intervju

9.02.2016.

Goran Crevar: Kako je sniman debi album Hashime

Razgovor s producentom i snimateljem Goranom Crevarom, vezano za njegovu studijsku saradanju s beogradskim bendom Hashima

 

12509524_520926084747420_5860702217376693673_n

 

Recenziju debitantskog albuma beogradskog kvarteta Hashima imali ste priliku da nedavno pročitate ovde, a sada ćemo se osvrnuti na genezu nastanka same ploče, i to iz ugla tonca i producenta zaduženog za krajnji zvučni rezultat. Goran Crevar već 10-ak godina radi kao producent i tonac u studiju Digimedia. Njegov dosadašnji rad uglavnom je obeležila saradnja s dobrim delom beogradske alternativne rok scene. Među mnogima tu su i bendovi Repetitor, Artan Lily, Bitipatibi, Crvi, Temple of the Smoke. Prvo pitanje se nametnulo kao logično.

 

Otkud nakon svih ovih rokera – Hashima, alternativni džez sastav?

To se desilo prilično spontano. Igor Mišković, gitarista benda, jednom prilikom mi je ponudio da miksujem snimak njihovog prvog nastupa krajem 2014. godine u Radionici Integracije. Našli smo se potom u studiju, preslušali koncert i uobličili nekoliko pesama. Iako smiksano na brzinu, ispalo je prilično dobro. Tu smo se složili oko nekih stvari, i nekako „kliknuli“. Poznajem Igora odavno, ali ovo je bio prvi put da slušam njegov novi bend. Dopala mi se muzika. Nakon toga bio sam im tonac na nekoliko koncerata. Kasnije, kada je bend odlučio da snima album, logičan izbor je bio Goran Crevar. (smeh)

 

11075144_10205614585861219_579164820931624747_oKoliko se razlikuje pristup relativno tipičnom džez kvartetu u odnosu na dosadašnja iskustva sa rok postavama? Možeš li da uporediš sugestije koje daješ jednima i drugima?

Jednom rok bendu prva sugestija bi, na primer, bila da budu što glasniji, dok bih nekom bendu poput Hashime u principu rekao da budu što tiši. Mada, na nekom najiskrenijem nivou, ne razlikuje se mnogo. Slušaš nešto što te zanima i mora da bude nešto zabavno u toj muzici, da te uzbudi na neki način, ne bi li poklonio pažnju tome, zar ne? Zar nije i tebi tako kada nešto slušaš? Potrebno je da budeš u pravom raspoloženju, ali ponekad to i nije neophodno, ako ljudi koji sviraju umeju to dobro da serviraju.

 

Da li ti je delovalo, kada se tek govorilo o snimanju prvog albuma Hashime, da će rezultat biti tako povoljan, kako uostalom kažu pozitivne kritike ovog albuma?

Ja dolazim iz budućnosti, i tamo je Hashima veliki bend, tako da meni to uopšte nije bio problem. Naprotiv, doživeo sam to kao veliku čast. (smeh) Šalu na stranu, bilo je problema, u smislu brige, da li će sam studio biti završen na vreme. Tih dana me je to najviše okupiralo. Studio Digimedia, u kome je sniman prvi album Hašime, se neposredno pre snimanja prebacivao sa jedne lokacije na drugu. Kako takve akcije obično prate i nepredviđeni problemi, postojala je doza neizvesnosti da li ćemo uspeti da izvedemo sve pripreme na vreme, i otpočnemo snimanje kako smo i planirali. Posle sedam godina uhodanog rada u prostoru kojim smo ovladali, trebalo je upoznati se sa novim. Ovaj album je zapravo prvi abum koji je snimljen u našem novom prostoru.  I uprkos tome što je sve to proklizalo za nekoliko dana, ipak se sve završilo kako treba, ali nas je ostavilo sa malo manje vremena. Neodložne stvari su sledile pa je tako ovaj album realno snimljen, smiksan i odštampan u roku od deset dana! Deset uzastopnih dana!

 

A koje bi vreme za tako nešto inače bilo optimalno?

Pa meni je u stvari fenomenalno što je sve urađeno za deset dana, jer smo bili baš u fokusu, i niko se nije bavio ničim drugim. Tu je sve dosta pipavo. Mnogo detalja je bilo. Aranžmanskih dilema. Slučajnih sviračkih izleta, koji su doneli neka nova rešenja. Ne postoji tu nekakav miks koji će da izvuče stvari. Sviralo se po 3,4,5 tejkova, i odabir istih bio je dosta pazljiv. A stvarno optimalno vreme da se to sve uradi jeste tih deset dana da se sve snimi i napravi miks, ali sa pauzom od jedno deset dana da se sve slegne, da se više puta presluša, potom da se da nekim ljudima od poverenja na komentar i kritiku, i da se usput sve još malo ispolira. Tek onda dolazi postprodukcija i slanje u štampu. Sve ukupno sam dosta zadovoljan kako je taj album ispao, iako sada kada ga slušam pomislim kako su neke odluke bile možda previše impulsivne. Mislim da je na kraju sve izašlo kako je najbolje moglo u tom trenutku. Dali smo svi sve od sebe. A čini mi se i da su slušaoci zadovoljni. Dosta tu ima publike, fanova benda, ali ima i eminentne džez kritike, koja je reagovala pozitivno na ono što je urađeno.

