intervju

25.11.2013.

Nenad Vasilić: Pomirenje muzičkih svetova

"Devedesetih je to što smo radili bila novost, pa čak i tabu. Muzičari su nas doživljavali kao neke frikove koji sviraju čudnu muziku i bespotrebno 'skrnave džez'. Na svu sreću, to što smo radili publika je odlično prihvatala"

 

Za intervju s našim istaknutim kontrabasistom i kompozitorom Nenadom Vasilićem imamo vrlo konkretan povod – njegovu predstojeću mini-turneju po Srbiji, tokom koje će od utorka do četvrtka nastupiti u Novom Sadu, Nišu i Beogradu. Još na prethodnom izdanju BJF-a predstavio nam je deo materijala sa aktuelnog albuma „Seven“, koji će se naći u centru pažnje i na predstojećim koncertima. Iz originalne „studijske“ postave ovde će uz Vasilića svirati harmonikaš Marko Živadinović i saksofonista Vladimir Karparov, dok je „pridruženi“ član gitarista Nenad Gajin.

 

Hajde da čitaocima predstavimo novi album „Seven“ iz tvog ugla. Šta je to što si želeo da istakneš na ovom izdanju?

Svim mojim pločama je zajednički akcenat na kompozicijama i zvuku benda, a ne na pokazivanju ličnog virtuoziteta. Predmet istraživanja nije to da pokazemo ljudima kako smo strahoviti virtuozi na svojim instrumentima i da sviramo besomučno duge, brze i intelektualne soloe dok ne “udavimo” i poslednjeg slušaoca koji je kupio ploču, vec da ljude emocijom i kompozicijama uvedemo u jedan naš svet koji je daleko interesantniji od puke “demonstracije sile”. Svoje instrumente koristimo kako bismo podržali muziku koju sviramo, a ne radi podržavanja ličnog ega.

Ono što je meni isto tako bitno, a nedostaje u džezu danas, jeste zvuk benda. Ne verujem u to da se dobre ploče prave tako što se skupi pet opakih svirača koji za dva dana pokažu sve što znaju u studiju sa upaljenim mikrofonima, pa onda to neko smiksa i izmasteruje u album. Ja verujem u stari dobri zvuk benda. U par ljudi koji govore istim ili sličnim muzičkim jezikom ili su makar spremni da govore, odnosno sviraju na istu temu. Ljudi koji se nađu i provedu neko duže vreme zajedno u procesu pravljenja jedne nove ploče.

Osim što sviram i pišem muziku za svoj bend i svoje ploče, ja ih i produciram – i to mnogo pre nego što uđemo u studio. Pažljivo biram kompozicije koje ću staviti na ploču i još pažljivije biram muzičare sa kojima sviram, takođe pre nego što počne snimanje.

Kao i sve ploče koje sam do sada uradio, i ova je počela od benda za koji pišem muziku. U ovom slučaju sam imao Marka na harmonici, koji ima prelepu ornamentiku i zvuk na svom instrumentu, Vladu Karparova koji ima odličan osećaj za stilistiku dok meša žanrove u improvizaciji – džez i Balkan. A takođe i strahovito poznaje ornamentiku. Zatim bubnjara Phillipa Kopmajera sa kojim uvek čekiram gruvove i zvuk pre nego što uopšte počnemo da sviramo svi zajedno, i Maria Vavtija na trombonu koji ima ulogu “farbanja” i “boje” u mojoj muzici. Pored njih, pridružio nam se i Bojan Z na Fender Rhodesu – on je jedan od mojih omiljenijih muzičara sa kojima sam radio.

Za ovaj bend sam napisao sedam kompozicija i aranžirao jedan medley spojivši “Nišku banju” I “Udavija Se”, dva južnosrpska standarda, koji su bili potpuno odgovarajući za to kako sam se osećao u tom trenutku i šta sam hteo da kazem ovom pločom. Kompozicije su uglavnom inspirisane događajima i ljudima iz mog života, kao i mojom percepcijom onoga što se dešava oko mene danas. Takođe sam se poslužio jednom Markovom kompozicijom, koju smo odsvirali na kraju ploče u duetu. Ja se nadam da sam uspeo da prenesem na “Seven” makar deo boje, topline i južnog mirisa koji mi se “motao” po glavi u to vreme.

 

 

O tvojoj karijeri malo znamo mimo povremenih gostovanja u Srbiji. Na youtubeu se može naći nedavni koncertni snimak iz čuvenog kluba „Porgy and bess“, u kome gostuju najpoznatiji evropski i svetski muzičari, što je samo po sebi dobra referenca. Kakva je inače percepcija tvog rada u Austriji?

