Soil & “Pimp“ Sessions – 6 (Victor Entertainment)

Kada biste Soil & “Pimp“ Sessions nazvali džez pozerima ne biste mnogo pogrešili, a s obzirom na njihov imidž siguran sam da bi oni to doživeli kao kompliment. Ova tokijska šestorka je upravo izdala svoj šesti album, čiji “inventivni” naziv 6 (sasvim sigurno nesvesno) sugeriše i na muzičku “inventivnost” koju čujemo u ovih šezdesetak minuta. Ali pre nego što se pozabavimo samim albumom, upoznajmo se nakratko sa likom i delom Soil & “Pimp“ Sessions.

Shascho je neka vrsta MC-ja i animatora (na engleskom agitator), Tabu Zombie svira trubu, Motoharu saksofon, Josei klavijature, Akita Goldman bas i kontrabas i Midorin je na bubnjevima. Početkom veka, Shascho i Tabu Zombi su imali DJ setove po tokijskim klubovima, koje su s vremena na vreme osvežavali kombinovanjem žive svirke i ploča koje puštaju, nakon čega se rodila ideja o bendu. Ubrzo su postali atrakcija noćnog života Tokija, a 2003. godine su nastupili na famoznom Fuji Rock festivalu kao jedini bend koji nema ugovor sa izdavačkom kućom. Sledeće godine izdaju mini album Pimpin da bi godinu dana kasnije objavili prvi LP pod imenom Pimp Master. Na njemu se nalaze pesme No Taboo i Suffocation, ubedljivo najsnažnije numere koje je bend ikada snimio, bar kad je ovaj recenzent u pitanju – sasvim “pomerena” verzija klupskog džeza sa fri-džez i rok elementima, ekstremno zarazne melodije na saksofonu kojeg svaki čas prekida divlja truba. U to vreme sam imao utisak da su te dve pesme pravac u kom će se grupa kretati, ali na moju žalost ispostavilo se da su one bile samo kuriozitet.

Pimp Master je oberučke prihvaćen od strane jednog od najuticajnih DJ-eva na planeti Gillesa Petersona, i Soil & “Pimp“ Sessions su od tada gotovo nezaobilazni u njegovoj radijskoj emisiji Worldwide (BBC 1), a samim tim cena i potražnja za njima je višestruko porasla. Nakon ovog albuma, usledila su još tri, svaki slabiji od prethodnog, da bi ove godine izdali prvi album koji nema Pimp u nazivu. Ispostaviće se, možda najslabiji u njihovoj skoro desetogodišnjoj karijeri.

Album 6 nakon prvog slušanja zvuči kao da ste ga čuli bar pet puta pre toga, nakon drugog već postaje dosadan, a nakon trećeg gubite volju da ga opet pustite. Kada bend koji volite obradi pesmu koju obožavate, i pri tome je načisto upropasti, onda tu definitivno nešto nije u redu. Tu mislim na legendarnu temu Olivera Nelsona Stolen Moments koju je na albumu 6 otpevao Jamie Cullum, bez čijeg bi vokala ova obrada bila prosečna, a sa njim je sasvim nepodnošljiva. U Jamiejevom glasu nema ni trunke iskrenosti, a teško da se više može reći i za ostatak benda, koji zvuči isto kao i na albumu Pimp of the Year. Ili to beše Pimpoint…ili ipak Planet Pimp? Još jedan klasik je doživeo sličnu sudbinu – Papa’s Got a Brand New Bag zvuči kao slabo plaćena tezga benda koji svira na karnevalu u Riju. Ostatak albuma je u sličnom tonu – red klupskih dens-džez numera, red “after” klupskih balada, red klasičnih hard-bap tema izmešanih sa fjužn džezom prilagođenjih klupskom uhu, red vokalnih numera koje pustite kad se vratite iz kluba…taman kada se ponadate da počinje neka “malo drugačija” pesma, kao što je npr. Pop Korn, u kojoj duvači na samom početku oponašaju zvuk sirene, odjednom krene “clap your hands” momenat koji pesmu u sekundi svede na “tra-la-la” i sve zabrlja. Jedina pesma koja odskače je poslednja Satsuriku to Heiwa – počinje lenjom melodijom na saksofonu, da bi se kroz par minuta energično uključili ostali iz benda, nakon čega kulminira u odlično usviran spejs džem, mnogo bliži Johnu Peelu nego Gillesu Petersonu. Ova pesma je samo dokaz koliko ovaj bend može, a koliko poslednjih godina malo daje.

Da ne bih bio pogrešno shvaćen – nemam ništa protiv Gillesa. Naprotiv, držim da je on uradio za popularizaciju džez muzike mnogo više nego neke konzervativne, sede glave koje prave raznorazne džez festivale i časopise. Samo, imam utisak da su se Soil & “Pimp“ Sessions na talasima Gillesovih hvalospeva mnogo više uklopili u njegovu priču nego što je on u njihovu. Mislio sam da ova grupa ima potencijal za mnogo širu publiku od samo one koja sluša Worldwide, koja je nekada izlazila u Soul Food ili Industriju a danas na Belef. Kako stvari stoje, izgleda da uopšte nisam bio u pravu.

Soil & “Pimp“ Sessions su na početku karijere obećavali mnogo više od klupskog provoda. Činilo se da je ovaj bend skloniji eksperimentima nego proračunatim marketinškim trikovima. 6 zvuči kao album za ljude kojima je muzika sporedna stvar u životu, kao album koji se pusti dok sređujete stan, dok gledate emisiju Lune Lu, ili se sluša u Platou na pauzi između dva predavanja. Sve što čujete ovde je odsvirano već mnogo puta i to na mnogo iskrenije i inspirativnije načine. Ma koliko su Soil & “Pimp“ Sessions bili ispred bendova sa kojima ih porede – J.A.M, Five Corners Quintet, Nostalgia 77, Koop, Quasimode – sa albumom 6 ne samo da su na istom nivou kao pomenuti, već i ispod toga.

Što se vašeg recenzenta tiče – kod njega su svi krediti potrošeni i ploča 6 je definitivno njegovo poslednje druženje sa ovim veselim Japancima…ako to uopšte ikom išta znači.

Shascho – MC, showmaster, agitator

Tabu Zombie – truba

Motoharu – saksofon

Josei – klavijature

Akita Goldman – bas i kontrabas

Midorin – bubnjevi