koncerti

22.08.2014.

Nišville 2014: Džez i ostalo

Ove godine Jazzin redakcija propratila je tri dana najvećeg muzičkog festivala u Nišu

Mesto: Niška tvrđava, Niš / Datum: 14-17.avgust 2014. / Foto: Nišville Press
Can

Candy Dulfer / Foto: Nikola Pejčić

 

U organizacionom i vizuelnom smislu festival se nije promenio u odnosu na prošlu godinu. Na snazi su ostali i problemi u komunikaciji između Ministarstva kulture i organizatora festivala. Sa centralizacijom Srbije, za očekivati je da se upire prstom u Beograd, ali ima već više od godinu dana kako se argumenti, poređenja i loši marketinški trikovi vezuju za Beogradski Beer Fest, koji je povezan sa džezom na način na koji se mogu povezati bilo koje dve stvari. Nije novost da zastupljenost džeza nije na zavidnom nivou na Nišville festivalu, ali ako se ima u vidu da Niš, kao regionalni centar, nažalost nije prebukiran muzičkim festivalima, onda ima smisla praviti ovakav festival koji će ponuditi različite ukuse i pokušati maksimalno iskoristiti „široko polje“ Tvrđave. Jedino je upitna potreba da u nazivu festivala i dalje stoji Jazz. Niti smanjuje posećenost, niti utiče na reputaciju festivala.

Ove godine Jazzin je propratio trodnevni program, od petka do nedelje, pa vam prenosimo najjače utiske pisca ovih redova. Počnimo od džez koncerta koji je ostavio najjači utisak, a to je nastup grupe Empirical. Za kratko vreme ovi momci su osvojili pregršt nagrada i našli se u prvom redu britanske džez scene. Na pres konferenciji bend nije krio da su Miles (koji se nalazio na majici saksofoniste Nathaniela Faceya), Coltrane, Monk i ekipa najviše uticali na njihov izraz. Album „Out ’n’ In“, koji im je (uz podršku Courtney Pinea) najveća odskočna daska, posvećen je Eric Dolphyjevom kultnom „Out To Lunch“, ali među mladićima vlada svest da je vezanost za slavne uzore samo stepenica koja se mora prevazići, što definitivno nije lako ukoliko se ne planiraju žestoki zaokreti. Bend se sa ovim bori ostajući ukorenjen u pomenutoj tradiciji.

Moram priznati da sam, kada se povela priča oko toga kome je sve bend bio predgrupa, malko posumnjao u sigurnost izvedbe (jer ne shvatam zašto bi to bilo bitno), pa i pomislio u šali kako bi oni mogli u neku ruku biti džez varijanta boys benda. Ovome je išao u prilog i „business dress code“. Ipak, već sa prvim notama bilo je jasno da je reč o odnosu prema muzici koji su gajili i na pr. Modern Jazz Quartet. Muzika koju bend svira bi se najlakše opisala kao osvežena varijanta albuma Jackieja McLeana na kojima je ovaj sarađivao sa Bobbyjem Hutchersonom („Destination Out“, „One Step Beyond“ i „Action Action Action“).

 

Empirical

Empirical

 

Ovo osveženje prepoznajemo u melodijama i ritmovima modernije muzike. Uticaj Hutchersona na vibrafonistu Luisa Wrighta je više nego očigledan, a saksofon Faceya ne zvuči kao standardni alt (kao ni McLeanov), njegov set-ap na saksofonu je s namerom skrojen da zvukom podseća na tenor. Repertoar je obuhvatio sve albume benda uključujuči i „Tabula rasa“ koji je snimljen sa žičanim kvartetom Beyounes. Iznenađujuće je koliko su dobro aranžmani skrojeni po meri za nastup u ovom sastavu.

