The Best of 2023: Predrag Vlahović

The Necks – Travel (Northern Spy)

Kultni australijski klavir/kontrabas/bubanj trio The Necks već više od 30 godina izmiče svim znanim kategorizacijama i šablonima stvarajući žanr za sebe. To se može reći i za njihov ovogodišnji album „Travel“. Bez trošenja suvišnih reči, samo ću naglasiti da je u pitanju (devetnaesto po redu) izdanje od četiri numere koje ispunjava očekivanja tvrdokornih fanova. Istovremeno je i idealna osnova za sve one koji tek otpočinju istraživanje jedinstvenog zvučnog univerzuma australijskih majstora repeticije.

Xenofox – The Garden Was Empty (Audio Semantics)

Na svom šestom zajedničkom albumu „The Garden Was Empty“, majstori „muzike trenutka“ – Olaff Rup na električnoj gitari i  Rudi Fischerlehner na bubnjevima i perkusijama, iznova uspevaju da svoju izrazitu individualnost podrede intuitivnom duetskom delovanju. Sjedinjujući u kompaktnu celinu sopstveno iskustvo i ideje, nemačko-austrijski dvojac nastavlja u svom maniru – gurajući muziku preko granica, a na zadovoljstvo i najprobirljivijih ljubitelja beskompromisnih improvizacija. Masivan i neretko grub zvuk koji nas zapljuskuje iz zvučnika, u jednom trenutku se raspršuje u paramparčad, a zatim ponovo sastavlja i vraća ka svom izvoru, da bi već u sledećem trenutku, u talasima vibracija i pulsacija, preplavio slušalački prostor, neprestano menjajući oblik, gustinu i brzinu. Bez praznog hoda, a u rasponu od atmosferičnih do bučnijih momenata, ovaj duo je uporan u izazivanju konstantnih sudara apstraktnih izlomljenih ritmova i perkusivne kiše zvukova, sa teškim gitarskim rifovima i dubokim rezonantnim dronovima. Tako zvuči, ali i mnogo više od toga. Hrabra muzika koja nikako nije na „prvu loptu“, niti predviđena za neobavezno preslušavanje, zahteva hrabre i angažovane slušaoce, spremne da se prepuste gitarsko-bubnjarskim improvizacijama skrojenim samo za njih.

Natural Information Society – Since Time Is Gravity (Eremite)

Mnogoljudni kolektiv promenljivog članstva pod imenom Natural Information Society koji deluje pod vođstvom multiinstrumentaliste, kompozitora i improvizatora Joshue Abramsa, izdao je album „Since Time Is Gravity“. Impresivan sastav, uz raznolike instrumente, obećava jos jednu živopisnu zvučnu odiseju vrednu svakog utrošenog minuta. U rukama Joshue Abramsa je tradicionalni marokanski trožični instrument zvani „gimbri“ sačinjen od drveta i kamilje kože, koji pruža potporu ostatku benda svojim dubokim organskim tonovima. Hipnotičnosti muzike doprinose i neizbežna Lisa Alvarado na harmonijumu, Kara Bershad na harfi, Mikel Patrick Avery na bubnjevima i nezamenljivi Hamid Drake na perkusijama. S druge strane, članovi duvačke sekcije (čak šest duvača na sedam duvačkih instrumenata !!!) su zaduženi za spiritualni džez ugođaj. „Dubokim slušanjem“ hipnotičke muzike NIS vreme se poništava, a prostor širi u svim pravcima. Album je svakom svojom sekundom potvrdio navedeno, pa čak i prevazišao očekivanja.

Mette Henriette – Drifting (ECM)

Punih osam godina posle hvaljenog debitantskog duplog CD-a, Mette Henriette je izdala svoj drugi album u karijeri. U minimalistično-liričnom maniru – „oskudnim“ tonovima i tišinom, norveška tenor saksofonistkinja, sa svojim kamernim trijom koji čine Johan Lindvall (klavir) i Judith Hamann (violončelo), uspešno nastavlja sa skiciranjem prozračnih pejzaža karakterističnih za nordijske krajeve odakle i potiče. Njena kontemplativna muzika umiruje dušu i nagoni na sanjarenje. Sasvim dovoljno za ova nemirna vremena.