Ja sam sa svojim projektima aktivan u u Evropi, a pre svega u Austriji, još od 1995. godine, a 1999. je izašao moj prvi album “Folk Songs” koji je bio prilično uspešan na međunarodnom planu.  O tome koliko nas ima u medijima govori podatak da mi je treću plocu “Joe Jack is Back “ izdao ORF 2004. godine. Ovaj izdavač je ekvivalent našem nekadašnjem RTB-u, dakle državna Radio Televizija, a ja sam bio prvi stranac u Austriji koji je izdao džez ploču za ORF. Ujedno je ta album bio nominovan za Hans Koller nagradu iste godine. Projekti koje radim u Evropi imaju priličnu prisutnost u medijima i odlicno su propraćeni u javnosti i na mnogobrojnim koncertima.

 

Devedesetih godina ono što danas široko percipiramo kao „world music“ je još uvek bila retka egzotika – barem tako deluje iz ovdašnje perspektive. Balkanska muzika je tada našla svoje mesto i na svetskoj džez sceni, a vi ste počinjali karijeru u Austriji.  Možeš li uporediti percepciju tvoje muzike u inostranstvu nekad i sad?

Devedesetih je to što smo radili bila novost, pa čak i tabu. Muzičari su nas doživljavali kao neke frikove koji sviraju čudnu muziku i bespotrebno “skrnave džez”. Na svu sreću,  to što smo radili publika je odlično prihvatala, a taj naš “oskrnavljeni džez”  je dobio gomile novih, oduševljenih fanova. Nismo više morali da sviramo pred 50 ljudi u klubovima, već je ispred klubova ostajalo 50 ljudi napolju bez karata jer nije više bilo mesta, koncerti su bili rasprodati.

Danas to izgleda malo drugačije. U Austriji trenutno skoro da ne postoji bend koji nema makar jednu našu narodnu pesmu u repertoaru, u ovoj ili onoj interpretaciji. Mejnstrimizacija tog novog talasa je dovela celu priču na neke prilično komercijalne i umetnički neinteresantne grane. Dobra strana je to što Srbija danas u svetu nije poznata samo po ratovima i lošim političarima, već i po prelepoj muzici koju poseduje u svojoj narodnoj tradiciji.

 

 

Odakle je potekla izvorna inspiracija za tvoju muziku?

Narodnom muzikom sam se, silom prilika, bavio u Srbiji, pre nego sto sam otišao u Grac da studiram džez. Taj deo priče mi nije bio stran. U Evropu sam otisao da bih svirao džez i ostale popularne muzičke žanrove. Međutim, kako to obično biva, u jednom trenutku svog boravka u inostranstvu čovek počinje da preispituje svoje korene i poreklo, svoj identitet. Kako je kod nas muzičara posao, tj. muzika, usko povezan sa našim privatnim životom a ta granica skoro i da ne postoji, moja lična razmišljanja su se jednostavno reflektovala na moju muziku.

Te sada davne 1996. sam prvi put, u duetu sa Zoranom Šćekićem na gitari, počeo da sviram naše narodne kompozicije u džez obradi, kako se to popularno kaže. Fascinirao nas je taj novi zvuk i ogroman neistražen prostor koji se otvorio pred nama, sviranjem poznatih pesama u džez maniru. Izgledalo nam je kao da su se pomirila dva posvađana sveta, ono od čega smo otišli (narodnjaci) i ono ka čemu smo žurili (džez) na jednom mestu – fenomenalno.

U isto vreme sam dobio neku kasetu od druga, na kojoj sam čuo nešto što me je definitivno jos više gurnulo u svet fuzije narodne muzike i džeza. To je bila sada već legendarna  “Grana od Bora” u interpretaciji kvarteta Bojana Zulfikarpašića, koji se očigledno bavio tim stvarima još mnogo ranije. To je bio definitivan kik, koji me je ohrabrio da pođem još uverenije tim putem.

 

Da li i sama Austrija i njena kultura utiču na tebe kao stvaraoca? Na prošlom albumu si imao pesmu „Tschusch Chochek”, za koju si istakao da ukazuje na rasizam u zemljama zapadne Evrope, te odnos prema došljacima iz zemalja “istočnog bloka”… 

Sama kultura Austrije i i Austrijanci – ne. Svet sam po sebi gledan odatle, u svakom slučaju – da. Često mi je smetala evropska kritika koja se upućuje celom svetu zbog ovoga ili onoga, nekada sa razlogom a često samo zato “jer su tako u mogućnosti” poslednjih 20-ak godina. Smeta mi to što “vide trun u tuđem oku a ne vide balvan u svom”. Evropa, pogotovo otkad je ponovo ujedinjena, definitivno oštro radi na uništavanju različitosti i postavljanju novih (svojih) normativa ostalom delu kontinenta. To mi se uopšte ne dopada i osećam se vrlo skučeno kad osetim takve uticaje.