I pored vibrafona lošijeg kvaliteta, celokupan utisak nije previše trpeo. Beskompromisno – tako bismo možda u jednoj reči najbolje opisali njihov nastup. Oduševljenje koncertom smo podelili sa našim mladim pijanistom Filipom Bulatovićem, koji je konstatovao da je ovo najbolji koncert koji je slušao u poslednjih par godina, izuzev koncerta Terencea Blancharda. Ako Empirical i nije izazvao sveopšte oduševljenje u auditorijumu, to je verovatno zato što ovu muziku i izvođenje ne karakteriše poletnost i euforičnost, na koju je publika Nišvilla navikla.

Orkestarska forma big benda pruža širok spektar mogućnosti, a Brussels Jazz Orchestra nam dolazi kao deo tima koji je dobitnik Oskara za originalnu filmsku kompoziciju (za film „Artist“). Kako im spajanje umetničkih formi nije strano, bilo je samo pitanje vremena kada će doći do projekta tipa „Graphicology“. Reč je o simultanom izvođenju kompozicija koje prate smenjivanje strip panela na video bimu. Stripovi su delo Philipa Paqueta, i upravo su radovi koji su vezani za džez ono po čemu ga ljubitelji stripa prepoznaju. Konkurencija među strip autorima (pogotovu pisaca) u Belgiji je ne velika, već najveća. Motivi džeza u stripovima nisu toliko retki, a kad se pojave nisu uvek vezani za istorijske ličnosti.

 

Brussels Jazz Orchestra / Foto: Tijana Lazić

Brussels Jazz Orchestra / Foto: Tijana Lazić

 

Paquet prepričava već poznate priče, koje su uglavnom tužne i teške. On to uspeva da dočara majstorski i uz minimalno arčenje detalja, pogotovu na primerima Louisa Armstonga i Charlieja Parkera (koji je predstavljen kao ptica među mačkama). Ceo projekat pruža slično zadovoljstvo kao kad gledate animu „Bebop Cowboy“ ili slušate Bena Webstera dok čitate strip „Blacksad“ Juanjoa Guarnidoa i pijete prigodni alkoholni napitak. Gde je tu BJO? Tamo gde treba. Muzika je jako fino sinhronizovana sa promenama na video bimu, nenametljiva da ne bi skretala pažnju sa platna, a kad dođe vreme za Parkerovu solažu, ista je dovoljno uverljivo odsvirana.

Još jedan nastup Big Benda na festivalu nije bio bez specifičnosti. Reč je o Big Bendu DOM iz Slovenije, sastavljenom od mladih muzičara iz Dobrepolje, predvođenih Bracom Doblekarom koji je takođe sa prog rok grupom Septembar nastupio na festivalu. Kad se kaže mladih, u ovom slučaju se zaista to i misli, a  početak izvedbe pustio je mladost da se iskaže. Alt saksofonista Klemen Krašovec je svoje dve solo tačke iskoristio za hip-hoperski fristajl i za fri džez solažicu sa sve bigbendovskom pratnjom. Ispred sebe smo imali sliku Big benda nekog koledža ili srednje škole sa opuštenim i gotivnim dirigentom koji podstiče slobodno izražavanje svojih učenika. Ali na tome se i taj kratkometražni film završio i polako su ušli u aranžmane za Vox Arsanu, koji su, po mom mišljenju, prečesto ostajali bez duvačkih deonica. Vox Arsana je inače sjajna verzija New York Voices (koji su im istovremeno i mentori) i The Manhattan Transfera, a time su članovi ovog kvarteta zadovoljni.

Prvi koncert koji smo odslušali na festivalu je bio trio Assafa Kehatija. Petak u pola osam definitivno nije vreme najveće posećenosti, ali to ga nije omelo da nas pozdravi na najboljem srpskom koji smo mogli čuti od stranih izvođača. Ovaj gitarista Methenyjeve orjentacije je sa svojim triom nepretenciozno prošao kroz repertoar sa svoja tri autorska albuma. Karakteristično za ovog muzičara iz Izraela je da se ne oslanja na tradicionalnu jevrejsku muziku i da karijeru gradi na mejnstrim tokovima. Utešno je znati da je poslednji album „Naked“ snimljen uz pomoć Kickstartera, i predstavlja pomak Kehatia ka jednostavnijim formama numera i čvršćim rifovima. Ova razlika je na samom koncertu ipak bila manje primetna.

