recenzije

13.04.2015.

NaissBlue: Radio Sessions (Forum Artisticum)

NaissBlue je napravio ono što je svojevremeno činio i veliki tenor saksofonista Lester Young: iz selotejpom izlepljenog i gumicama pričvršćenog saksofona izvlačio je neverovatno iskrene i tople blue tonove

Naissblue coverStilovi improvizovane muzike nastali posle bi-bapa nisu ovaj revolucionarni pravac džeza bacili u zapećak. Naprotiv, paralelno je gravitirao s novopridošlim džez mislima, transformisao se, doživljavao nekoliko remodulacija i razvijao se u ono što danas nazivamo modernim džezom. Ovakav internacionalni tok muzičke istorije, nažalost, nije se preslikavao na sceni u Srbiji.

Domaći izvođači, ukoliko bismo ih razvrstali po stilovima svih izdanja srpske džez diskografije do danas, malo su se kretali u vodama Charlieja Parkera. Zato je svake pažnje vredan pokušaj da se u našem, žanrovski najčešće hibridnom muzičkom svetu, oživi melodijska improvizacija poput one sa kultnog albuma “Kind of Blue” ili sa ponekog ludačkog sešna Dizzyja i Birda u zadimljenim rupama u kojima je cvetala “najznačajnija muzika dvadesetog veka”.

 

Foto: Jelena Antić

Foto: Jelena Antić

 

Sa ovim  poduhvatom se u koštac uhvatio niški  kvartet NaissBlue. Dvojac pijaniste Bojana Bojkovića i trubača Marijana Cvetanovića kao osnivača i okosnice benda osnovanog 2012. godine, zajedno sa basistom Dimitrijem Simovićem i bubnjarem Ivanom Cvetkovićem, za godinu dana zajedničkog rada uspeo je da obelodani debi album i njime – blago rečeno – izazove pozitivni slušni šok.

Album je osmišljen i realizovan kao radijski sešn, iz koga je prosteklo devet kompozicija samih članova benda. Podatak da je snimanje obavljeno u Radio Nišu nimalo ne čudi. Dok  se ne pojave izdavači nekomercijalnih muzičkih izdanja, džezeri u Srbiji će se dovijati uz pomoć štapa i kanapa. A  NaissBlue se i te kako dobro snašao u dovijanju. Od uvodne “Naissus Red” do završne “Sky Over Fortress”, slušateljstvo će biti suočeno sa tempiranom muzičkom bombom. Sve numere su u srednjem i brzom tempu sa dugačkim trubačkim melodijskim lukovima, rafiniranim harmonijama i glatkim lirskim tonovima pijaniste Bojana Bojkovića. Sa druge strane, linije basa i bubnja, bilo da su melodijske ili da se samo idejno i ritmički “pronalaze i osećaju”, što je odlika dobre ritam sekcije, u potpunom su saglasju sa solima Bojkovića i Cvetanovića, što je i suština zajedničkog muziciranja.

 

 

Triangl u komponovanju u numeri “Abstract Blue” može se smatrati esencijom nišlijskog “plavog tona”. Naime, sve odsvirano ima izrazitu dozu gonjenja ritmom, ili kako to umemo nazivati – “drive”. Marijan Cvetanović je najenergičniji drajver u nadrealnoj mogućoj slici koride usred Niške tvrđave. Po tonu, ovaj trubač se može svrstati u sledbenika Milesa Davisa. Koliko je uspeo da se približi ovom velikanu je manje važno od činjenice da je pronašao svoj blue ton, po čemu je verovatno jedinstven u našem okruženju.

Bojan Bojković, sa druge strane, doprinosi da se muzici da emotivna dimenzija, dok je Ivan Cvetković nosilac ravnoteže između furioznog Cvetkovića i suptilnog bil-evansovskog izraza kome teži Bojković. Krajnji rezultat je odličan debi album, kojim ovaj bend obećava da će narednim izdanjem pokositi i najveće skeptike da se usred Niša može odsvirati jedno od najinventivnijih izdanja klasičnog džeza. I to nije sve. “Abstract Blue” je i nagoveštaj da se bend pomalo okreće – zasad  su to delovi i kraće deonice – i razmišljanjima u okviru avangardnog džeza.  Mora se primetiti da je to ipak dug i neizvesan put, koji zaslužuje da se započeta staza dobro utaba i ispričaju nam se sve boje podneblja u kome ovaj bend stvara.