Pošto me to pritiska u privatnom životu, ja ne mogu a da to ne prenesem i u svoju muziku, tako da sam više puta kroz svoje kompozicije upućivao kritiku toj i takvoj Evropi u kojoj živim. “Tschusch Chochek “ je jedna od kompozicija u nizu mnogih koje su se desile na tu temu, u okviru projekta “Fuck the record deal Band”,  koji postoji već godinama unazad.

 

 

Ko je na tebe najviše uticao u sviračkom smislu, kao kontrabasista?

Što se tiče basa, moji prvi uticaj je definitivno bio J.S . Bach. Posle njega, prvi sledeći uticaj na mene su izvršili Roger Glover i Steve Harris, pa kasnije Stanley Clarke, Louis Johnson, Jaco, Marus Miller itd….. Moj prvi susret sa džez kontrabasom se desio preko Raya Browna, i onda sam se dugo tu zadržao pored Raya, Paula Chambersa, Sama Jonesa , Oscara Pettiforda  …dok jednog lepog dana nisam čuo gospodina Charlieja Hadena – on je ostavio veliki utisak na mene. Njegov melodijski pristup bas soloima, jednostavnost, dubina, sve to je po mom mišljenju tada, a možda čak i danas, postavilo jedan novi nivo poimanja džez kontrabasa. On me pomera još uvek. Charlie je takođe strahovit kompozitor  i definitivno  basista sa najviše snimljenih dueta, što je moja omiljena disciplina.

 

Možeš li u Austriji živeti samo od svog autorskog rada? Čime se još baviš i s kim sarađuješ kao sideman?

Od svog instrumenta živim još od 16. godine, a moji autorski projekti su samo olakšali taj egzistencijalni deo priče. Austrija je mala zemlja, otprilike veličine Srbije, tako da moram dosta da putujem po Evropi. Sideman poslove radim, ali se trudim da to bude samo ukoliko su mi izuzetno muzički interesantni, ili ako mogu da prožmem i ono čime se autorski bavim. U proteklih 15-ak godina imao sam sreće da sarađujem sa dosta zaista sjajnih muzičara i fantastičnih ljudi. Verovatno se neću setiti svih, ali na mene su jak utisak definitivno ostavili pijanisti Bojan Z i Richie Beirach, bubnjar i kompozitor John Hollenbeck, harmonikaši Martin Lubenov i  Petar Ralčev, gitaristi Vlatko Stefanovski i Ateshkan Huseinov, kavalista i gitarista Nedyalko Nedyalkov,  vokali Neno Iliev i Amira Medunjanin, i mnogi drugi. Svirati u drugim bendovima i ne biti uvek bendlider  je opuštajuce i edukativno, pogotovu kad se na bini ili u studiju nađes s ljudima koji su duže u poslu od tebe. To je bitan momenat za rad na sebi, napredovanje ili jednostavno ”menjanje tapeta”,  nešto novo…

 

Koliko pratiš muzičku scenu u samoj Srbiji i šta misliš o trenutnoj kulturnoj situaciji u zemlji?

Trudim se da pratim pojedine umetnike iz Srbije koji bude interesovanje u meni, koliko god to mogu iz inostranstva.  Smatram da naš region ima veliki umetnički potencijal i puno kreativnih ljudi, a to potvrđuje i činjenica da, uprkos teškoj situaciji u regionu, već 20 godina odatle i dalje izlaze dobri muzičari i interesantni projekti. Neću nabrajati imena, da nekoga ne bih izostavio.

Situacija u kulturi trenutno nigde nije bajna, tako da mogu zamisliti kako je, kao i uvek, u Srbiji samo još teže nego u Evropi. Mogu samo da se nadam da će se to promeniti u skorije vreme, i da će naši muzičari dobiti nekakvu podršku naše zemlje. Do sada to nije bio slučaj, što i objašnjava veliki broj naših muzičara u emigraciji.

 

 

Tagovi:



Komentara 2 : "Nenad Vasilić: Pomirenje muzičkih svetova"

  1. potpunilaikzajazz каже:

    Dobar interviju Nikola. I sa dobrim muzičarem. Vidimo se u Domu omladine u četvrtak. Pozdrav za Redakciju 😉

  2. Jel Nikola dobar itvw, al sve čačkaš nešto kao da si iz Čačka, što ga nisi pitao malo po liniji Matt Dariaux, John Zorn i sve to? Ostala ti je priča na lokalnom šmeku…

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.