 

vlcsnap-2016-02-05-15h12m06s639

 

Reci nam nešto o tehničkoj strani snimanja. Za kakav način ozvučavanja si se odlučio i kako si formirao zvučnu sliku benda na albumu?

Postavka je bila minimalna. Ja verujem da se tako ne snima tipičan džez. Nisam puno puta ranije bio u prilici da snimam džez bendove. Ideja mi je bila da ih postavim u sobu, tako da oni mogu koliko toliko da se čuju i vide. O separaciji instrumenata nismo previše brinuli, jer smo znali da neće biti nikakvih nasnimavanja, niti nekih premiksavanja i “brutalnijih“ intervencija u post produkciji. Pobeda se morala dogoditi na snimanju. Postavili smo jedan mikrofon, koji ih je hvatao sve ambijetalno, i svako je imao još po jedan ili dva mikrofona uz sebe. Bubanj naravno više. Sve to u prostoru od pedesetak kvadrata, koji je u tom trenutku još uvek u stvari bio jedna velika prazna soba.

 

I da li su na kraju rezultati bili željeni?

To i nije baš jasno. Ko se bavi ovim, razumeće. Na albumu Hashime ima dosta kompozicija koje su toliko raznolike, prelaza iz tihih u preglasne delove, neke vazdušaste, neke oštre, iz pejzaža u neke sitne fokuse, i tu je jako teško odrediti tehnički ulazne nivoe. Jer često se desi da vas neko iznenadi, pa odsvira mnogo glasnije neku deonicu. Toga nema u rokenrolu toliko, bar ne na taj način. Dinamika sviranja u rokenrolu je manja, i stvari su malo više predvidljive. Uglavnom je dinamika u okviru glasnog. A na ovom albumu zaista ima svega, od tišine, pa do totalnog “ludila”. U tom smislu je bilo nekih poteškoća, i neki nivoi su ostali možda previše nisko, dok su negde neke stvari izgorele. Prilikom snimanja se mnogo više vodilo računa o tejkovima, da oni budu interesantni, da budu dobri. Odluke su donošene u korist muzike a ne tehničke pedanterije. Na ovom albumu stvarno ima toliko muzike, toliko toga da se sluša i istražuje, pa da bi neko sad patio zašto zvuk npr. saksofona nije ispao kao na prethodnoj pesmi, jer se mikrofon u medjuvremenu misteriozno pomerio. Mislim da su na ovoj ploči sve bitne stvari ispoštovane.

 

Hashima6

 

Najteži momenti tokom snimanja bili su…?

Donošenje odluka u kasne sate, i revidiranje istih sutradan rano ujutru. Zato što je u tim danima jedina pauza bila pauza za spavanje, a jednom se čak i prenoćilo u studiju. Album dosta dugo traje i sastoji se od prilično različitih pesama, a nekako je vezan u jednu celinu. Od samog starta se znalo dosta toga, i o redosledu pesama, o fazonu koji se zeli prezentovati, i dosta se vodilo računa o tome. Dešavalo se, na primer, da se naknadno ustanovi da neka pesma ima previše brz tempo. To je nešto što u prvi mah promakne, ali čuje se posle da je moglo drugačije, da je zamišljeno drugačije, ako već uspeš da udješ u priču koju ta muzika priča. To su bili neki teški momenti, kada je trebalo odlučiti da li nešto uraditi ponovo, da li je vredno truda, da li se ima vremena. Tada se najviše osećao pritisak.

 

 

Reci nam, takođe, da li je bilo i lepih i neočekivanih momenata tokom ovog snimanja?

Prvi tejk “Release“-a, pretposlednje pesme na ploči, je stvarno bio jako čudan. On je snimljen prve večeri, oko 2 ujutru, u toku postavke, bez prevelikih ambicija i sa manje mikrofona, jer nije sve još bilo doštimovano kako treba. Ali eto, najviše emocija se desilo baš u tom tejku. Svi naredni su bili možda muzički interesantniji, ali ta ogoljenost i šupljina koja se čula, samo tada je baš radila dobro. Kada se tako nešto desi na snimanju, svi se jako dobro osećaju, kada im se tejk dopadne odmah, kad odmah ta pesma ima nešto što do sada nije imala, a kao da joj je nedostajalo sve vreme.

