recenzije

1.11.2013.

Mazolewski/Gonzalez Quintet: Shaman (For Tune Records)

Iako su kompozicije i raspisane orkestracije kao takve izvanredne, najjači adut ovog albuma su njegovi slobodniji delovi. Vrhunski proizvod sa etiketom “evropska škola” koji improvizaciju kao muzički kvalitet predstavlja u najreprezentativnijem svetlu

Dok smo pod utiskom inspirativnog nastupa nadarenog poljskog pijaniste Leszeka Możdżera, obratimo pažnju na još jedno izuzetno ostvarenje koje dolazi iz ove prostrane zemlje Srednje Evrope, sa nesvakidašnje autentičnom džez tradicijom. Kultni teksaški underground trubač Dennis Gonzales je (inače u svom stilu duboko inspirisan evropskom muzikom) pre par godina sa svojim “porodičnim” trijom Yells at Eals posetio Poljsku, a rezultujuća turneja i saradnja sa poljskim kolegama ostale su dokumentovane kroz dve ploče.

Sa jednim od poljskih saradnika – basistom Wojtekom Mazolewskim, Gonzales definitivno kruniše svoje plodonosno vreme provedeno u Poljskoj, na aktuelnom albumu “Shaman”. Naime, pomenuta dvojica zajednički predvode kvintet koji pored  tenor saksofoniste Mareka Pospieszalskia (prisutnog i na prethodne dve ploče) upotpunjuju pijanistkinja Joanna Duda i bubnjar Jerzy Rogiewicz.

Autorstvo je podeljeno u demokratskom maniru – dve kompozicije od Mazolewskog, dve od Gonzalesa i dve od – Krzysztofa Komede. Njegovo kultno delo “Astigmatic” dobija kvazi-moderan tretman, ne prateći dosledno strukturu ove himne savremenog evropskog džez izraza, ali dakako zadržava mračno-preteći ton i pre svega njenu suštinsku ideju. Fanfare su uvod u solo Mazolewskog iz koga se izrađa intenzivna i nervozna, ali agilna tema preko koje duvači unisono dodatno grade tenziju.

Pospieszalski zvuči kao Sam Rivers inspirisan solom  Jana „Ptaszyna“ Wroblewskog nakon upravo završenog koncerta potonjeg na Jazz Jamboreeu 1972. Gonzalesov solo koji sledi je baš u onom maniru kako on sam voli da opiše svoj stil: avangardno neo-impresionistički. Najpre iskonski divalj, pa potom i melanholično topao – jednostavno njegov. Ovaj trubač ne nosi bez razloga u uskom krugu svojih sledbenika zvanje šamana, čiji svaki odsvirani ton ima svoje značenje.

Njegova je naredna kompozicija “Matter at Hand” iz drugog plana predstavlja još jednog budućeg heroja poljske scene – pijaniskinju Joannu Dudu. O ovoj markantnoj personi, sa “čirokana” pankerskom estetikom i Cecil Taylor/Steve Kuhn muzičkom filozofijom, na internetu je vrlo malo informacija, ali je jasno da se radi o izuzetno inventivnoj i nadarenoj muzičarki. Od atonalnih klastera ispod fri improvizacije Pospieszalskog do konvencionalne pratnje u Gonzalesovom melodičnom solu – jasno je da je Duda spremna u svakoj zadatoj situaciji. Svojih pet minuta na ploči dobija u drugom Gonzalesovom i ujedno i (uzeti sa dozom rezerve) najliričnijem komadu na ploči “Hymn For Julius Hemphill”.

“Sztandar”  i “Suite” Mazolewskog i Komedina “Pushing The Car” (tema iz filma “Cul-de-sac” Romana Polanskog),  kao i ostatak materijala, sadrže savršen balans između kolektivne i individualne improvizacije. No, iako su kompozicije i raspisane orkestracije kao takve izvanredne, najjači adut ovog albuma su njegovi slobodniji delovi. Vrhunski proizvod sa etiketom “evropska škola” koji improvizaciju kao muzički kvalitet predstavlja u najreprezentativnijem svetlu.

 

 

Spisak numera: Suite; Astigmatic; The Matter at hand; Sztandar; Hymn for Julius Hemphill; Pushing the car

Muzičari: Dennis Gonzalez – truba; Wojtek Mazolewski – bas; Marek Pospieszalski – saksofon; Jerzy Rogiewicz – bubnjevi; Joanna Duda – klavir

 

Tagovi: , , , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*