 

Assaf Kehati Trio / Foto: Tijana Lazić

Assaf Kehati Trio / Foto: Tijana Lazić

 

Kada je reč o nastupima džez muzičara iz Japana, načelno se mogu podeliti u dve grupe: 1) Ovo ima samo u Japanu! i 2) Obožavamo bi-bap. Meni je ova prva uvek bila dosta interesantnija. Trio Nobuki Takamena spada u drugu grupu. Momenti osveženja su se ipak mogu naći u numerama dodatno inspirisanim rokenrolom poput „One Big Shot“.

Nastupi domaćih džez muzičara Fish In Oila i benda Irene Blagojević su protekli na za njih očekivanom nivou, s tim da smo Irenu mogli čuti u punom sastavu, dok nam je u Fish In Oilu nedostajao Papa Nick.

Kada je reč o ne-džez nastupima na festivalu, drage volje ću staviti Proces na prvo mesto. Eto, i pank/ska varijanta je našla svoje mesto na glavnoj pozornici džez festivala. Nažalost, ovaj bend nisam ranije slušao uživo, a istina je da sam dugo godina želeo (izgleda nedovoljno). Ove meraklije sam uvek sortirao u pank kolekciju Potres-Provokacija-Proces. Da, možda zvuči kao slogan neke marketinške-advertajzing kuće, ali tako je – kako je. Uglavnom se cela moja priča o ovom bendu svodi na rasplinjavanje oko nostalgije, ali upravo to mi je bilo potrebno na samom završetku festivala. Prelep je osećaj kad vas uživo izvođenje pesama tera na veće skankovanje nego ono koje su vam priredile kasete koje ste slušali sa sedamnaest godina.

Candy Dulfer / Foto: Nikola Pejčić

Candy Dulfer / Foto: Nikola Pejčić

Candy Dulfer, pak, sigurno ima podosta hedlajnerskog iskustva u tome na Nišvillu. To nije nikakvo čudo, imajući u vidu da je ona pravi primer svega šta ovaj festival predstavlja. Ne mora u prvom planu biti džez, dovoljna je činjenica da se sviračko umeće Holanđanki sigurno ne može osporiti. Uz to, poznata je na takoreći svim meridijanima i komercijalni uspeh koncerta je u razumnoj meri zagarantovan. Ne svira muziku splavova i diskaća od koje se ljudi sklanjaju na Nišville. I dalje je u sjajnoj fizičkoj kondiciji, i dalje snima albume, odrađuje zahtevne turneje.

Naravno, na koncertu dobijete miks najpoznatijih hitova, starih numera, baš starih numera, numera sa aktuelnog albuma i obrade hitova koji imaju saksofonske deonice (ovog puta je to bio Macklemorov hit „Thrift shop“). Nažalost, retki su koncerti zbog kojih bi se menjao ceo koncept nastupa na turneji. Da se, recimo, program prilagodi džezu ili možda soulu, ili bilo kojoj od saradnji koje je Candy ostvarila tokom karijere, a da vam je lično najdraža. Koncert je u tom smislu protekao po JUS-u, što bi se reklo nekad. Za ispunjena očekivanja publika se zahvalila živahnim đuskanjem ispred bine.

Ako je Candy dobila ulogu partysetera u petak, u subotu je to mesto bilo rezervisano za MOP MOP. Andrea Benini, bubnjar i predvodnik sastava, već  je stekao zavidne veštine ophođenja sa publikom i prvi deo koncerta je protekao u finom gruvu, koji je poslužio kao zagrevanje pred izlazak na scenu pevača Batila Ange Da Coste. Ovaj je dao sve od sebe da podigne i razmrda ljude, ali se stekao utisak da mu je tokom celog koncerta falio neki brži ritam, dovoljno jak da ponese svu energiju koju je hteo da podeli sa nama.

