coverElliott Sharp je svakako zaslužio da ga pamtimo kao čoveka koji je gitari uradio mnogo stvari što niko pre njega nije umeo da joj uradi, protežući svoj muzički talenat i eksperimentatorsku strast od slobodne improvizacije, preko građenja elektronskih zvučnih pejsaža pa sve do bluza (da sad ne ulazimo u njegovo sviranje klarineta i saksofona koje je barem jednako uzbudljivo). Veteran njujorške downtown scene poznat je ne samo kao kompozitor, izvođač i vođa, već i kao vrstan kompilator tuđih radova u kolekcije koje nisu samo diskovi sa dobrom muzikom, već i svojevrsni spomenici vremenu (koje u nekim slučajevima tek dolazi).

Ali dobro, ponekad mu se omakne i nešto poput I never meta guitar.

Da se razumemo, ova kolekcija, peta u seriji albuma koji se svi bave istom temom, treba da vremešnom instrumentu pronađe identitet u aktuelnom istorijskom momentu, ali i oslobodi izvođače i slušaoce balasta sociološkog, istoriografskog, ili bilo kakvog teorijskog učenja, i vrati im čistotu muzike kakvu može da donese samo sviranje izvan žanrova, šablona i idioma – dakle, zametan je to posao i odgovoran zadatak i ne možemo da se ne osetimo malo razočaranim što album koji se u naslovu prsi konceptom „metagitare“ – šta god to bilo – u stvarnosti nudi tek pregršt simpatičnih gitarskih tema.

Šta je metagitara? Sigurno odgovora na ovo pitanje ima barem koliko postoji fanova Keitha Rowea ili Hansa Reichela (ili Bucketheada ili Masayukija Takayanagija ili Sonnyja Sharrocka ili Blooda Ulmera ili Dereka Baileyja…), ali ako vaš odgovor podrazumeva inovativne tehnike sviranja/ izmamljivanja muzike iz instrumenta ili barem snimanja i obrade njegovog zvuka, ovde se svakako nećete osoliti.

Da je ovu kompilaciju pravio Alvin Lucier verovatno bi gitara bila potopljena u bure sa medom, a na žicama bi bili kontakt-mikrofoni koji bi hvatali vibracije zvučnika iz druge sobe na kojima bi išao prenos nekog badminton turnira. Ovde, pak, jedino naš stari poznanik Kazuhisa Uchihashi svira išta što po nivou začudnosti i apstrakcije može da oslobodi instrument robovanja istoriji (čak i istoriji avangarde, naravno) i ponudi kosmos zvukova koji su silovito svoji. U stopu ga prate izvrsni Gunnar Geisse koji sam sa sobom igra partiju ping-ponga između svetova akustike i elektronike, i sam Sharp, koji je ipak za nijansu previše oslanja na oprobane rutine da bi parirao Uchihashijevoj naglašenoj onostranosti. Ipak, ima tu uzbuđenja i ovo je svakako smeliji deo kolekcije.

 

 

Onaj manje smeli deo odnosi se na pregršt pesama koje se drže relativno konzervativnog repertoara zvukova, ali i harmonija. Nema tu ičeg što bi zavređivalo „meta“ prefiks, ali ima šta da se čuje. Mary Halvorson, omiljena saradnica Anthonyja Braxtona, mora da se dokaže u pretežno muškom društvu i njena svirka, iako možda prenaglašeno virtuozna, valjano je disciplinovana i priziva u svest taman dovoljno džeza da miniranje brzim vibrato trzajima posluži svrsi oneobičavanja. Čikaški majstor Jeff Parker (Ex-Tortoise, itd.) je snimio tri gitare jednu preko druge ali… nema tu bogzna čega sem lepe namere. Henry Kaiser je bukvalno legenda gitare no njegova nežna sanjarija na ovoj ploči je prilično zaboravljiva. Jean Francois Pauvros se hvata gudala i njegova elegija za migrante je možda prenaglašeno emotivna, ali ima štofa.

Janet Feder (svirala u jednoj postavi 5uu’s) sa svojom bariton gitarom (koju je napravio Milan Sabljić) zvuči dostojanstveno, mada možda za nijansu odveć nenametljivo. Zato je tu Raoul Bjorkenheim koji bez mnogo ustezanja umesto gitare svira – električnu violu (i to violu da gamba), zvučeći otprilike kao Jon Rose na dan kad nije baš raspoložen. Francuski as Noel Akchote svoju gracioznu meditaciju natapa obilatim količinama dileja, koji ipak ne uspeva da sakrije da je u pitanju šarmantna ako već sasvim obična tema. Svakako ne „meta“. Makar Nels Cline sa svojom šaputavom džez baladom zvuči veoma dostojanstveno. Brandon Ross svira bendžo, ali to na ovoj tački u vremeprostoru više ni nema veze. Još jedna u nizu zamišljenih i u krajnjoj analizi dosta nevažnih tema na ovom albumu.

Mike Cooper očigledno zna za jadac i njegova slajd balada je bar za dva koplja bolja od većine onoga što joj prethodi – verovatno zato što ju je napisao Ornette Coleman. A Michael Gregory iz nekog razloga na kompilaciju koja u podnaslovu ima reč „solo“ šalje bluz koga svira zajedno sa svojim bendom. Kao i većina bluza kog sviraju belci, čak i pola veka kasnije, ovo zvuči solidno prepričano i ne mnogo bolje. Scott Fields je još jedan u nizu čikaških džez gitarista koji sviraju čist idiom i rade to odlično, ali njegova očigledna virtuoznost nije sasvim dovoljna da ga spase. Konačno, metalac Mick Barr uspeva da razbudi slušaoca relativno visokim nivoom distorzije i agresivnosti, ali teško je oteti se utisku da bi bilo koja pesma Orthrelm (ili čak Flying Luttenbachers) bila uzbudljivija ponuda za ovu kompilaciju.

Sedamdesetak minuta nizvodno ostavljeni smo sa više pitanja nego odgovora. Umesto da nas nokautira i ostavi na podu smejući se kao ovejani bokser na koga danas liči, Elliott Sharp nas napušta zabrinute i zbunjene. Gitara u 21. veku ima mnogo puteva kojima nikada nije išla, toliko nam je jasno. No malo tih puteva smo zaista i čuli na ovoj pristojnoj, ali previše udobno u sadašnjost (i prošlost) smeštenoj kompilaciji. Sharp će za sledeću priliku morati da pronađe te proverbijalne „neke nove klince“ ili da konačno prizna da se avangarda sada događa drugima.

 

 

Gitare: Brandon Ross, Elliott Sharp, Gunnar Geisse, Henry kaiser, Janet Feder, Jean-Francois Pauvros, Jeff Parker, Kazuhisa Uchihashi, Mary Halvorson, Michael Gregory, Mick Barr, Mike Cooper, Nels Cline, Noel Akchote, Raoul Bjorkenheim, Scott Fields

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.