Na kraju prevladava konačna slika o CD-u “Radio Sessions”. Odavno, čak i van domaćih okvira, nije odsvirana ovako lepršava i punokrvna muzika. Uzroke, osim u temperamentu i emocijama samih muzičara, mogli bismo potražiti i u pretpostavci da su snimci morali nastajati spontano, bez izdavača koji ganja, bez rokova, ambicija, ekstremnih marifetluka instrumentalista, sujete malih koji bi da budu veliki… ili bilo čega smeštenog u “mora i tako bi trebalo”. U neku ruku, uprkos svim tehničkim manjkavostima i nedorečenostima, uprkos malom koketiranju sa fuzijom, uprkos svima i svemu, NaissBlue je napravio ono što je svojevremeno činio i veliki tenor saksofonista Lester Young: iz selotejpom izlepljenog i gumicama pričvršćenog saksofona izvlačio je neverovatno iskrene i tople blue tonove.

.

 

Spisak numera: Naissus Red; Dreams&Stars; Next Social Picture; Apstract Blue, Smoking Area, Friendly User, Protection at Work, Liquid Frequency, Sky Over Fortress.

Muzičari: Marijan Cvetanović – truba, flighorna; Bojan Bojković – klavir, klavijature, sintisajzer; Dimitrije Simović – bas; Ivan Cvetković – bubnjevi; Gost: Željko Ljubić – gitara.

 

Tagovi: , , , , , ,



Jedan komentar "NaissBlue: Radio Sessions (Forum Artisticum)"

  1. Voja Pantic каже:

    Nadahnuta recenzija, kao što se od Slađe i može očekivati. Nažalost, počiva na trima netačnim tezama.

    Najpre, teza o bibapu u Srbiji.

    Na klupskoj sceni, to je UBEDLJIVO najdominatniji pravac od 60-ih do danas. U nekim BG klubovima se i ne svira drugačija muzika od bibapa (Iguana, Ptica, nekad Plato, Tabu, Stupica…) Sve do pre 10 godina domaći muzičari u klubovima nisu ni pokušavali da sviraju ništa drugo (sumnjam da bi im gazde klubova i dozvolile), a situaciju je donekle izmenila tek Čekaonica, otvarajući prostor i za funk, fusion i neke eksperimente.

    Što se srpske džez diskografije tiče, nije me mrzelo da prebrojim ono što se nalazi u Cosmic Sounds popisu za period 1960-1992 (uzorak od 42 LP-a i EP-a – nisam računao solo albume big bendova RTB i RTVNS koji su uglavnom stilski raznovrsni, kao ni albume Duška Gojkovića, pošto sam razumeo da pričamo o srpskoj sceni), pri čemu razliku između swinga i bebopa treba uslovno shvatiti:

    bebop – 38%
    dixieland, swing (i vokalni swing) – 33%
    ostalo (fusion, latin, balkan jazz…) – 29%

    Ako se ubaci i 5 albuma u kojima naši muzičari prate američke soliste, ovaj procenat ide još više u korist bebopa:

    bebop – 45%
    dixieland, swing (i vokalni swing) – 30%
    ostalo – 25%

    O kakvom se zanemarivanju bebopa onda radi?

    Situacija je u poslednje vreme drugačija samo zato što muzičari koji žele da sviraju nešto drugo (Eyot, Vasil, Szilard, Maja, Maričić, Šljuka…), imaju i volju da ulažu u sebe objavljujući albume, što im se vraća zanimanjem za njihove radove na svetskom planu. Iskreno, pitanje je i ko bi od njih sa čistim bebopom bilo kome u svetu bio interesantan…

    Druga teza vezana je za štap i kanap. Najpre, radijski studiji su bili i ostali najbolji domaćini džezerima u SFRJ/Srbiji. Ključna izdanja u domaćoj džez diskografiji nastala su u studijima Radio Beograda (takođe i Novog sada i Zagreba), a praktično do kraja 80-ih i nije bilo druge prilike da se snimi neki džez, makar i zbog toga što privatni studiji nisu imali – klavir!

    Pa i dan-danas, džezeri samo mole boga da dobiju neki termin u legendarnoj šestici, ili u Studiju M.

    Konačno – ne razumem kakve veze „Kind of Blue“ ima sa Parkerom i bebopom? Pa, pre bih rekao da je taj album suštinski raskinuo sa parkerovštinom, možda i zato što je upravo Miles, kao Parkerov ispisnik, prelomio da više ne juri „drive“ nego iskaže „soul“.

    Usput… slušam nešto ovaj Soundcloud. O kom se Parkeru radi?

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.