intervju

27.10.2010.

Kornelije Kovač

O džezu…i još ponečemu

„Nakon koncerata sam često bio nezadovoljan i kad su svi bili zadovoljni, zamerajući muzičarima iz benda i na sitnim greškama, kojih je uvek bilo. Zbog toga sam neretko nosio reputaciju namćora“

Najavu nastupa Kornelija Kovača na Beogradskom Jazz Festivalu su mnogi iskreni ljubitelji džeza, posebno modernih stremljenja u žanru, dočekali na nož. Sličnih reakcija se sećamo i povodom prošlogodišnjeg dolaska Gabi Novak. No upravo koncert je koncert hrvatske pevačice i njenog impresivnog pratećeg benda bio jedan od najboljih na prethodnom BJF-u.

Kornelije nam je otvoreno priznao da nema takve ambicije. Međutim, nema sumnje da nakon duge izvođačke pauze (barem u svojstvu samostalnog izvođača) veteran domaće muzičke scene može da ponudi novo i interesantno viđenje nekih od pesama iz svoje bogate karijere. O predstojećem nastupu na džez festivalu, mogućnostima ponovnog okupljanja Korni Grupe, svojim uzorima iz sveta džeza i još ponečemu, razgovarali smo sa gospodinom Kovačem u njegovom studiju na Crvenom Krstu.

Recite nam nešto o samoj ideji Vašeg nastupa na predstojećem Beogradskom Jazz Festivalu, s obzirom da poslednjih godina ipak niste preterano svirački aktivni.

U proteklih dvadesetak godina sam se, na poziv pevača ili raznih grupa, sporadično pojavljivao kao izvođač, tako da mi scena nije strana – u smislu da imam strah od izlaska na nju ili generalno od sviranja. Međutim, za razliku od sedamdesetih, nisam imao svoju stalnu ekipu sa kojom sam vežbao, snimao, putovao, držao koncerte. Ali ono što su mi organizatori festivala ponudili kao ideju, dalo mi je podstrek da stegnem i kaiš i prste i ruke.

Prvo što sam odgovorio bilo je „Vi znate da ja ne sviram čisti džez, nisam ga svirao čak ni onda kada smo doticali džez-rok i andergraund“, na šta su oni jednostavno rekli „Znamo mi jako dobro šta sviraš“. Moje iskustvo u različitim muzičkim pravcima, kojima sam u toku svoje karijere bavio, i njima je na neki način dobro došlo da osveže repertoar. Ni ove, a ni ranijih godina, nisam jedini koji ne svira standarni džez. Pri tome se nadam da posle našeg koncerta, koji prethodi Charlie Hadenovom, nećemo morati da pobegnemo kući od sramote! (smeh)

Možete li nam reći nešto o materijalu koji će biti zastupljen?

Sa Sampled Moonlight ćemo svirati nekoliko manje eksponiranih tema, kao što su Cat’s Play i Cola-Kid, pa sa albuma Dvojni identitetKako me majka volela, zatim četiri teme koje nisu do sada objavljene i koje sadrže neke modernije zahvate u svojoj strukturi. Aleksandra će pevati Jednu ženu, pesmu u koju se kune, bez obzira što joj stalno skrećem pažnju da je u pitanju muški tekst.

U principu, na repertoaru su numere koje sam u raznim periodima snimao, ali za koje nije bilo prilike da budu izvođene javno. Instrumentalni projekti kod nas nemaju publiku, tako da je umetnik zadovoljan i sa 500 prodatih nosača zvuka. Ideja je da obuhvatim ono specifično čime sam se u toku svoje karijere bavio, i crno i belo, doduše sa ipak malo manje crnog (smeh).

Ko će nastupati u pratećem bendu?

Zamisao je da od ovih kompozicija mogu da napravim izbor dostojan festivala, pa se nametala varijanta angažovanja proverenih imena koja su već dugi niz godina u tim vodama. Meni je, međutim, bilo interesantnije da pozovem ljude koje sam tu i tamo čuo kako sviraju, i koji u svom izrazu dolaze do džeza, koji ne sviraju ni avangardni ni moderni džez, ali nisu stilski toliko daleko da bi se naš nastup ocenio kao potpuno neadekvatan za ovaj festival.