Kammerfliemmer Kollektief – Schemen (Karl )

Bend Kammerfliemmer Kollektief je izdao album koji je našao mesto među mojim omiljenim ovogodišnjim izdanjima vrednim bezrezervne preporuke i neograničenog preslušavanja. Njihov eklektični izraz od koga ne odustaju, a koji podrazumeva fuziju mračnog džeza, nojza, eksperimentalne elektronike, psihodelije, kraut-roka i jos koječega, podrazumeva i stalnu „borbu“ sklada/preciznosti/organizovanosti sa slobodom/haotičnošću/„raspadanjem“.„Cudna“ muzika ovog nemačkog sastava je vremenom postala prepoznatljiva, ali je sa svakim narednim albumom i dovoljno drugačija u odnosu na prethodne snimke, ne gubeci na autentičnosti, vitalnosti i snazi. Tako je i ovoga puta.

Fred Frith & Susana Santos Silva – Laying Demons To Rest (RogueArt)

Na koncertu održanom u okviru Météo festivala, engleski avangardni gitarista Fred Frith i portugalska inovativna trubačica Susana Santos Silva improvizovali su „u jednom dahu“, stvarajući uzbudljivu muziku koja se tako i sluša. Sinhronizovana komunikacija starijeg kolege koji, uz električnu gitaru, koristi i raznovrsne efekte radi upotpunjavanja zvučne palete jos nekom od boja i mlađe, ali ne i neiskusne Portugalke koja svira „na suvo“, pokazujući da vlada i tzv. „produzenim tehnikama sviranja“, donosi nam improvizovanu muziku u čijoj osnovi su ravnopravnost, ravnoteža, suzdržavanje, davanje i uzimanje, akcija i (pravovremena) reakcija, postavljanje pitanja i davanje (tačnih) odgovora. Ovaj četrdesetdvominutni live snimak je, na svu sreću, objavljen na prestižnoj francuskoj etiketi RogueArt i tako postao dostupan široj slušalačkoj publici.

Clara Lai Trio – Corpos (Phonogram Unit)

„Corpos“ je jedini ovogodišnji striktno pijanistički trio album koji mi je privukao pažnju. Za to su glavni „krivci“ Clara Lai (klavir), Àlex Reviriego (kontrabas) i Oriol Roca (bubnjevi). Umešno uspostavljena ravnoteža između kompozicije i improvizacije i kontrastnih elemenata i raspoloženja, zastupljena je na svih šest uzbudljivih numera u kojima se smenjuju dinamične/odsečne/apstraktne deonice, sa tihim/napetim/atmosferičnim/fragmentarno melodičnim momentima. Album je predviđen za aktivno slušanje i istraživanje, a posebno bih ga preporučio ljubiteljima klavir-kontrabas-bubanj trija željnim muzike koja izlazi iz okvira uspostavljenih u ovakvim formacijama.

g a b b r o – the moon appears when the water is still (Gabbro)

Belgijski trio g a b b r o, predvođen bas klarinetistkinjom i bariton saksofonistkinjom Hanneom De Backer, ove godine je izdao svoj treći album. Na više mesta sam naišao na podatak da je muzika većim delom inspirisana njihovom šetnjom duž belgijske obale u vreme pandemije, a sve u društvu jedne kamile i snimateljske ekipe. Nevezano za pozadinu koja ga uobličava, što se posebno odnosi na posećene lokacije, aktuelno izdanje je za mene, samo po sebi, slušalacki pogodak pravo u centar mete. Delujući iz zone ukrštanja improvizacije i kompozicije, svo troje umetnika, preispitujući se i međusobno pažljivo osluskujući, sažimaju svoje impresije, ideje i individualne glasove u jednu koherentnu celinu. Bez obzira da li nas uzdržanim, blagim i „retkim tonovima, izmedju kojih vlada tišina, drže u stanju spokoja ili suptilnim „provlacenjem“ napetih deonica pripremaju na blagi zaokret ka nešto turbulentnijim oblastima, muzičari uspevaju da zadrže pažnju publike tokom celog trajanja albuma, stavljajući nas u poziciju konstantnog isčekivanja njihovog narednog, neretko nepredvidivog koraka. Moram napomenuti da saksofonistkinji/klarinetistkinji najviše polazi za rukom da nas povremeno „istera“ iz zone komfora „oštrijim“ tretiranjem svojih duvačkih instrumenata (druga polovina albuma). Moja bezrezervna preporuka za neograničeno preslušavanje ovog izvanrednog vanserijskog izdanja.

