Mesto: Studio 6 Radio Beograda / Datum: 18.05.2016. / Foto: Filip Filipović / Video: Ivana Čutura
Pred nastup koji je koncertno otvorio ovogodišnji “Ring Ring“ festival, razgovarali smo sa japanskim herojem modernog eksperimentalnog i avangardnog zvuka, koji je prvu posetu Beogradu imao kao lider kultnog noise benda Ground Zero, takođe, u okviru, tada još mladog “Ring Ring“ festivala. Od tada se još par puta vraćao u Srbiju, a za ovaj nastup sa norveškim bubnjarem sa Paalom Nilssen-Loveom vladalo je izuzetno interesovanje, koje je debelo premašivalo kapacitet Studija 6 Radio Beograda.
U jednom intervjuu ste rekli kako ste oduvek bili zainteresovani za život u muzici. Da niste muzičar , koju biste karijeru za sebe odabrali?
Nikada nisam ni razmišljao o nečemu drugom kao mogućoj alternativi. Ne postoji ništa što bih radije radio u životu, pa onda i ne razmišljam o takvim stvarima.
Vaš primaran muzički fokus uvek je bila gitara, iako ste se uspešno bavili i turnabilizmom i dirigovanjem. Šta je to što vas konstantno vraća njoj? Da li je u vašim izvedbama prisutniji tretman gitare kao klasičnog instrumenta ili kao uređaja za proizvodnju zvuka ?
Mislim da je jednako zastupljeno i jedno i drugo i da je to ono što uvek ostaje interesantno kod gitare, kao instrumenta sa velikim mogućnostima Godinama negujem i jedno i drugo i obe prakse su se spojile u jednu.
Da li biste nastavili da pravite muziku i u slučaju da iz bilo kog razloga budete primorani da napustite gitaru?
Svakako. Dokle god budem imao prste da pritiskam neke tastere koji daju zvuk i koji organizuju zvuke, to ću i činiti.
Da li je publika iz devedesetih i s početka dvehiljaditih drugačija od današnje po pitanju očekivanja od izvođača? Da li je odnos slušalacaca i muzike „jedan-na-jedan“, koji često pominjete, uticao na promenu horizonta očekivanja? Da li vam smetaju mobilni telefoni na koncertima?
I jeste drugačija i nije. Mislim da to ima više veze s regionima u kojima sviram, a manje s decenijama . Mada su granice u bilo kom smislu postale irelevantne. Mobilni telefoni mi smetaju jedino kada prave zvuk. A što se tiče snimanja, svako može da zabeleži neki koncert i podeli ga na internetu , to mi ne smeta i to ni ne gledam.
Da li je opšta slušalačka populacija u Japanu svesna postojanja i značaja savremenih i nekadašnjih autora eksperimentalne muzike? Da li se, recimo, zna ko je bio Kaoru Abe i da li se njegova muzika sluša?
Svuda je isto po tom pitanju. Mislim da to prevazilazi granice i da ne može da se gleda po zemljama. Uz internet danas ko god želi može da sazna za Kaoru Abea.
Čitate li osvrte na vašu muziku i koncerte? Da li Vas je negativna kritika ikada razjarila?
Da, čitam, ukoliko slučajno naiđem na recenziju u nekom magazinu. Nemam običaj da pregledam novine i onlajn-publikacije, kako bih našao neki osvrt na moju muziku. Naravno, pozitivna kritika mi godi, a negativna ne, ali ne razmišljam toliko ozbiljno o njima.
U predavanju na Red Bull Akademiji rekli ste da je album kao format prevazidjen. Da li ste razmišljali o mogućim alternativnim načinima prezentovanja i plasiranja Vaše muzike?
Teško je dati neki odredjeni odgovor na to pitanje, ja u svom radu nastojim da prezentujem muziku na različite načine i koncepte (muzičke instalacije na pr.). Svakako da je cd kao format bio značajniji 90-tih, jer je to bio jedini način prenošenja muzike.
Svirali ste sa Paalom Nilssen-Loveom u različitim formacijama, trio sa Lasseom Marhaugom, The Thing… (Paal Nilssen-Love ulazi u prostoriju i nasmeši se, nikad nisam naučio da pravilno izgovaram nordijska imena, op.a.). Kada nastupate u formaciji dua, ne oseća se da bilo šta što se tiče ekspresivnosti, tembra ili opsega. Da li se unapred primpremate za nastup, postoji li bilo kakav game-plan?
Hvala na lepim rečima, drago mi je da tako mislite. Nema nikakvog game-plana ni pripreme kod nastupa ovog dua. Razmišlja se samo o trajanju.
Svojom muzikom sa lakoćom premošćujete barijere između apstraktne, prijemčive/popularne muzike i džeza. Šta mislite o žanrovskim odrednicama koje tržište upotrebljava radi plasmana, uspevaju li one da opišu Vašu muziku? Da li je njih uopšte treba upotrebljavati ?
Možda odrednice i ne opisuju najpreciznije nečiju muziku, ali su korisne, ljudi se lakše zainteresuju.
