tema

24.11.2019.

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (1): Estetika Atmosfere



24. novembar 1969. godine… snimanje albuma „Free At Last“ trija američkog pijaniste Mala Waldrona. Malo ko je tada mogao pretpostaviti da će ulazak dvadesetšestogodišnjeg mladića iz malog grada na jugoistočnoj obali Bodenskog jezera u „Tonstudio Bauer“ u Ludwisburgu simbolizovati vesnika tektonskih promena u razvoju moderne improvizovane muzike; da će prvi tonovi snimljeni od strane inženjera Kurta Rappa označiti početak uzbudljivog, revolucionarnog, opčinjavajućeg i monumentalnog putovanja jedne od najznačajnijih produkcija u istoriji savremene muzike – izdavačke kuće „ECM Records“ koja ove godine ponosno slavi pet decenija postojanja, pedeset zlatnih godina slobode, konačno…

Kauza inspiracije za ovu, nešto drugačiju, priču o značajnom modernom kulturološkom fenomenu leži u spoljašnosti – omotu, suprotno od suštine koja se temelji na unutrašnjosti – muzičkom sadržaju. I pored činjenice da je potraga za ogoljenim i suštinskim sve potrebnija u današnjim uslovima zivota, polazište ovog putovanja počiva na elementu koji prvo primetite kada se upoznajete sa albumom bez obzira o kojem se medijumu radi, a koji predstavlja svojevrstan uvod u mužicki sadržaj. Reč je o omotu, odlučnom odrazu vizuelnog identiteta jedne od najznačajnijih muzičkih produkcija u istoriji čovečanstva, svojevrsnom skupljaču i čuvaru kulturne baštine čovečantva, izdavačoj kući vizionara i soničnog pionira Manfreda Eichera… Onog istog mladića sa početka priče, od koga je sve počelo.



Savremeni čovek je primarno vizuelno biće pa samim tim i pogled dobija na sve većoj važnosti. Pogled otvara vrata spoznaje i uvodi u prvu impresiju od koje zavisi dalji razvoj interesovanja za sadržaj u kojem je generisana suština. Istu bi trebalo spoznati pažljivo i postepeno. Iako je suština direktno vezana za muzičare i autore kao stvaraoce muzike, kreativnost dizajnera omota albuma je takođe od velike važnosti. Utisak koji će ta muzika ostaviti na slušoca bitno zavisi i od pripreme za isti. Nastanak pripreme leži u viziji dizajnera tako da on dobija ulogu svojevrsnog arhitekte spoznajnog i doživljenog. Njegova genijalnost leži u perfektnom odabiru elemenata, estetskom skladu koji uspeva da zainteresuje slušaoca i da ga uvede i približi muzici, da ga zaintrigira i pobudi njegovu maštu i na kraju, da pripremi „auru atmosfere“ koja će ga ophrliti i u koju će utonuti celim svojim bićem.

Značaj ECM produkcije danas je još veći imajući u vidu da u savremenom korporativnom, robovlasničkom, neokolonijalističkom, nehumanom društvu ona stoji kao jedan od poslednjih bastiona beskompromisnosti i ultimativnog kvaliteta, besprekorne estetike, ideala, vizije, slobode. Poput lotosovog cveta koji raste u prljavoj vodi a ipak uspeva da ostane netaknut i zadrži svoju raskoš i lepotu tako i ECM već pola veka prkosi prolaznim trendovima i prozaičnim tendencijama sa svojom vizijom muzike i estetike baziranoj na održavanju „poezije proporcija“ koja oponira i suprostavlja se svim modnim trendovima privremenog karaktera.

ECM predstavlja antipod vremenu u kojem živimo. Vremenu koje oličava prenatrpanost medijima i informacijama koje potpuno obuzimaju naš život. Ljudska zavisnost od baza podataka, od preplavljenosti informacijama koje su dostupne u svakom trenutku dovelo je do otupljenosti čoveka, gubljenju sposobnosti da kvalitetno posmatra život oko sebe, do otupljenja percepcije, atrofije misaonog, pa samim tim i do prevage puke forme nad suštinom što za krajnju posledicu ima odaljavanje čoveka od prirode. Samoća, intenzivna tišina, bestežinski spokojan mir kao vrlo bitne egzistencijalne oblasti čoveka postaju vrlo retka iskustvena svetilišta u prenatrpanim trakama autoputeva baza podataka. Peter Kemper je u Manfredu Eicheru i njegovim dizajnerima video snagu koja konstatno zadržava plimu informacija kako bi otkrili, obelodanili enigmatsku magiju nečega što bi trebalo da bude očigledno jer umetnost ne kulminira u virtuoznom prikazivanju informacija već suprotno, umetnost počinje tamo gde informacija prestaje.

