BDžF 2013 – 4: Fish in Oil, Ana Sofrenović „Voices“

Mesto: Velika sala DOB-a, Beograd / Datum: 26.10.2013. / Foto: Ivana Čutura

Fish in Oil nisu neznanci na našem sajtu. Nisu ni džez-klaberima koji vikendom svraćaju u Čekaonicu, a tamo ovu petorku možete videti prilično redovno. Nakon dvodecenijske potrage za adekvatnom postavom, čini se da se za frontmena/gitaristu benda Bratislava Radovanovića konačno sklapaju sve kockice. Poslednja, i te kako značajna, jeste preiskusni perkusionista Papa Nik koji je doneo novu dimenziju ritam sekciji i puni smisao uparivanju dvojice udarača. Godinu dana nakon diskografskog debija snimljen je novi album „Drnč“, a Fish in Oil već uveliko sviraju „pesme sa trećeg albuma“, nove kompozicije koje Radovanović štancuje sa izuzetnom lakoćom i nadahnućem.

Na novom albumu su gostovala trojica muzičara – trombonista Vukašin Marković, trubač Miloš Nikolić, i klavijaturista/hornista Džijan Emin. U nešto boljim produkcijskim uslovima od uobičajenih, Fish in Oil su dobili priliku da elegantno predstave repertoar tiše dinamike i sporijeg tempa, ali i da pozovu prvu dvojicu od pomenutih studijskih gostiju. Tako je raskošna numera „Bella“, do sada nepoznata auditorijumu, pažljivo gradirana oko labavog melodijskog motiva koji ka kraju dobija sve jasniju orkestriranu formu, te kulminira tek negde oko šestog-sedmog minuta.

Nije izostalo ni gitarskog masakra u bržem tempu, pa je jedan od vrhunaca koncerta bila „Hej hej!“ u kojoj Dušan Petrović svira temu na dva saksofona istovremeno, a Radovanović kida bučni solo za sve pare. Pa još jedna numera zabavnog naziva, „Vinetu na biciklu“, nagoveštava autorovo interesovanje za delo Curtisa Mayfielda i soul-fank estetiku, ali i izuzetnu zrelost u aranžiranju i pakovanju različitih stilova unutar iste numere. I opet pomenimo Papa Nika sa arsenalom najrazličitijih udaraljki, koji je najviše profitirao od dobro podešenog zvuka – svaki zvončić, šejker i triangl se čuo taman kako treba, a Radovanović će valjda biti dovoljno mudar da zadrži i maksimalno iskoristi ovog pomalo medijski skrajnutog, ali fantastičnog instrumentalistu.

Ana Sofrenović je svoje gostovanje na festivalu praktično bukirala prošle godine, kada je bila specijalna gošća na koncertu Jove Maljokovića. Odlične kritike i reakcije publike su učinile svoje, pa je sada dobila prostor za konceptualni program „Voices“, koji predstavlja njena različita interesovanja u novom vokalnom ruhu. Inicijalno nadahnuće radionicama kod Meredith Monk dalo je Ani povoda da stalno preispituje svoje interpretatorske svetonazore, tako da su prošle godine mnogi bili iznenađeni njenim verzijama standarda džez i pop muzike.

Sada je publika već bila dobro pripremljena i okupljena u velikom broju, a Ana Sofrenović je ponovo potvrdila da joj je beskompromisnost i umetnički integritet na prvom mestu. Koncert započinje solo tačkom u kojoj glasom podražava zvuke vetra, i taj motiv će se ponavljati do kraja koncerta kao zvučni intermeco između konceptualnih celina. Ne treba nam naročito podsećanje da je Ana pre svega glumica i performerka, a to se oseća i u scenografiji, kostimografiji, i dinamici nastupa. Ubrzo vidimo i gde se Ana kao vokalistkinja najbolje oseća – najpre u gotovo detinjim, cvrkutavim vokalnim varijacijama, koje interpretira izuzetno osećajno i naglašeno „glumački“, uvek potencirajući na interdisciplinarnom pristupu.

Možda i najubedljiviji je centralni deo nastupa sa pijanistom Aleksandrom Uzelcem i udaraljkašem Brankom Boškovićem, posvećen romskom repertoaru dovedenom bezmalo do neprepoznavanja –  s minimalističkim ritmom i klavirsko-vokalnim apstrakcijama. Da ne beše stihova „Romale romali“… Segment džez vokalnih standarda poput „Don’t Explain“ i sličnih ovoga puta je doneo manje diverzije i uzbuđenja nego na prošlogodišnjem koncertu – mahom u udobnom srednjem tempu i akustičnoj verziji, Maljoković, Potić i ekipa su zvučali odmereno i blago oneobičeno, a Anin vokalni izraz se dosledno nadovezao na ostatak koncerta. Hiperteatralna ekspresivnost nešto je izraženija u završnom setu s vokalnom gošćom Gunnlaug Thorvaldsdottir.

Sada je pravi trenutak da prejudiciramo besnu misao ponekog čitaoca – a šta će sve to na džez festivalu? Pa da repliciram – zarad zaista angažovane improvizacije, koja ni u jednom trenutku ne daje lufta glasu da otalja poznatu frazu ili vokalni štos. A sa muzičke strane – zarad eklektike na čijim načelima je i sam džez kao žanr nastao pre 100 godina. A njegovu suštinu su odlično shvatili i Ana Sofrenović i Fish in Oil, predstavljajući ga u centralnom festivalskom terminu kao umetnost pobune i nemirnog stvaralačkog duha.