Uticaj filma (filmova) The Blues Brothers na sve nas je svakako velik,i i prilika da neke od ljudi koji su zaslužni za to vidimo i čujemo uživo nije se smela propustiti. Lepe su to muke kada imaš više hitova nego što ti je potrebno. Uopšte nije problem ako smatrate da je nastavak filma dosta lošiji od prvog dela, ali ipak nije lako opredeliti se za to koji je soundtrack bolji. Situacija je sledeća: dosta hitova u filmovima izvode velika imena, koja je teško „obraditi“ i iskoristiti za šou, sa druge strane bend The Blues Brothers, ima svoj repertoar u kom se nalaze numere koje se ne mogu čuti u filmovima. Dakle, pravi se kombinacija. Od obrada tvorevina slavnih imena čuli smo samo Cab Callowayov „Minnie The Moocher“. A kako se smenjuju numere, primećuje se razlika između repertoara benda i onoga što smo čuli u filmovima. To je najjasnije u solažama Steve „The Colonel“ Croopera. Mora se priznati da je ovaj nesklad ipak prouzrokovao pad entuzijazma tokom koncerta.

 

The Blues Brothers Band / Foto: Katarina Jovanović

The Blues Brothers Band / Foto: Katarina Jovanović

 

U nedelju je najveće interesovanje bilo za youtube senzaciju nigerijskog porekla Iyeoku Okoawo. Ova dama sjajnih glasovnih mogućnosti i intenzivne boje glasa je već viđena kao naslednica Lauryn Hill, Amy Winehouse i Helen Folasade Adu (Sade). Na trenutke smo se ponadali da postoji šansa za neko solo izvođenje koje bi čak mogla biti i neka mantra, jer su na sceni bili vidljivi objekti za koje bih slobodno procenio da sliče onima koji se koriste u budističkim obredima. Nažalost ostali smo uskraćeni za neko takvo izvođenje, ali smo dobili puno pozdrava i poruka o miru, ljubavi i sreći.

Latino varijante, i bilo šta što ima veze sa latino muzikom, sigurno i ne toliko lagano postaju zaštitini znak Nišville festivala. Naravno da nemam ništa protiv takve muzike, ali se stiče utisak da se broj tih koncerata povećava na uštrb džeza. Dakako, najzanimljiviji u toj ponudi bio je već viđeni gost, veseli Brazilac Daniel Marques sa svojim triom. Njegove muzičke saradnje predstavljaju takozvani presek „ko je ko u brazilskoj muzici“. Ne čujemo često muzičare iz Brazila koji se fokusiraju na frevo muziku i koji se osvrću za zvukovima tradicionalnih instrumenata (poput birimbaoa – nazovimo ga pandanom našim guslama) umesto na bosa novu, i to je šteta.

Muzičare na sceni je karakterisao izrazito pun zvuk, ako imamo u vidu da je reč o triju. Za to je zaslužna tehnička umešnost Marquesa, za koju se u najboljem smislu reči može reći da je školska. Sedma žica na gitari svakako nije višak dok se stilski šeta od flamenka do džipsi-džeza, a u momentima i do regea. Utisku je, osim velikog broja Marquesovih nota, doprineo i u razglasu izrazito pojačan bas Josiasa Liashwa. Sećam se da su stariji i iskusniji ljubitelji muzike govorili da se provera kvaliteta ritam sekcije može obaviti njenim pojačavanjem, pa ukoliko para uši i nametljiva je, onda baš i ne valja. Zamerki ovde nema. Što se gitarskog programa tiče, ovaj koncert je bio najveća poslastica. Izjavom da mu je ovo najbolji festival, kao i spremnošću da posle festivala ponovo poseti Niš, ovaj gitarista se preporučio za još koje gostovanje na festivalu.

 

Proces / Foto: Katarina Jovanović

Proces / Foto: Katarina Jovanović

 

Tagovi:



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.