Manfred Eicher


Dizajn omota ECM produkcije ne prestaje da fascinira već pet decenija. Omoti još na polici odišu inteligencijom, uzvišenošću, mirom, jedinstvenom stilom i besprekornom estetikom pa tako i gledanje istih predstavlja uzbudljivo iskustvo samo po sebi. Kada se na omotu dodaju i reči njihova namera je ekspanzija a ne didaktička fiksacija. Protok rezonance u mentalne prostore. Slike na omotu nisu puki prikaz, crteži su znakovi i oboje odišu značenjem. Predmet analize u ovom slučaju biće razvoj ili bolje rečeno, rast samopouzdanja grafičkog “jezika” ECM produkcije koji se u proteklih pedeset godina razvio kao zaseban i vrlo uticajan umetnički entitet kao i neodvojivi , konstitutivni element ECM produkcije, perjanicu izdavačke kuće koja je direktno uticala na razvoj  jazz,  savremene improvizovane kao i klasične muzike.

Razvoj i promene u muzici kroz vreme prate i omoti albuma koji su istovremeno evoluirali. Estetika dizajna omota sledila je pravac razvoja i promene muzike jer su zajedno konstatno činili skladnu celinu. U početku je dizajn omota bio sličan dizajniranju postera što je bilo uslovljeno samim formatom dok je početkom devedestih godina prošlog veka primetna tendencija smanjenja grafičkih rešenja i intervencija koja je posebno primetna na izdanjima posebne etikete ECM New Series, pod kojom se izdaje pretežno notirana muzika. Obično se jedna, naizgled nesavršena, linija ili par pokreta moraju žrtvovati u cilju prezentovanja enormnog muzičkog sadržaja kao što su Betovenove edite u integralnom obliku koje je izveo čuveni pijanista Andras Schiff. Na omotima albuma ECM New Series produkcije, tenzija između vizuelnog i muzičkog sadržaja još je značajnija. Čak i slike na omotima albuma su svedenije jer se uglavnom biraju monohromne,  crno-bele fotografije.




Menjanje motiva koji su korišćeni za dizajniranje omota tokom godina, jasno oslikavaju transformaciju muzike u proteklih pedeset godina. Tako na primer, romantični zlatni zalazak sunca, koji je pratio album “Hotel Hello” iz 1975. godine Garyja Burtona i Stevea Swalowa, danas sasvim sigurno ne bi bila prikladna metafora za improvizaciju, pa se još 1993. godine na reizdanju navedenog albuma pojavila crno bela verzija originalne fotografije. Slično tome, dok Franko Fontanin-ov suncem obasjan pejsaž koji se pojavljuje na omotu albuma “Grazing Dreams” Collin Walcott-a, reflektuje čist optimizam koji je pratio stvaranje autorske muzike krajem sedamdesetih godina prošlog veka, danas defintivno ne možemo reći da bi taj  motiv bio prikladan za modernu kreativnu, improvizovanu muziku ako imamo u vidu trenutne uslove za stvaranje iste. Danas bi sigurno prikladniji motivi za takvu vrstu muzike bili tamni, samotnjački morski predeli.




I pored promena koje su vidljive kroz pet decenija kao jedina konstanta ostaje čist natpis u sans serif fontu koji je vremenom postao zaštitni znak vizuelnog identiteta ECM produkcije.

Međutim, moramo priznati da postoje i motivi koji su uvek sveži, koji u sebi nose neobjašnjivu vizuelnu snagu i koji ostavljaju utisak toliko snažan da uspevaju da prežive protok vremena čineći ih uvek aktuelnim. Jedan od konstatnih motiva ECM produkcije jeste voda. Njen metafizički kvalitet čini vodu očaravajuće primamljivom za omote albuma: dok sa jedne strane konstatno menja boje i oblike, sa druge strane nije podložna promenama ni kroz godišnja doba. Bilo da je grupisana u ogromne površine ili da formira beskonačne male skupove osećaj dubine je uvek prisutan.  Slike mirne vode, oštrih i hrapavih stena ili drveće zbrisano vetrom, grmlje sugerišu osećanja samoće i izolovanosti. Ipak ECM-ov ideal širokih prostora ne prenosi obeležja izgubljenosti u beskrajnim prostorima. Umesto toga muzika i slike odišu osećajem mirne staloženosti.

Specifičan kvalitet estetike ECM produkcije može se dodatno definisati kao koncept „atmosfere“ . Bilo u sanjarenju crno-belog scenarija na omotu diska, u bledom zvuku viole ili zasenčenim linijama vilončela – magija ekspresije uvek nastaje od specijalne vrste „prisustva“ koje nije iscrpljeno u objektivnim svojstvima radova. U cilju objašnjenja specijalne vrste atmosfere Walter Benjamin koristi termin „aura„. Gernot Bohme karakteriše auru kao očigledno rumenilo u svemiru, skoro kao dah, paru, atmosferu. Aura „diše“, govori Benjamin. To „disanje“ znači da mi auru telesno apsorbujemo, da je inkorporiramo, da dopuštamo toj atmosferi da prođe kroz naše telo. Koncept ECM produkcije reflektuje suptilnu „estetiku atmosfere“ koju odlikuje korespodencija, kontrapunkt između muzike i vizuelnog pakovanja – omot kao veza doživljenog i viđenog, kao sličnost zvuka ali bez previše naglašenog značenja…



Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (2): Trendseteri

Tagovi: , , , ,



Jedan komentar "Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (1): Estetika Atmosfere"

  1. Djura каже:

    Bravo motori

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.