Pored mene, koji uglavnom sviram na akustičnom klaviru, su tu još i Igor Malešević za bubnjevima, Goran i Dejan Antović na klavijaturama i basu, i Vuk Parđovski na gitari. Imamo i duvačku sekciju, u kojoj su Kristijan Mlačak na saksofonu i Strahinja Banović na trubi. Pored njih je tu i specijalni gost Aleksandra.

 

 

U kakvoj ste formi?

Pa, vežbam vredno. Krenuo sam intenzivno od leta, ali sam još uvek u fazi kada imam više u glavi nego pod prstima (razgovor je vođen pre 15-ak dana, op.a). Da bi se to dvoje usaglasilo neophodan je rad, zbog čega sam morao da otpišem mnoge druge svakodnevne obaveze.

Kada se čuje na radiju možda i zazvuči tako, ali materijal nije nimalo naivan. Nije lak ni ovim momcima koji sviraju svakodnevno, tako da ne bi bilo u redu da ne budem u stanju da ispratim celu tu priču. Postoje dogovori da se ovo ne završi samo na jednom koncertu, tako da već razmišljamo i o nekakvoj mini turneji Novi Sad-Subotica, u salama za 500-600 ljudi.

Odrasli ste u muzičkoj porodici, vaš otac je bio jedan od pionira džeza kod nas. Kako je džez uticao na izgradnju Vaše muzičke persone i na kojim muzičarima ste odrasli?

Sa 15 godina sam slušao Oscara Petersona. Za mene kao mladića, to što on svira i kako svira bilo je frapantno, ta preciznost u izražavanju i emocija koju prenosi kroz dirke. Tako mlad i neiskusan, odabrao sam da mi on bude idol u narednih 4-5 godina. Međutim, u tom uzrastu, bez ičije pomoći i ikakve osnove pokušavati zvučati kao on nije ništa drugo do greška. Sa jedne ploče koja je kružila u tim krugovima u Subotici, gde sam tada živeo, uspeo sam da skinem deo jedne kompozicije. Zapravo, uspeo sam da skinem desnu ruku, pa nakon dva meseca i levu ruku. I onda je došlo najteže – spojiti to dvoje. Nakon toga, kad god je trebalo da se pokažem, uvek sam svirao tu temu dodajući male improvizacije.

U Sarajevu sam, ni sam se više ne sećam kako, otkrio Davea Brubecka. Njega su i tada, baš kao i danas, mnogi ozbiljni džez poštovaoci otpisivali kao mekanog. No meni je njegov pristup kompoziciji, kao studentu muzičke akademije, bio jako interesantan. Pod njegovim uticajem sam i osnovao BKB Trio. U našem programu udarna je bila njegova verzija kompozicije Jordu.

Međutim, priučeni u džezu kakvi smo bili, morali smo sve delove da napišemo, jer nismo mogli da sviramo i improvizujemo preko kompleksnih harmonija tek tako. Iz tog perioda datiraju i snimci trija, koji meni zvuče pomalo smešno jer se u svakom trenutku čuje da od spontane svirke tu nema skoro ničega. U to vreme sam se jako zainteresovao za kul džez i Cheta Bakera, koji je ostao moj omiljeni trubač, pa ga i dan danas slušam jako često.

Prvo što sam u životu čuo od džeza, čak i pre Petersona, bio je bi-bap u izvođenju Dizzyja Gilespieja na nekim predavanjima u Subotici. Kada sam to čuo, bio sam potpuno izgubljen. Pitao sam se kako to, šta je to, kakvi su to intervali, kakva je to logika u improvizaciji. Nisam se okrenuo bi-bapu jer sam, u tom trenutku, shvatio da je to za mene ipak nedostižno.

Uz Dukea Ellingtona i Counta Basieja, koga sam nešto kasnije otkrio, impresionirao me je Gil Evans i njegovi aranžmani za big bendove, naročito za Milesov Sketches of Spain. Neverovatan mi je bio način na koji je on sklapao progresije, akordske sklopove, a interesantan mi je bio i izbor instrumentata koje je koristio pri aranžiranju. Herbieja Hancocka sam dosta dugo pratio, i ovo što danas radi mi se čini kao pokušaj da se odmakne od sebe, i načina svirke koji je godinama gajio.