 

Ispričaj nam neku anegdotu, koja bi bila zanimljiva našim čitaocima.

Numera “Tideland“ je na snimanju doživela više od nekoliko verzija. Kako je noć odmicala odlučili smo da završimo sa radom za taj dan i sutra nastavimo gde smo stali. Nismo ni slušali tejkove. Sutradan smo ih pre snimanja pustili sve, da idu jedan za drugim i dok smo pili kafu i pušili cigarete, jedan od njih nam je privukao pažnju. Neobavezni razgovor je prekinut i svi smo pažljivo slušali. U toj pesmi Igor uvek odsvira neki “spektakularni” solo na gitari, ali iz nekog razloga u ovom tejku sola nije bilo. Niko se nije sećao kako se i zašto to desilo. Osim toga tejk je bio savršen. Svi su bili zadovoljni svojim sviranjem, vajbom koji ima, ali pesma je bila bez gitarske solo deonice. Uprkos tome, ja sam insistirao na tom tejku, dok je Igor bio malo sumljičav, uz argument da je to jedini njegov pravi solo na albumu. Ućutao se na neko vreme a onda rekao : “Znači bez sola na sopstvenom albumu! Dokle sam ja stigao, do kojih visina, pa ja uopšte nemam ego!”. Zabavljao nas je još neko vreme ozbiljnim izrazom lica dok je ponavljao to kao mantru: “Totalno nemam ego!”

 

Hashima1

 

Reci nam ponešto o članovima benda, kao i o tome kakva je bila saradnja sa njima u toku rada.

Interesantno je to što svi dolaze iz različitog muzičkog miljea. Sve vreme se oseća na kontrabasu neka kafanska nonšalancija, koju donosi Vanja (Todorović , kontrabasista op.a.), koji je kafanski čovek zapravo. Muškarac! Odličan spoj emotivne leve i čvrste desne ruke. Bubnjar je ozbiljni metalac, koji mora da se smiruje sve vreme, da se smiruje, da bi ipak eksplodirao na kraju. Boba (Aleksandar Hristić, bubnjar, op. a.) je u stvari vrlo iskuliran kad nije za bubnjem. Dugim telefonskim razgovorima se hrabro borio za našu redovnu ishranu. Srdjan (Mijalković, saksofonista, op.a.) je pandur, tako da tu nije bilo mnogo priče, uglavnom sam ja slušao njega (smeh). Čovek je riznica dogodovština policijskog orkestra o kojima saznajemo u pauzama u snimanju. A što se Igora tiče, sada ga već jako dugo znam i mogu sa sigurnošću da kažem da je mason (smeh). Samo ću reći da je moj prvi bend ujedno i Igorov prvi bend.

 

Kakav je tvoj lični doživljaj i utisak posle iskustva snimanja prvog albuma Hashime?

Jedva čekam sledeću saradnju, jer mislim da ćemo “pokidati”. Stvarno, ne mogu ja to da tretiram kao džez. Mislim da oni imaju neke dobre ideje kojima samo treba da se pomogne da izađu na površinu. A nekako smo dosta iz ovog snimanja naučili jedni o drugima, i to je ključni razlog zašto mislim da će naša sledeća saradnja da bude pun pogodak.

 

Na kraju, da li bi posle ovakvog iskustva radio sa još nekim sastavom koji neguje džez senibilitet?

Naravno da bih, ali ne ukoliko bi taj neko došao i rekao mi želimo neku standardnu džez dinamiku, postavku, prostore, reverbe… Ja prosto to ne umem. Jer to nije nešto gde ja mogu nekome da ponudim gotovo rešenje. Ni ja nisam baš načisto sa tim šta tu kako treba i po kojim pravilima. Nemam previše iskustva sa tim, zapravo. Sa druge strane, Hashimu ne doživjavam kao klasičan džez sastav. Hashima ima neki svoj specifični fazon, koji je samo trebalo ispratiti. Prosto ukazati na neke stvari iz perspektive slušaoca. Pomoći im da se zvuk koji oni proizvedu, a u pitanju su sve akustični instrumenti u kombinaciji sa pojačalima, na najbolji način translira na snimak. Ili da se prelaskom na snimak dobije još nešto što ne postoji u tom zvuku, a da intervencija ne bude previse očigledna. Nema tu nekih velikih zahvata, posebnih efekata, emocija koje se ne mogu čuti na njihovom koncertu. Ja sam se tokom snimanja samo trudio da uzbudjenje slušanja muzike Hashime što bolje prenesem na nosač zvuka. Ok, malo sam i pametovao…

 

 

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*