koncerti

30.05.2012.

Jazztronic 2012: Džez letargija & bluz euforija

Izveštavamo sa osmog izdanja Jazztronic festivala u Vršcu

Mesto: Narodno pozorište „Sterija“, Vršac / Datum: 24-27.05.2012./ Foto: Jazztronic

Milan Petrović Quartet

 

Subota veče u vršačkom pozorištu „Sterija“, koji minut posle devet. Kasnim na koncert Eyota i nadam se da ću stići makar na prvu pesmu. Ulazim u dvoranu gde svirka još nije počela, a tik ispred bine se nalazi troje-četvoro ljudi iz organizatorskog tima, i niko više. „Jel’ ovo sva publika?“, u neverici pitam direktora festivala Momira Cvetkovića. Dobijam potvrdan odgovor. Zbunjem sedam za stolicu i crvenim od sramote zbog muzičara koji treba da izađu pred „publiku“ i odsviraju svoj set. Srećom pojavljuje se „kritična masa“ od 15-20 posetilaca, pa su se stekli uslovi za uvodni govor Vojislava Pantića. Podsetimo i da je ulaz na čitav festival bio – besplatan.

Nakon rutinskog nabrajanja sponzora, Voja odbacuje pripremljeni papir i mikrofon i, kao u velikom finalu neke holivudske drame, započinje spontanu tiradu. Osvrće se na komentar svojih vršačkih studenata sa Učiteljskog fakulteta, koji su rekli da ne mogu da dođu na festival jer se tih dana u vršačkoj dvorani „Milenijum“ održavaju ultimate fight borbe. Spominje Eurosong čije je veliko finale bilo na TV programu iste večeri, sa žaljenjem konstatujući kako niški džezeri bivaju u zapećku zbog onih koje smatra kudikamo manje vrednim za kulturni i svaki drugi život naše zemlje. Desetak minuta po početku koncerta u dvorani je konačnih 40 ljudi.

Sat-dva kasnije, na bluz koncertu postave Blue Family/Harp Attack u kafiću u holu pozorišta – krcato! Ljudi se tiskaju i đuskaju, tapšu i ispuštaju radosne usklike, puše i piju, ispred i pored bine, unutra i napolju. Zacelo bi studiozna analiza reklamne kampanje, spoljašnjih faktora, budžeta, programske orijentacije, lokalne muzičke scene, tamošnje publike i mentaliteta i čega sve ne, ukazala na razloge ovoliko različite percepcije džeza i bluza u Vršcu, no ovom prilikom bih se umesto mudrovanja držao opisa situacije. Jednostavno je tako. Festivalu bi više dolikovalo ime Bluestronic.

Tatjana Gerdec Mrđa

OK, krenimo ispočetka! Uvodni koncert u četvrtak uveče ne pripada ni džezerima ni bluzerima, već klasično treniranoj vršačkoj pijanistkinji Tatjani Gerdec-Mrđi koja je promovisala album „Duni vetre s banatske strane“. Svaki festival vapi za lokalnim herojima, a to smo jasno videli i na velikoj sceni gde se skupilo pristojnih 100-150 posetilaca.

Stolice su postavljene na bini kako bi se neutralisao prazan prostor u prevelikoj pozorišnoj dvorani, što se pokazalo dobrim potezom. Ukusna scenografija i intimna atmosfera daju pravi šlagvort tradicionalnim „varoškim pesmama“ interpretiranim u autorskim aranžmanima. Muzika je odmerena i delikatna, izaziva asocijacije na kakav pristojniji kabare, neme filmove, setnu ravničarsku atmosferu… aranžmani su svedeni i često teže jednostavnoj pop formi, premda odsvirani klasičarski dozirano i precizno.

Pre svog vršačkog nastupa na maloj sceni u kafiću, klavijaturista Milan Petrović pohvalio se kako je sa svojim bluz/džez/fank kvartetom odsvirao 50 domaćih svirki u poslednjih godinu dana. Zavidan je to poduhvat i uigranost benda se oseća pre svega u ritam sekciji – preciznoj kao sat i dovoljno opuštenoj da razbije monotoniju sitnim ukrasima i interakcijama s prednjom linijom.

S druge strane, ni Milan Petrović ni Lehel Nađ na saksofonu ne pokazuju dovoljno sviračke raznovrsnosti koja bi bend odvela iz pop formata i senzibiliteta u iole ozbiljnije improvizatorske vode. Dok se Milan drži tipičnih orguljaških finesa i ukrasa nauštrb harmonskih varijacija, Lehel vrti porno-fank  i „smooth“ fraze, da bi u par navrata konačno uspeo da odsvira „muški“ i izleti iz matrice. Sve vreme sam sa setom razmišljao kako bi u ovakvoj postavi na pr. Kristijan Mlačak oduvao ekipu kao od šale, i doneo preko potrebu oštrinu i nadahnuće sveprisutnom fanki naboju.

Drugo veče pred 70 ljudi na velikoj sceni otvara gitarista Elvis Stanić i njegova internacionalna postava Jazz Ex Tempore (Ivan Aleksijević – električni klavir, Goran Rukavina – bas gitara, Paolo Muscovi – bubnjevi), koja je u više navrata nastupala pred srpskom publikom. Nema ovde previše misterija – Stanić je gitarista methenyjevskog senzibiliteta i kome takva muzika prija zacelo je uživao –  kako već pogađate, ne i pisac ovih redova. Aranžmani su mahom ispeglani i na momente smooth, a najviše vatre i odobravanja auditorijuma sleduje na koncertnom specijalitetu benda – obradi folk numere „Mali mrav“.