Marcelo dos Reis & Luís Vicente – (Un)Prepared Pieces for Guitar and Trumpet (Cipsela)

Marcelo dos Reis i Luís Vicente su dva dobra prijatelja i dugogodišnja saradnika u različitim sviračkim formacijama. Nakon brojnih aktivnosti sa drugim muzičarima u studijskim uslovima i na živim nastupima, konačno je došlo vreme da međusobno ukrste svoje instrumente, ideje i inspiracije i po prvi put se izraze u duo varijanti, isključivo uz pomoć električne gitare i trube. Slušajte majstore svog zanata koji su, zahvaljujući intuitivnoj interakciji na najvišem nivou, isporučili album tesno vezan sa terminima kao sto su dubina, emotivnost, kompaktnost, preciznost, fokusiranost, odmerenost, doslednost … Sa svakim narednim preslušavanjem niz se nastavlja.  „(Un)Prepared Pieces for Guitar and Trumpet“ je pravi biser savremene produkcije improvizovane i srodne muzike koji svojim sadržajem slušaocima pruža izazov, a istovremeno im garantuje i neograničeno uživanje.

Tania Giannouli – Solo (Rattle)

Grčka pijanistkinja Tania Giannouli, ove godine je uspela ozbiljno da „prodrma“ i najprobirljivije slušaoce koji drže do dobrog ukusa, a naklonjeni su savremenom džezu, improvizovanoj, pa i klasičnoj muzici. Citiraću Nikolu Markovića, urednika našeg portala, koji je, predstavljajući njen album, između ostalog napisao: „Od klasičnih solo pijanističkih balada, preko etno motiva, do razigranog i kompleksnog savremenog džeza, pa naposletku i avangardnog pristupa prepariranom klaviru, Tania Giannouli na albumu  „Solo“ predstavlja ne samo kompilaciju različitih stilova koje upotrebljava, vec i aranžerski pročisćenu esenciju svog dosadašnjeg stvaralaštva u solističkom formatu“. Ovde se nema šta dodati ili oduzeti.

Bydgoski Kolektyw Kompozytorski – Jazz for Mr Ives, Jazz for Mr Serocki (Requiem – Opus Series)

Savremena poljska scena okrenuta džezu i srodnim pravcima je neiscrpni rasadnik kreativnih pojedinaca i kolektiva koji je godinama unazad održavaju svežom i vitalnom. Jedna od takvih grupacija je Bydgoski Kolektyw Kompozytorski, predvođen plodnim kompozitorom, perkusionistom i pijanistom Rafałom Gorzyckim, koji mi je dobro znan iz benda Sing Sing Penelope. Kroz dve dugosvirajuće numere, momci pružaju svoje viđenje džeza u simbiozi sa savremenom klasičnom i kamernom muzikom protkanom elektronikom, uobličavajući ga na potpuno nenametljiv način u delo vredno pažnje i neograničenog preslušavanja. Prvi utisak koji sam stekao je da ovaj trio/kvartet svojom muzikom maksimalno uvažava prošlost, istovremeno bivajući zagledan u budućnost. Kao sto piše u promo materijalu: „Dajemo vam viziju našeg džeza, džeza narednih decenija XXI veka, inspirisani njegovim ljubiteljima, najvećim inovatorima i revolucionarima XX veka – Charlesom Ivesom i Kazimierzom Serockim“. Sasvim je dovoljno razloga da se obrati pažnja na ovo izvanredno izdanje kojim se daje posveta pomenutim velikanima avangarde sa dva kontinenta, a istovremeno i ugrađuju njihove ideje u savremeni izraz, pri čemu se stvara nepregledni prostor za slobodnu reinterpretaciju, različita čitanja i tumačenja njihovog unikatnog muzičkog jezika.

