Tony Malaby’s Apparitions – Voladores (Clean Feed)

Tony Malaby je postao deo njujorške scene ranih devedesetih godina prošlog veka, kada je iz rodne Arizone tamo došao da studira. Voladores, jedanaesti album koji Malaby potpisuje kao lider ili ko-lider orkestra, odlična je potvrda da u gradu prepunom ambicioznih tenor-saksofonista uvek ima mesta za još jednog.

Muzičar, kompozitor i improvizator koji se poslednjih deceniju i po udobno kretao na razmeđi klasičnijeg post-bopa i apstraktnije avangarde s ovim albumom možda još nije dostigao svoj definitivni identitet, ali u pitanju je ploča koja se rasteže od nesputane emotivnosti pa sve do cerebralne, matematički impresivne muzike kvarteta u kome svaki od muzičara kao da zauzima ravnopravno mesto.

Apparitions je eksperiment sa proširivanjem tria u kome su pored Malabyja svirali još i Drew Gress na kontrabasu i Tom Rainey na bubnjevima. Posle nekoliko klupskih nastupa sa još jednim bubnjarom, Malaby se zagrejao za ideju multidimenzione svirke pa je na ovom albumu John Hollenbeck punopravni četvrti član.

Voladores otvara kompozicija Ornettea Colemana Homogenous Emotions i Apparitions kroz nju plivaju sa impresivnim razumevanjem Colemanovog bezvremenog bluza, otvarajući ispod osnovne teme nekoliko nivoa konkurentnih i komplementarnih ritmova dok Gressov kontrabas igra pored Malabyjevog tenora, smejući se kad ovaj plače ali i nudeći bratsko rame utehe.

Ostatak muzike na ploči je primetno cerebralniji, s povremeno zapanjujuće složenim ritmičkim linijama koje menjaju takt, brzinu i dinamiku sa svakim molekulom vazduha koji prođe kroz Malabyjeva pluća. Ulasci u brze ritmičke pasaže i glasna, bučna svirka, pak, nikada nisu zamena za dobro promišljene pesme. Apparitions nikada ne završavaju u ekspresivnom kriku fri-džeza, i čak i njihovi najhaotičniji delovi pažljivo su određeni atmosferom i omeđeni harmonskim rešenjem unapred pripremljenim.

Ovo se odnosi i na tri improvizovane kompozicije pažljivo ispletene oko sitnih zvukova i debelih slojeva tamne boje u pozadini. U njima se Hollenbeckov doprinos možda i najbolje primećuje, jer pored standardnog bubnjarskog kompleta – koga često prepušta izvrsnom Raineyju – muziku oplemenjuje i marimbom, vibrafonom, pa čak i nespecifikovanom kuhinjskom galanterijom. Uz Gressa koji je jednako ubedljiv sa gudalom u rukama, ovo muzici dopušta lake i ubedljive mutacije od komada do komada, ali i unutar jedne iste kompozicije, a da se matematički koncepti ipak ne sukobljavaju sa organskim štimungom koji ovaj avangardni džez čvrsto drže na strani umetnosti, radije nego nauke.

Malabyjev tenor je u svemu ovome zrak prečišćene svetlosti kome nisu potrebni trikovi i gluma da zazvuči autoritativno. Malabyjevo besprekorno legato sviranje u savršenoj je ravnoteži sa mesnatim, emotivnim tonom koji mu je zaštitni znak, i koji u više momenata tokom ploče ume da zazvuči kao da duh Johna Coltranea proleće kroz studio (slušajte sopranino na Sour Diesel!!!). Kada mu se na kompoziciji Lilas koja zatvara album Hollenbeck pridruži svirajući melodiku, teško je a ne nasmešiti se na pomisao kakva će sve harmonska čudesa Malaby napraviti ako u budućnosti nastavi da proširuje svoj bend.

Tony Malaby – tenor i sopran saksofon

Tom Rainey – bubnjevi

Drew Gress – kontrabas

John Hollenbeck – bubnjevi, vibrafon, marimba, glokenšpil, melodika, kuhinjski sudovi