intervju

13.10.2017.

Katharina Klement: Zvuk iz utrobe klavira

"Mislim da, u stvaranju muzike, nije najvažnija stvar uvek praviti 'nove zvukove', već način na koji se lično nosiš sa njima"

Foto: Aleksandar Stojković / Nova Festival

 

 

Pijanistkinja Katharina Klement paradigmatski je primer muzičarke koja je svoj instrument odvela daleko od osnovnih i očekivanih zvučnih sažvežđa i konteksta. Katharina je svoje osnovne studije nadograđivala i kursem za elektro-akustičnu i eksperimentalnu muziku, te se u vlastitom radu zdušno interesovala za sve što je nekonvencionalno u tretmanu klavira: proširene tehnike sviranja, zvučne i video performanse, odnos akustičnih instrumenata i tehnologije. Za takva svoja interesovanja našla je plodno tlo u svojoj zemlji, postavši dobitnica niza austrijskih priznanja i stipendija, te se etablirala kao jedan od cenjenijih izvođača eksperimentalne muzike srednje generacije. U Srbiji je nedavno gostovala na Nova Festivalu uz podršku Austrijskog kulturnog foruma, sa gitaristom Martinom Siewertom,  još jednim eksperimentatorom koji je i ranije dolazio u Beograd s postavom Radian, pa smo iskoristili priliku za razgovor o samom nastupu i o njenoj karijeri uopšte uzev.

 

Kako si počela da sarađuješ sa Martinom Siewertom? Šta najviše voliš u vašoj saradnji na koji način se ovaj projekat razlikuje od drugih kojima se baviš?

Počeli smo da sarađujemo na jednom malom festivalu koji se održavao u Beču i Ljubljani 2014/2015. godine, na kome su slovenački i austrijski muzičari bili pozvani da zajedno improvizuju. Festival su organizovali Maja Osojnik i Matija Schelander; bio je veliki izazov svirati sa fantastičnim muzičarima sa improvizatorske scene.

Pre početka festivala, organizatori su napravili listu učesnika i sve nas pitali s kim bismo najviše voleli da sviramo. Sećam se da sam stavila Martina na listu, jer sam ga odavno znala i volela sam njegovo sviranje. Da nije bilo ove pozivnice, mislim da bih bila previše stidljiva da ga pitam da nastupamo zajedno. Desilo se da je Martin takođe zapisao moje ime na listi pa su nas spojili u duo i svirali smo prvi zajednički koncert. Momentalno smo uspostavili odličnu komunikaciju i već tada je bilo jasno da ćemo i dalje sarađivati.

U ovoj duo formaciji najviše volim što imam potpuno poverenje u Martinovo sviranje. To znači da ne moram preterano da obraćam pažnju da li sviram previše glasno, mekano, previše ili premalo…znam da će Martin na pravi način dočekati svaki zvuk s moje strane, i da je u svakom trenutku spreman da odgovori svojim bogatim muzičkim jezikom. S jedne strane njegovo sviranje mi daje veliku inspiraciju, a s druge ostavlja prostora za moj individualni jezik, zasnovan na pripremljenom klaviru i upotrebi elektronske opreme. Sve se to savršeno stapa s njegovom električnom gitarom i elektronikom.

Za mene je veliko iznenađenje da smo do sada svirali isključivo improvizovanu muziku bez ikakvih smernica ili određenih struktura. Na jednom snimanju smo nekoliko puta pokušali da odsviramo istu stvar ali nije išlo. Na nekim drugim projektima, često se trudim da imam precizniju strukturu i više komponujem.

 

Na koji način se spremaš za set improvizovane muzike? Imate li ikakve konsultacije, skice, ili jednostavno krenete pa šta bude?

Spremamo se par dana unapred, kako bismo osetili tok sviranja, naše stanje. Nemamo nikakve skice pred koncert, sem onih oko dužine seta, na primer „hajde da sviramo jedan dugačak set i dva kratka“. Što se mene lično tiče, vežbam svoju tehniku i imam određeni set priprema.

 

Klavir ima dugu i slavnu istoriju u klasičnoj muzici. Kada govorimo o fri džezu, improvizovanoj i avangardnoj muzici, i tu je već dugačka određena tradicija sviranja klavira. Kao da su svi ti „slobodni“ žanrovi ipak ophrvani određenim „konvencijama“, „pravilima“, momentima koji su postali predvidivi. Na koji način se boriš za svoj vlastiti način sviranja uzevši sve ovo u obzir?