Sylvie Courvoisier – Chimaera (Intakt)

I kvantitet i kvalitet na jednom mestu !!!!! U pitanju je vise od 80 minuta savremenog džeza najviše klase na dvostrukom albumu „Chimaera“, objavljenom na eminentnoj švajcarskoj etiketi  „Intakt“. Sve je tu – improvizacija, kompozicija, melodija, ritam, atmosfera, tekstura, dubina, prostornost, fleksibilnost, kreativnost, lucidnost, vizija… Ako se doda maksimalno međusobno uvažavanje muzičara i davanje prioriteta kolektivu u odnosu na individualne izlete, dobije se veličanstvena muzika – mnogo „veća“ od zbira svojih sastojaka. Imena koja čine ovaj sekstet priča su za sebe koja bi, kao i u slučaju detaljnog predstavljanja albuma, zahtevala mnogo više prostora, tako da je za poznavaoce sasvim dovoljno nabrojati članove predvođene pijanistkinjom Sylvie Courvoisier. Tu su još Wadada Leo Smith (truba), Nate Wooley (truba), Christian Fennesz (gitara, elektronika), Drew Gress (bas), Kenny Wollesen (bubnjevi, vibrafon). Ovi ljudi nam u sadašnjem vremenu pokazuju kako treba da zvuči džez/post-džez budućnosti. I za kraj ovog kratkog osvrta, rečenica sa „bandcamp“ stranice u vidu citata džez novinara Kevina Whiteheada, koji savršeno opisuje veliku Sylvie Curvoisier: „Neki pijanisti pristupaju svom instrumentu kao da je u pitanju katedrala. Sylvie Curvoisier ga ponekad tretira kao da je igralište“.

Shibui – Quint (Ronin Rhythm)

Evo nas i u oblastima uzbudljivog minimalističkog gruva i ritmičke repeticije kojom suvereno vladaju umetnici sa prestižne etikete „Ronin Rhythm Records“. Bruklinski sastav Shibui je svoju verziju ovakve zvučne estetike predstavio na svom drugom (prvom na ovoj etiketi) albumu pod nazivom „Quint“. Primetni su uticaji pijaniste, kompozitora/improvizatora i post-minimaliste Nika Bärtscha, kao prvog čoveka izdavačke kuće. Nemojte da vas to zavara ili odbije, s obzirom da ovaj kolektiv predano krči sopstveni put koji se, u nekom momentu, odvaja od Bärtscha i ostalih izvođača, uspevajući da istovremeno ostane dosledan njegovom i konceptu izdavača. Jedna od specifičnosti je kamerni prizvuk koji opstaje u gustim naslagama beskrajno ponavljajucih ritmova. Druge osobenosti dolaze do izražaja sa svakim ponovnim preslušavanjem ove zavodljive muzike, kao i paralelnim slušanjem sa radovima ostalih muzičara i bendova, ukljucujuci Nika Bärtscha i njegove RONIN i MOBILE sastave. Ogromna preporuka za preslusavanje i istrazivanje ovog albuma, ali i ostalih naslova koji krase bogat katalog RRR !!!

Kris Tiner & Tatsuya Nakatani – The Magic Room (Epigraph)

Trubač i fliglhornista Kris Tiner i perkusionista Tatsuya Nakatani, sreli su se u rezonantnom prostoru Woolworthove zgrade u centru Bakersfielda u Kaliforniji (nekadašnja robna kuća, antikvarnica, restoran), kako bi snimili ovaj vanserijski album pod slikovitim nazivom „The Magic Room“, koji je potom objavljen na etiketi „Epigraph Records“. Snimak na kome muzičari maksimalno „puštaju mašti na volju“, rezultat je njihove međusobne interakcije „kaljene“ tokom dvodecenijske saradnje. Ovoga puta, muzika je dobila još više na svojoj širini zahvaljujući izuzetnoj akustici prostrane „magicne sobe“ omeđene betonskim zidovima.  Umešnim „crtanjem“ raznolikim udaraljkama – nekada laganim, mekanim i elastičnim, a nekada energičnim, oštrim i odsečnim potezima, perkusionista stvara osnovu preko koje truba i fliglhorna lebde i dišu – povremeno na granici čujnosti ili pak prodorno reže, ciče, vrište… Kretanje zvukova – približavanje, udaljavanje, odbijanje i njihova međusobna konfrontacija, s jedne i suživot, s druge strane, stvaraju utisak izrazite trodimenzionalnosti ukupne zvučne slike, pružajući jedinstveno iskustvo slušanja. U muzici na ovom albumu prevashodno se moze pronaći publika koja preferira male – duetske sastave, a posebno oni koji smatraju da maštovito i znalačko kombinovanje trube/fliglhorne i perkusija ima još mnogo toga da ponudi, baš kao što je to ovde slučaj.