Da li pratite današnja moderna stremljenja u džezu?

Moram biti iskren, ne! U periodu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih sam slušao McLaughlina, Chicka Coreu i Georgea Dukea, ali novu scenu pratim veoma slabo. Ako se kojim slučajem nađem na nekom festivalu, umem da se oduševim Šveđanima… Kada sam prvi put čuo Bojana Zulfikarpašića, pre par godina na jednom festivalu, ostao sam zapanjen njegovom sasvim prirodnom sintezom najrazličitijih muzičkih pravaca. Možda ću nakon ovog razgovora i naše dolazeće svirke početi da slušam novije stvari (smeh).

Posle pedesete sam ušao u veliki broj projekata, pisanje muzike za filmove, serije i predstave, koji su me prilično izmorili. A što se tiče mojih aktivnosti, mene niko, ni jedna izdavačka kuća niti ikakva institucija na državnom nivou, nije ohrabrio da radim išta ozbiljnije i kompleksnije na nivou nekadašnjih radova.

Nakon akademije, džez trija i seksteta, pridružili ste se Indexima i sa njima prilično kratko zadržali, naznačivši samo u nekoliko vaših autorskih numera njihove kasnije ozbiljne progresivne radove.

Kada su se pojavili Beatlesi i Stonesi, u Sarajevu se generalno pojavio ogroman broj pevača i muzičara, plejada nekih novih klinaca koji su vredno vežbali po haustorima. Indexi su više meni koristili nego ja njima, jer sam sa njima naučio kako ta vrsta grupe zapravo funkcioniše – konkretno, muzičari koji ne čitaju note. Naravno, nije u notama sve, a nekada to što znaš note ne znači baš ništa.

Tako smo često dolazili u sukobe oko naziva akorada. Na primer, Fadil (Redžić, basista, op.a) kaže to je taj akord, ja kažem nije, pa je išlo i do onoga: „Ma j…m ti ja tvoju akademiju“. Kasnije je i Fadil studirao i završio akademiju, pa sam mu jednom prilikom rekao: „I ja tebi“. On me gleda, ne razume o čemu se radi. A ja kažem: „Akademiju“. Mislim da smo Indexi i ja imali sličnu politiku. I oni su se pojavljivali na festivalima, ali pravili i sjajnu progresivnu muziku.

Sa Indexima sam bio svedok jako interesantne turneje po Rusiji, gde smo, uz naše koncerte, pratili i pop pevače iz tadašnje Jugoslavije. Tu smo najviše svirali stvari sa Sgt. Peppera, možda četiri-pet. Svirali smo jedno veče u nekom studentskom amfiteatru, i posle koncerta su došli u garderobu i rekli: „Da, lepo svirate, ali da smo hteli da slušamo Beatlese, mi bismo doveli njih. Mi želimo da slušamo muziku bratskih slovenskih naroda“. I od tada će imati dežurnog tipa koji će njih da obaveštava da li sviramo po diktatu.

Krenuli smo sa našim stvarima, ali publika je mlako reagovala kurtoazno aplaudirajući nakon pesama. Nakon par koncerata, Davorin (Popović), videvši šta je po sredi, okrene se Kisiću (Đorđu, bubnjaru, prim.a) i kaže „Cadillac“. Kisić krene sa bas bubnjem u tu tada veoma popularnu kompoziciju. Kako je to krenulo, publika kreće da vrišti zato što osećaju drugi vajb, nakon čega smo do kraja turneje svirali strane hitove. Na kraju su organizatori poručili: „Sve je to OK, ali nećemo vas zvati više“.

 

 

Svedoci smo stalnih, opravdanih i neopravdanih, okupljanja starih bendova. Ima li šanse da na bini opet vidimo Korni grupu u staroj postavi? Dado Topić je najavljivao nešto slično za Vaš 70-ti rođendan.