 

Elvis Stanić & Jazz Ex Tempore

 

Nastupu ritam i bluz/rokabili postave Billie & The Kids na maloj sceni prethodila je sveopšta žal među prisutnim poznavaocima i ljubiteljima benda zbog toga što ga je napustila nekadašnja pevačica Ivana Starčević. Na kojoj je, vele ti isti poznavaoci, bend i izgradio svoj identitet i atraktivnost.  Budući da sam Billie & The Kids ovom prilikom prvi put gledao uživo teško da sam mogao zaglibiti u poređenja tog tipa, a nova vokalistkinja Ana Klabučar je manje-više korektno odradila posao. Njeno pevanje je nadahnuto bluzom i bolje se snalazi u nižim registrima, dok ostatak benda isporučuje žanrovski profilisan i ka zabavi orijentisan muzički set.

Evo i večeri iz uvoda teksta! Ostavimo li po strani nemuzička pitanja, stižemo do odličnog koncerta Eyota na kome sam prvi put slušao Dejana Ilijića na pravom klaviru. Beše to veliko osveženje i prilika da bend konačno čujem u punoj snazi, na pravim instrumentima, dobro podešenom ozvučenju i bez galame klupske publike. Dođoh i do novih zaključaka. Recimo, da grupa Eyot nije Dejan Ilijić koji (odlično) solira + trojka koja ga prati, već da kvartet svira sve homogenije i „tesnije“, fokusirajući se na suptilne varijacije u dinamici i zvučnim teksturama.

Ovakvom utisku doprinose i nove kompozicije koje su – po mom skromnom mišljenju – još bolje od onih sa prvenca. Naročito uvodna „She is dreaming of a better day“ koja svojim asketizmom i Dejanovim udarcima po bas dirkama nedvosmisleno referira na Nika Bärtscha, te „Coils“ koja prepoznatljiv esbjörnovski klavirski liricizam utapa u kompaktnu bendovsku svirku, koju majstorski vodi bubnjar Miloš Vojvodić. S nestrpljenjem očekujem drugi album!

 

Eyot

 

Usledio je takođe već pomenuti koncert grupe Blue Family i njihovog festivalskog projekta Harp Attack, kao omaž kultnom istoimenom albumu iz 1990. gde usne harmonike sviraju James Cotton, Junior Wells, Billy Branch i Carey Bell. Domaći odgovor činili su legendarni Pera Joe, stalni član postave Ljuba Đorđević, Jovan Ilić (vođa Raw Hide), Bogdan Nađ (Quo Vadis),  i jedina usnoharmonikašica u ovoj tradicionalno muškoj disciplini, Ilićeva učenica Ana Radžić. Nije ni čudo da su za njenih deonica blicevi najviše sevali…

Ana Radžić

Bio je to pravi ol-star svirački spektakl gde su muzičari motivisali jedni druge da daju sve od sebe, ali nikako u surovom takmičarsko maniru već ostavljajući utisak zajedništva i dobrog provoda na bini. Naposletku se ta atmosfera prenela i na publiku i kulminirala u familijarnom ambijentu, kakav i dolikuje bendu s takvim imenom.

Nedelja veče na Jazztronicu je tradicionalno rezervisana (samo) za bluz, pa smo čuli beogradsku klupsku atrakciju Texas Flood koju predvodi harizmatični pevač/gitarista Nenad Zlatanović. Prepričavajući svirku dan kasnije, konstatovao sam kako je je Zlatanović jedan od retkih (domaćih, mada verovatno i šire) gitarista koji može da svira Hendrixa a da mi to ne zazvuči kao najgrđa tezga. Jer radi se o muzičaru koji bukvalno „jede“ gitaru i uspeva da pomiri vanrednu virtuoznost sa tananim bluz filingom.

Do te mere je u muzici koju svira da se i publici zahvaljuje rečima „Thank you“, a ja mu u sekundi poverujem da je stranac (sve dok ne zatraži na srpskom da tapšemo ili pevamo). Doduše, klupski manir je kod njega uzeo maha, pa imam utisak da mnogo opuštenije izvodi obrade od autorskog materijala s albuma „Grinnin’ in your face“.

Kraj! Jazztronic je ove godine više delovao kao dobro mesto za provod nego manifestacija okrenuta nekakvoj visokoj umetnosti. Nije ovo primedba koja se odnosi na organizatore, niti kritika kao takva, već ukupan utisak koji je najpre diktirala vršačka publika. Slično je bilo i prošle godine, pa se nameće par ideja – ili da se festival još snažnije (budžetski) orijentiše na bluz, ili da nešto radikalno promeni u pristupu animiranju potencijalnog džez auditorijuma.

Šta god da se desi, Vršac i dalje ima muzički festival koji je među najpažljivije koncipiranim i realizovanim na domaćoj teritoriji. Da li je to dovoljno i kome, ostaje otvoreno pitanje. Do sledeće godine.

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*