Vasil Hadžimanov Band u Bitefu: Bend u zreloj fazi postojanja

Mesto: Bitef Art Cafe, Beograd / Datum: 11.10.2023 / Foto: Danica Trajković

Intermezzo

Kada u Srbiji kažemo “džez muzičar“, ta apozicija se neminovno vezuje za Vasila Hadžimanova. To je njegov životni atribut i misija, kao i krst.

Još od prvog albuma iz 2001. započela je odiseja za njegovu grupu, kao maticu njegovog izraza. Za to vreme grupa je prošla kroz nekoliko faza i postava. Sastav je tradicionalno okupljao harizmatične muzičare naklonjene sviračkom virtuozitetu, a takodje je postalo i sredstvo promocije i podrške nekim od najvećih talenata na srpskom džez nebu.

Učiniti džez u Srbiji autorskom muzikom koja je nešto više od žive reprodukcije standarada daleko je teže nego što izgleda. Vasil je kroz jazz/rock/world/ethno fuziju uspeo da nadje publiku koju ova muzika dotiče i koja godinama dolazi na koncerte sa očekivanjima koje VHB profesionalno ispunjava. Umetnički projekti naravno prolaze kroz razne procese i tako u različitim fazama grupe publika i to šira, uža, stručnija, nestručna, hipsterska, klasičarska, džezerska, rokerska oformljuje i svoje mišljenje o zvuku koji čuje. Ta percepcija zavisi od same muzike koju donosi bend, ali i, što je vrlo važno, konteksta u kome se i na koji način muzika prezentuje i kako je i sa kakvim očekivanjima doživljava slušalac.

Za širu publiku Vasil je jedan od retkih domaćih džez muzičara za koga su uopšte i čuli, a on gotovo po pravilu s pravom izaziva pozitivnu reakciju ljudi iz sveta pop, rok, fjužn i klasične muzike, sa kojima je uostalom na mnogobrojnim projektima i učestvovao – od Bisere Veletanlić, Stefana Milenkovića, Marka Đorđevića, Dušana Jevtovića do Darkwood Duba, Miška Plavog…

Medju okorelim džez fanaticima njegov pristup je u poslednjoj fazi nailazio u određenoj meri na nezainteresovanost. Oni su želeli pre svega da čuju avangardnog i manje zabavnog, naglašeno artističnijeg Vasila koji sedi za akustičnim klavirom; i u tom smislu njegovi klavirski dueti sa Bojanom Zulfikarpašićem, kao i period albuma i koncerata sa Davidom Binneyem nailaze na mnogo više razumevanja.

S druge strane, objektivno se mora poštovati to što je bend uspeo još odavno ono što je neskriveni san svakog sastava, a to je da nadje i pridobije vernu publiku koja će kupovinom ulaznica za koncert podržati i dati potpuno opravdanje postojanju grupe. Lično ne znam dugovečniji i, za srpsku scenu, adekvatniji sastav koji zapravo funkcioniše na Balkanu i koji uz sebe ima epitet “džez“.

Koncertna promocija

Klub Bitef Art Cafea bio je ispunjen sa oko 350 duša, ljudi uzbudjenih da čuju bend koji očigledno redovno prate. Tu je naravno i bend u jednoj sprezi očekivanja publike i slobode u tome do koje mere mogu razvući formu klupskog džez nastupa, a da ne osete da su zakinuli ni sebe ni publiku.

Vasil je na iznenađenje prisutnih predstavio izmenjenu postavu benda. Za bubnjevima je Viktor Filipovski (koji je već neko vreme član benda na mestu potpuno drugačijeg bubnjara Peđe Milutinovića), a na perkusijama Ratko Dautovski (opet drugačijeg temperamenta od bivšeg perkusioniste Bojana Ivkovića). Branko Trijić i Bojan Ivković nisu više deo grupe, iako su učestvovali u snimanju albuma, što je donelo odredjene promene u karakteru zvuka grupe.

Ono što su ove izmene donele jeste definitivno pojačan mantrički etno senzibilitet koji razigrano funkcioniše sa kotrljajućim gruvom Miroslava Tovirca. Rastko Obradović sa tenor saksofonom solista je grupe i u toj ulozi je umirujuće autoritativan u temama, dok u nekoliko numera vrlo spretno gradi svoje improvizacije do kulmunirajućih, tehnički vrlo kontrolisanih pasaža.

Pesme zvuče naravno drugačije nego na albumu Keyf. Neke zvuče čistije, jasnije i konkretnije, neke zvuče kao da još treba da dožive rearanžmanske tretmane kako bi novi bend prodisao kroz njih.

Svirka je celokupno gledano miks gustine, težine, ozbiljnosti, razigranosti, klupske sviračke prakse i gotovo filmskih tema koje dominiraju tematskom estetikom.

Grupa je odsvirala repertoar albuma Keyf, a numere su se nizale u umerenim i bržim tempima i definitivno držale publici pažnju.

Sve ovo deluje kao da je VHB u procesu, i da će sa svojim slušaocima ići u pravcu koji će možda predstavljati novo poglavlje benda. Žanrovski, sa fjužn jazz/rocka, sa elementima funk muzike, ka world ethno orijentalnom zvuku ukrštenom sa senzibilitetom primenjene muzike.

Coda

Projekat VHB je u zreloj fazi postojanja, a to znači da očigledno daruje profesionalne uslove muzičarima, što je za uslove naše zemlje presedan. Pored toga, Vasil može da se dodatno opusti i da proba da ovu vrlo interesantnu postavu razigra na način kako bi uz više muzičke interakcije medju samim članovima i kroz ukrštanje muzičkih i personalnih senzibiliteta došao do radikalnije inovativnog izraza; tako da novi VHB dobije zaista novi zvuk, dok dok onaj stari koji je ranije dominirao treba da se pusti hvatajući neki novi impuls.

Još uvek postoji refleksna sklonost ka rešenjima koja su efikasno funkcionisala u prošloj inkarnaciji grupe. Ali ovaj bend zaslužuje da pesme kao “Gipsy“ i “Afgan Samba“ budu putokaz lideru u kom pravcu grupa može da dostigne kreativni vrhunac. Možda ima prostora i da se tematski u smislu kompozicije Vasil organski pomeri ka harmonskom minimalizmu i ka temama koje bi “naterale” ljude da ih prepoznaju i emotivno dožive (kao njegov hit “Ohrid” izveden na bis, koji je publika uz pevušenje nagradila najjačim aplauzom). Uvodjenje nekog drvenog duvačkog (klarinet npr.) ili etno instrumenta (zurla, kaval…) sigurno bi značajno uticalo da se bend usmeri na world ethno polje koje mu prirodno, čini mi se, najviše i pogoduje. Time bi možda napravio balans izmedju klavijature, saksofona i bas gitare sa već pomenutim kreativnim potencijalom makedonskih bubnjara i perkusioniste. Ako je ovo korak ka takvom ishodištu onda treba pokazati poštovanje prema Vasilu i njegovom riziku da uplovi u novu etapu svog zvučnog vokabulara.

Zaključak

Na kraju krajeva mogu reći da sam lično zadovoljan što Vasil nosi srpski džez barjak, jer to radi uz puno pažnje i truda, naravno uz uspehe i stranputice. Ako ono što on radi ispunjava njega i njegove članove grupe kao i publiku, onda je to ono što i jeste – jedan od najuspelijih projekata unutar srpske autorske džez scene koja kuburi pre svega i upravo sa publikom i mogućnošću komunikacije.

VHB je na putu koji treba ispratiti.

  
 
 
 
 
 
 
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Objava koju deli jazzin.rs (@jazzinrs)