Vrlo teško. Kad bismo se opet pojavili kao Korni grupa, bilo bi smešno i deplasirano da sviramo Bube i Trla baba lan. Ako bismo se odlučili za onaj pravi materijal, bilo bi potrebno užasno puno rada da se dođe do zadovoljavajućeg nivoa. Za tako nešto je potrebno svirati u kontinuitetu, što nije slučaj ni sa (Josipom) Bočekom, ni Furdom (Vladimirom Furdujem), a ni Bojanom (Hreljcem).

Dado Topić je relativno skoro zvao Bočeka i mene, i celu tu ekipu iz prošlog vremena, Vedrana (Božića), Raleta (Ratka Divjaka), za seriju koncerata u kazalištu Kerempuh, što je snimljeno i izdato kao CD i DVD. On me često zove i tamo i ovamo, kada mu je potrebna i stručna i savetodavna pomoć. Ja sam u par navrata rekao da bih za moj 70-ti rođendan voleo da dobijem mogućnost, što bi naravno bilo ostvarivo jedino uz finansijsku pomoć grada i države, da napravim jedan ozbiljan koncertni presek svoje karijere. Topić je to bez razloga pogrešno protumačio, povezavši to sa ponovnim okupljanjem Korni Grupe.

Iskreno, da bih nastavio tamo gde smo stali, mislim da bih morao…da radim s nekim drugim ljudima. U ono vreme smo zaista svirali dobro, u sve to je bio uložen ogroman rad. Za sve nas, to je bila jedna nova fuzija koja je zahtevala ozbiljan napor da bi se sprovela u delo.

Boček je u Dinamitima svirao nešto sasvim drugo. Ja sam od njega tražio, na primer, da deonice koje sam smišljao na klavijaturama svira upravo tako, bez prilagođavanja gitari. To je odmah zvučalo drugačije od standardnih gitarskih linija, i opet zahtevalo dosta truda. Međutim, osamdesetih godina sam, nakon cele te priče, bio na nekoliko koncerata Chicka Corije i Johna McLaughlina. To što su oni svirali na momente je zvučalo blisko našem zvuku, ali oni su to radili sa takvom lakoćom da su meni išle suze na oči od muke.

Upravo to je bio moj ideal, da muzika koju sam smišljao tako legne mojim muzičarima, da se oni igraju s tim. Nije baš tako bilo. Nakon koncerata sam često bio nezadovoljan i kad su svi bili zadovoljni, zamerajući muzičarima iz benda i na sitnim greškama, kojih je uvek bilo. Zbog toga sam neretko nosio reputaciju namćora. Često su me proglašavali diktatorom, čak se i Topić prilikom odlaska iz Korni Grupe tako izjašnjavao. Ali ja sam još tada to rekao – da su mi članovi grupe tada ponudili nešto bolje od onoga što sam ja nudio, ja bih skakao do neba od sreće. Ne bih donosio kompletno i detaljno urađene kompozicije, nego samo poneku temu i ideju, a njima bih prepustio nadgradnju.

Topić se žalio da njegove ideje nisu prolazile u Korni grupi?

Jedino gde je on učestvovao, i na čemu i dan danas insistira, jeste finalni deo Puta za Istok, koji je koristio i u jednoj svojoj kompoziciji. Jedina njegova kompozicija koju je bend svirao je Žena je luka, a čovek brod, koju nismo nikada ni izdali. Za Prvo svetlo u kući br. 4, koju smo čak i najavljivali kao njegovu, on je napisao samo jednu strofu, sve ostale delove sam napisao ja. Njegove kompozicije, čak ni za Korni grupu koja je mešala babe i žabe, nisu bile odgovarajuće.

Sredinom osamdesetih ste ipak smogli snage da se, barem na par koncerata, okupite ponovo?

Taj zagrebački snimak kompozicije Jedna žena (album Legende Yu Rocka – Jugoton 1987, prim.a) pokazuje da bih se starim repertoarom bavio na potpuno novi način, da bih ga još doterivao i prilagođavao.