Colin Stetson – When we were that what wept for the sea (52HZ)

Za prošlogodisnji album „Chimæra I“, kanadsko-američkog saksofoniste Colina Stetsona, svojevremeno sam napisao da je u pitanju izdanje kojim je nastavio da pomera granice sopstvene fizičke izdržljivosti, tehničke inventivnosti i muzičke izražajnosti, a sve u okviru jedinstvene estetike koju je sam stvorio. Takođe sam naveo i da je velika verovatnoća da svojim intenzivnim polifonim kompozicijama nemogućim za kopiranje ili imitiranje – dubokim višeslojnim dronovima stvorenim na bas saksofonu, koji neumoljivo usisavaju sve oko sebe poput crne rupe, zaintrigira i slušaoce uverene da su već sve iskusili po pitanju ekstremnih zvučnih senzacija. Utisak je da Stetson svakim narednim snimkom ide korak dublje, sto je i pokazao ovim fascinantnim albumom namenjenim svima onima koji su spremni da se, bez zadrške i predrasuda, prepuste njegovoj beskompromisnoj muzici tamnih tekstura. Sve navedeno, ali sada u modifikovanom i proširenom obliku važi i za njegov nikada spontaniji, snažniji i emotivniji rad od 16 numera i više od 70 minuta muzike posvećene iznenada preminulom ocu. Stetson nas ovoga puta vodi na zvučnu plovidbu koja je odraz tuge, žalosti, čežnje, straha, ali i besa i prkosa, kao i naposletku želje da se, uprkos uskovitlanim talasima i nesigurnim vodama, nastavi dalje. Pored njegovog snažnog daha u kombinaciji sa veštim i pravovremenim pokretima prstiju kojim daje život svom limenom „čudovistu“, dozirano su zastupljena i druga sredstva izražavanja – male škotske gajde, gitare, gudači, vokali…, a sve u službi nešto drugačijeg „pripovedanja“ nego inače – posvete voljenom ocu, koja nije mogla biti upečatljivije i moćnije iskazana. Ako je prethodnim izdanjem otišao korak dublje, sada je definitivno napravio i korak dalje u odnosu na ranije radove stvorivši, bez preterivanja, pravo remek-delo !!!!!

Matt Choboter – Postcards of Nostalgia (ILK)

Snimajući i svirajući u različitim prostorima na mikrotonalno „pripremljenom“ klaviru, uz pomoc magneta i metalnih predmeta raspoređenih unutar istog, kao i kolažne elektronike, kanadski pijanista Matt Choboter koristi svoj muzički jezik i senzibilitet da kroz zvuk sjedini uspomene, posećena mesta i predmete iz prošlosti. Primetni su i uticaji atipičnih pijanista sadašnjice i prošlih vremena, kao i muzičkih tradicija, filozofija i sistema različitih podneblja i kultura, koji su doprineli konačnom uobličavanju ovih deset muzičkih razglednica raznolikog kolorita. Pribegavajući pomenutom nestandardnom pristupu klaviru, pijanista je, između ostalog, zagazio i u indonežanske oblasti bliske metalno-perkusivnoj gamelan muzici. Mnogo detaljnije o izvorima inspiracije, uticajima, osećajima koji su ga vodili i osećanjima koja su bitno uticala na ovu višeslojnu i višeznačnu instrumentalnu muziku, napisano je na „bandcamp“ stranicama muzičara i samog izdavača. Naravno, na istim adresama je dostupan za slušanje i kompletan materijal, koji zaslužuje posebnu pažnju istraživački nastrojenih slušalaca.