Svakako, klavir već ima dugačku istoriju kada govorimo o modernim sviračkim tehnikama i pripremama. I ja koristim neke „tipične“ pripreme u maniru Johna Cagea ili tehnike koje sam naučila iz Cowellovih klavirskih komada. Ali, s vremenom sam razvila i sopstveni jezik zasnovan na određenim elektronskim spravama. Mislim da, u stvaranju muzike, nije najvažnija stvar uvek praviti „nove zvukove“, već način na koji se lično nosiš sa njima. Godinama sam tragala za „dobrim“ zvukovima na fenomenološkom nivou, ali i za strukturom, formom, gestovima. Ova dva nivoa uvek utiču jedan na drugi. Na primer, ako si zainteresovan za dugačke slojeve „dron“ zvuka, naletećeš i na drugačije zvukove svog instrumenta na nivou sitnijih gestova. Iz ovakvih refleksija se rađa i određeni vokabular i razvija se individualni stil. Ne marim toliko za originalni autorski stil. Učimo dok imitiramo i kopiramo druge, i to je uvek esencijalni proces iz koga se rađa i nešto naše.

 

Na koji način razlikuješ vlastiti pristup konceptualnoj umetnosti – multimediji, zvučnim instalacijama -nasuprot „standarnoj“ muzici zasnovanoj na kompoziciji i improvizaciji? Ima li uopšte razlike u pristupu?

Svaki medij povlači za sobom poseban način bavljanje zvučnim materijalom. Na primer, ako imam video komponentu u radu, ona utiče na tajming zvuka na drugi način nego što je slučaj sa tekstom, govorom. Zvučne instalacije kao ne-narativne forme povlače za sobom potpuno drugačiji pristup nego komponovani komad. Za mene, svaki medij otvara ili zatvara određeni novi prostor. Naravno da postoje veze i uticaji, ali dobro je zadržati razlike između ovih oblasti.

 

Aktivna si i kao predavač za elektronske medije i kompjutersku muziku. Kako to funkcioniše u Austriji – ima li dovoljno interesovanja za ovu vrstu obrazovanja, u poređenju sa tradicionalnim pristupima instrumentima i žanrovima?

Pored ovoga, predajem i elektroakustiku i kompjutersku muziku na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Beču; interesovanje za ovu vrstu obrazovanja je zaista veliko i razvija se i dalje. Mnoge mlade ljude ne zanima tradicionalni pristup instrumentima, ali su zato navikli na elektronsku muziku u svoj njenoj raznovrsnosti. Često imaju bazu u lepim umetnostima, arhitekturi, ili filmu. To znači da se na našim kursevima susreće čitav spektar različitih umetničkih karaktera. Elektronski način izražavanja je stvorio novi tip kompozitora-izvođača-slušaoca, tzv. zvučnog umetnika.

 

U Beogradu si već bila 2014. na rezidencijalnom boravku. Možeš li nam reći nešto više o tom iskustvu?

Te godine sam dobila tromesečnu stipendiju od Štajerske pokrajine u Austriji. Pre svega, sve je bilo odlično organizovano. Dobila sam veoma lep stan na Vračaru, imala sam dve kontakt-osobe u Beogradu koje su mi pomogle da se organizujem i socijalizujem. Došla sam sa idejom da napravim akustični portret grada, opremljena s dva mikrofona i rekorderom. Išla sam tragom ove ideje širom grada, u potrazi za različitim zvukovima i šumovima. Gotovo nijednom nisam tragala za nekim konkretnim, određenim zvukom, ali bih uvek našla nešto zanimljivo tamo gde bih se najmanje nadala. Na primer, „pevanje“ motora autobusa ili zvuk saobraćaja ispod mosta. Takođe sam uradila i nekoliko intervjua sa Beograđanima, na temu akustičnih karakterstika grada.

Poput svakog boravka u drugoj zemlji, to je bilo sjajno i posebno iskustvo, na mnogo načina. Upoznala sam puno interesantnih ljudi, naučila nešto o istoriji grada, upoznala se sa bliskom vezom austrijske i srpske kulture, pa sam se nakon nekog vremena zaljubila u ovaj grad.

Uz pomoć ogromne zvučne arhive, tokom naredne dve godine radila sam na zvučnom potretu „Periferije“. Sada je dugačak 53 minuta, podeljen na osam delova i komponovan za osam zvučnika. Veoma sam počastvovana što sam i ovaj rad predstavila tokom Nova Festivala u Galeriji „Perpetuum mobile“.

.

.

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*