Tu je bilo dosta kikseva, pa je traka sečena. Boček je u tom momentu bio non-stop na meti narodnjaka, od čega je uzimao dobre pare, s obzirom da je slabo šta drugo išlo. On onda na probu dođe dva puta, pa ne dođe tri puta, pod parolom „pa znam ja to sve“, da bi se na koncertu pojavio prilično nespreman. Njegove greške sa tog koncerta su morale biti kasnije brisane sa trake.

Međutim, veće je razočaranje bilo što je mlada publika, koja je bila tamo, veoma slabo kapirala to što smo izvodili. Konstantno se tokom pesama čuo žamor, a aplauzi na kraju su bili tek reda radi. Topić je takođe brljao tekst Etide. Zlatko Pejaković je bio ljut i tada, a i danas, kada nastupam sa Topićem i sviram stvari koje je on pevao u originalu. Ja bih ga samo pitao, pa zašto nisi i nastavio da ih pevaš?

 

.



Komentara 8 : "O džezu…i još ponečemu"

  1. Ivan каже:

    Zlatane, prijatelju, ja nemam obicaj ovo da radim, ali ako je proslogodisnji koncert Gabi Novak bio jedan od najboljih na festivalu jazz muzike, onda nesto masno nije u redu ili samnom ili sa tobom.
    P.S Ruku na srce, par kvalitetnih muzicara je cinilo prateci bend, ali nedovoljno da interpretaciju pomenute dame makar malo priblize jazz-u.

  2. Zlatan каже:

    Ivane, to da li njenu interpretaciju možeš da povežeš sa džezom ili ne, ne utiče na činjenicu da je bend (tu se ne radi o par kvalitetnih pojedinaca već o svih desetak muzičara apsolutno visokog renomea i klase koji su nastupili te večeri) pružili mnogo uzbudljiviju svirku od mnogo toga što bi neko radije obavezno podveo pod džez, kao što je na primer bio slučaj sa to veče neubedljivim Gut-Marković Sekstetom.
    No, to sam sve obrazložio još pre godinu dana na:

    http://www.jazzin.rs/post/BJF-%281%29-Sextet-Markovic-Gut-Gabi-Novak-Croatian-All-Stars-Jazz-Ensemble.aspx

  3. sale каже:

    Morao bih da se složim sa Ivanom. Meni je nastup Gabi Novak bio skroz mlak, nikakav utisak nije ostavio…

  4. jan каже:

    i ja se slazem sa ivanom i saletom. iako sam bio bas naspavan, gotovo ceo koncert g.novak sam proveo zevajuci.

  5. Vladan каже:

    Ne daj se Zlajaaaa!!!:) Evo ja se slazem sa tobom iako nisam bio na koncertu Gabi Novak, napred Zlaja!!! 🙂

  6. mile каже:

    Gabi novak nije jazz, a to dali je bilo uzbudljivo ne igra nikakvu ulogu, meni sigurno naprimer nebi bilo.

  7. Branko каже:

    Ne znam zasto su mnogi poceli da se trpaju u jazz kad tu nikad nisu ni spadali,valjda zelje iz mladosti ili mozda neki kompleksi,ili daj neku kintu i svudacu da se pojavim. Nisam do sada cuo da su se jazzeri ubacivali na npr. evroviziju,i neke pop rock festivale i naravno Gucu.U stvari najvecu odgovornost za to snose organizatori i tako narod polako prestaje da dolazi na te njihove lazne festivale.I ko je tu ugrozen,pa naravno oni koji se stvarno bave jazzom,ali koga je to briga

  8. Soundage каже:

    Svi bre navalili na Gabi … niko nije primetio [b]impresivan [/b]razgovor sa KK gde su (fala Bogu) i neke maske pale. Kornelije je cesto bio nadmen i pun sebe. Ovde je malo prizemniji. Iskreno mislim da je napravio veliki propust sto se 80-tih nije detaljnije posvetio dzazu i (verovatno) povukao masu obrazovanih muzicara da ne budu to sto su danas. Mogao je onako mator da o trosku drzave doktorira na nekoj poznatoj jazz skolici, i da potom prenese znanje na nase diplomce. Mogao je on, mogli su i neki drugi …

Оставите одговор на sale Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.