François Houle & Benoît Delbecq – Poise (Afterday Audio)

Nema ničeg lepšeg nego kada pročitate da su dva dobra prijatelja i dugogodišnja saradnika (kanadski klarinetista François Houle i francuski pijanista Benoît Delbecq), zajednički album posvetili svojoj, kako se navodi na „bandcamp“ stranici izdavača, veličanstvenoj i inspirativnoj deci, koja ih uče kako da budu staloženi i mudri, kao i novim načinima gledanja na svet. Prefinjeni, uzdržani i uravnoteženi improvizacijski dijalog majstora svojih instrumenata i standardnih, ali i produženih tehnika sviranja, obeležen je povlačenjem pravih poteza u pravom momentu i razumevanjem na najvišem mogućem nivou i kao takav se pokazao kao savršeni zvučni odjek prednje napisanog i samog naslova albuma. Slušajte ovu magičnu muziku koja slušaoce uči staloženosti i strpljenju.

John Butcher, Thomas Lehn, John Tilbury – Lights (Fataka)
Nemerljivo uticajni britanski saksofonista John Butcher, nemački mag „žive“ elektronike Thomas Lehn i veliki John Tilbury, najpoznatiji kao pijanista kultne radikalne improvizatorske skupine sa ostrva pod imenom AMM, u svom dvodelnom živom setu (Cafe Oto u Londonu 2016. godine), koji je pretočen u njihov drugi album od četiri numere, pažljivo i umešno grade atmosferu ispunjenu izrazito kontrastnim elementima/raspoloženjima i konstantnim zvučnim transformacijama – slikovito rečeno – od kretanja u miru i tišini, do nepredvidivih skretanja pod oštrim uglom. Posle više godina od njihovog poslednjeg susreta, ovi veterani improvizovane, elektroakustične i eksperimentalne muzike se ponovo vraćaju na scenu „u punom sjaju“. Ovo je takođe veliki povratak i za izdavačku kuću  „Fataka“, posle sedam godina zatišja od poslednjeg izdanja. „Lights“ je prava poslastica za ljubitelje beskompromisne improvizovane muzike nastale slobodnom interakcijom akustičnih instrumenata i elektronike tretirane u realnom vremenu.

Sei Miguel – The Original Drum (Clean Feed)

Sei Miguel Unit Core – Road Music (Clean Feed)

Teško je ispratiti izdavački ritam eminentne portugalske etikete Clean Feed. Ako bih morao da se odlučim za jednog umetnika u obilju drugih koji pokrivaju desetine i više ovogodišnjih naslova, bio bi to Sei Miguel, koji mi je u fokusu interesovanja godinama unazad, a odlikuje ga nemogućnost da se njegova muzika spakuje u određenu žanrovsku „fioku“. Prefinjeni redukcionistički zvuk maga džepne trube Seija Miguela i njegovih vernih pratilaca (u širem i užem sastavu), koji podrazumeva eksperimentisanje i sa prostorom i tišinom, može se čuti na dva izdanja (studijskom i živom), lansiranim jedno za drugim od strane izdavača. Ovaj atipični eksponent savremene portugalske džez, avant džez, improve I elektroakustične imrov scene, nastavlja da impresionura svojim unikatnim “jednostavno složenim” zvukom, bez obzira da li njima ispunjava studio ili koncertni prostor.

Bonus: arhivko izdanje

Don Cherry & Jean Schwarz – Roundtrip 1977 (Transversales Disques)

Poput kakvog drevnog artefakta koji je pronađen, a zatim držan u tajnosti čekajući pravi trenutak da bude prezentovan, zaboravljena traka živog nastupa Dona Cherryja i Jeana Schwarza iz 1977. godine konačno je postala dostupna široj slušalackoj publici. „Roundtrip 1977“ je svedočanstvo saradnje istinskih vizionara koji su stvarali muziku van utabanih staza i istovremeno pravili efektne spojeve spiritualnog džeza i elektroakustične muzike, za mnoge i danas gotovo neshvatljive i „neuhvatljive“. Pored velikog Dona Cherryja (džepna truba, vokali, „dousn’ gouni“, pištaljke) i jednog od pionira elektronskih I elektroakustičnih eksperimenata Jeana Schwarza (trake, sintisajzeri, efekti…), učesće na pomenutom živom nastupu su uzeli i JF Jenny Clark (kontrabas), Nanà Vasconcelos (perkusije) i Michel Portal (saksofon, bas klarinet, bandoneon). Ljudi sa francuske etikete „Transversales Disques”, specijalizovane za pronalaženje raritetnih zvučnih dragulja, iznova su ispunili zadatak tako što su i ovaj dragulj ispolirali i nesebično izložili slušaocima. Hvala im na tome !