.

U Rexu Malton nastupa sa CDJ kompletom obogaćenim digitalnim i analognim efektima, a gomila Verbatim diskova pobacana oko njega podseća da je vreme kada su muzičari iz njegove branše kopali po kutijama sa robom na popustu u prodavnicama ploča, da bi došli do novih zvukova, nepovratno ostalo iza nas. Danas je svaki zvuk na svetu dostupan svakome – što je svakako jedan od vidova slobode – a manipulacije kroz koje će Malton provući svoje ionako anonimne zvučne izvore transformišu ih još više iz informacije o nečemu što je neko jednom napravio u potpuno nov, potpuno slobodan zvuk.

 

 

Posmatranje Maltona kako manipuliše svojim spravama je duboko zadovoljavajuće i podseća zašto se umetnik ne odriče relativno kabastog digitalno/analognog arsenala sa kojim nije tako lako putovati, za neku od mašina brendiranih jabukom. Istina je da bi manipulisanje mp3 fajlovima, na MacBook Prou ili nekoj sličnoj spravi, u zvučnom smislu moglo da donese isti rezultat, ali bi sam element performansa, element dinamičnog, taktilnog rvanja sa muzikom, izostao. A onda bi publika nesumnjivo bila manje zadovoljna.

Zvučno, ovo je moćan cunami divljih digitalnih ispada, kontrolisan set buke koja se izdiže, pulsira, spušta, mutira, kompozicija lupova i sitno izmrvljenih digitalnih otpadaka. Prepoznatljivih zvukova jedva da ima – poneki cvrkut ptice i nekoliko promrmrljanih reči na nemačkom – većina muzike je potpuno apstraktna, intenzivna, moćna procesija krčanja i šuštanja, dubokih bas-brundanja, napetih zavijanja ko zna gde snimljenog fidbeka – ali sve što se čuje je svakog trenutka u opasnosti da bude zgužvano Maltonovim prstima, naterano da juri neprirodno velikom ili puzi neprirodno malom brzinom, sečeno na najsitnije komade, razbacano po vertikali tonske skale dok ne postane neprepoznatljivo, strano, uzbudljivo i opasno.

Ali naravno, slušanje snimljenog materijala bi dalo samo delić doživljaja jer ovako apstraktna muzika rezultat je veoma konkretnih akcija njenog autora. Malton je užurban, stalno prisutan agent promene, njegovo nervozno skrečovanje CDJ pedova, njegovo dobovanje prstima po površinama osetljivim na dodir kutija sa efektima, okretanje reglera, pritiskanje dugmadi, sve to pokazuje čoveka koga muzika koju proizvodi iznenađuje gotovo jednako kao slušaoca koji je pasivno prima. Ali ne i zbunjuje. Ovo je izvanredno siguran nastup rutiniranog živog izvođača, izvežbana scenska magija, a rezultat je performans koji bez problema osvaja i najskeptičnija srca i dobija srdačan aplauz na kraju.

 

The Electrics

 

The Electrics koji nastupaju posle njega su, uslovno rečeno, na potpuno drugoj muzičkoj planeti. Za početak, uprkos imenu, u postavi nema ni jednog električnog instrumenta – na programu je hardcore akustika bez amplifikacije i efekata, sa samo nekoliko mikrofona ispred bine da malčice potpomognu prostiranju zvuka – a zatim, uzevši u obzir instrumentarij i pedigre izvođača, bilo bi nam oprošteno ako bismo ovo načelno nazvali „čistim“ džez koncertom.

No, naravno, stvari nisu baš tako jednostavne. The Electrics su svojevrsna supegrupa sastavljena od sve samih veterana Ring Ring Festivala, nominalno skandinavskog porekla (mada otkada je emigriralog Ingebrigta Hakera Flatena zamenio Joe Williamson na kontrabasu, imaju i prekookeansku komponentu), ali sa skoro potpuno agnostičkim pristupom muzici koju izvode. Ovo – možda – jeste džez muzika, ali džez očišćen od hipoteke tradicije, promišljan i sviran kao da muzičari dok muziku izvode istovremeno sa znatiželjom posmatraju svoje instrumente, pitajući se šta ove čudne drvene i metalne sprave zapravo sve mogu da urade. U tom smislu su i kompozicije lišene „klasične“ džez dinamike – ma šta smatrali pod tim pojmom – smenjujući instance sviranja tema, ritmova i solaža sa daleko apstraktnijim deonicama dugačkog strukturiranog improvizovanja, tokom kojih sva četvorica muzičara koriste sijaset proširenih tehnika i pristupa da ispitaju sve potencijale muzike koju prave.

I mada je u početku ovaj ogroman dinamički (i filozofski) raspon prilično zahtevan, pogotovo uzevši u obzir da The Electrics načelno izbegavaju ekspresionističke prečice, i ne trude se da intenzitetom izvedbe nadoknade odsustvo topline ili kakve suptilnije emocije, posle nekoliko minuta uživanje u muzici, koja u svakom sledećem trenutku može da ode bukvalno bilo gde, postaje sasvim prirodna stvar.

Veliki su ovo muzičari i već posmatranje bubnjara Raymonda Strida kako sa fantastičnim osećajem za vreme i boju koristi arsenal malih udaraljki, a minut kasnije sipa neverovatnu poliritmiju po kožama i činelama, zabava je i samo za sebe. Joe Williamson je u pozadini, diskretan ali obezbeđuje puls muzici. Axel Dörner, sa svojim poznatim pokeraškim izrazom lica i slajd-trubom, uspeva da i najvanzemaljskije zvukove uplete u široki džez kontekst ove muzike, a Sture Ericson svoj alt saksofon proširuje sviranjem u metalnu kutiju, ali i bez problema vozi ornetkolmenovske solaže u momentima kada muzika uzleti u slobodni ali zamamni gruv.

Pedesetak minuta ovakve svirke prolazi na neobičan način dok The Electrics rastežu i komprimuju vreme, ulećući u visokoenergetske džez improvizacije, a zatim slećući u apstraktne pejsaže potpuno slobodnih formi. Što je najimpresivnije, ovde nema naglih prelaza ili jasno programskih segmenata, muzika organski iz primordijalne čorbe zvuka i incidenata prelazi u užurbani, moćni džez a zatim se ponovo sasvim prirodno okreće slobodi. Publika ovo na kraju pozdravlja izuzetno toplim aplauzom, mada, naravno ne pre nego što joj, kao i dve godine ranije, Axel Dörner jedva primetnim klimanjem glave odobri da ispusti vazduh i počne sa tapšanjem. No, uz svu ozbiljnost koju ovo sugeriše, nastup The Electrics se bez sumnje mogao nazvati zabavnim pa na momente i lepršavim. Dobar posao.

 

 

Tagovi: , , , ,



Jedan komentar "Ring Ring 2013 (4): eRikm, The Electrics"

  1. jelen каже:

    odlichno veche i opaki koncerti!!! i

    erikm i elektrics oduvali… oba koncerta su demonstrirala presek i proces nastajanja muzike – svako u svom domenu. erikm, ko sto rece urosh, analogno postizhe ono sto se obichno gura softverski i to sa mnogo vishe krtinice, a electrics pocinju od mikro tona i postepeno rascvetavaju zvuk do punokrvnog free dzeza…

    ni u jednom ni u drugom nastupu nema lakih resenja i laznih obecanja. takodje, slazem se da electrics nude jedno novo lice dzeza – faraway so close..

    bravo rng-rngzhe!!!

    a vecheras matin i shiperica + hemingvejevci … !!!

    rock on!!!!!

    ;))))

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.