Znam da je scena danas prepuna fantasticnih autora, ali možete li da nam preporučite nekog savremenog autora/sastav eksperimentalne ili popularne muzike koji na Vas ostaio naročiti utisak?
Ima ih dosta… recimo Tetsuza Umeda, koji nije samo sound artist, muzičar , već se bavi i vizuelnom umetnošću, instalacijama, muzika je samo deo njegovog rada. Tennis Court je neverovatan vokalno-gitarski duo , živi nastupi su im neverovatni, otvoreni.
Instalacije su važan deo Vašeg stvaralaštva u prethodnih nekoliko godina i sve one odreda imaju i izraženu vizuelnu komponentu. Da li ste se susreli sa lošom kritikom drugih vizuelnih umetnika i umetnika instalacija? Kako birate saradnike za rad na muzičkim instalacijama?
Nikad druge vizuelne umetnike nisam pitao za mišljenje o mojim instalacijama. Ne osećam potrebu i nije neophodno pitati, jer to ništa ne menja. Ne krećem se u krugovima vizuelnih i multimedijalnih umetnika.
Saradnike biram uglavnom slučajno, ili poznajem njihov rad . Biram one tehničare s kojima volim da radim. Rezultati su različiti, uglavnom dobri. Slučajan je i odabir kombinacije muzičara na složenijim muzičko –scenskim instalacijama. Kod manje zahtevnih postavki ponekad sve radim sam.
A sada par reči o samom nastupu koji je usledio nakon ovog razgovora.
Koncert je počeo nakon što je tišina propisno naelektrisala prostor radijskog studija. Duo je upio duh slatkog iščekivanja i započeo set. Maštovitosti naravno od starta nije manjkalo. Muzičari su puštali da instrumenti dišu, a prilikom razmene ideja bili su jedan drugom i saradnici, i zainteresovani slušaoci, koji uživaju u idejama onog drugog baš kao i publika u samom studiju. Solističke tačke, izuzetno integrisane u set kao celinu,odmaknute od ikakvog vatrometa tehnike, su bile vezivno tkivo onoga što bi duo ostvario i onoga što je tek planirao da ostvari.
Agresija i fizikalnost nisu nepromišljene, niti van konteksta sveukupne zvučne slike. Iako slobodni u razmišljanju i usmereni ka pomeranju izvođačkih praksi , sve je bilo podređeno konceptu. Neosporna je tehnička virtuoznost i fizikalnost Nilson-Loveove izvedbe, uparena sa neverovatnom suptilnošću fraziranja, a nju dodatno podstiče i lirična i agresivna gitara Otoma Yoshihidea, gde je impresivna lakoća s kojom jedan drugom prepuštaju kormilo. Razmena ideja je bila i vizuelno dopadljiva, te je kamera mogla da sa lakoćom ovekoveči muzičke klimakse i antiklimakse. “Koncept trajanja“ koji duo zastupa je bio odgovarajuće, a opet slučajno upotpunjen digitalnim časovnikom radija, koji je ispisivao zareze oko cifara; nekad se činilo da se zarezi pojavljuju primetno brže ,a drugi put sporije.
Prvi i osnovni set bio je tako zaokružena celina i tako fokusirano putovanje , da je drugi set morao doći u vidu zgusnute rekapitulacije , u vidu kultnog Yoshhideovog aranžmana Ornetove „Lonely Woman“ (koju kamera nažalost nije ovekovečila).
Neko od prisutnih posetilaca sa zavidnim slušalačkim iskustvom možda će reći kako nastup nije bio „epohalan“, ali u ovom smislu dalje insistiranje na epohalnom i kontroverznom i nema smisla, pošto su ugrađene umetničke prakse muzičara po sebi već razvijene do neverovatnih razmera. Svako dalje /ekstremnije dokazivanje ekscentričnosti izvedbe bi samo upropastilo sveopšti utisak.
ufffff, de me nadje!!!! pojebio bih cokulu shto nisam bio, josh me vishe nervira rts 3 shto ne kachi snimak na svoj kanal za nas gawna izvan matichnjaka (ZLAJO OKACHI!)… ocu gledam paalov krupnjak kad virbla i otoma kad dribla, ….poster na zidu spavace nije dovoljan…
forza rng-rng!!
Dodat je isečak snimljen iz publike, a za pro-shot malo strpljenja, ne bih da ulazim u polemiku s moćnim javnim servisom. Ali, odmah da kažem, snimak koji je emitovan na RTS3 je zaista vrjunski i vredi strpljenja. 🙂
da, ok, znachi da chekamo 6 meseci… jer toliko im je trebalo prosle godine da okache charles gayle trio koncert, bukvalno su ga okachili na pola novembra!
Rešili su da te demantuju:
https://www.youtube.com/watch?v=iC3nCeSDAy4
INSH’ALLAH! MASH’ALLAH!
odo napravim kokice pre nego pustim!
:*
nisam bio, ali evo ogulio sam par puta plej na youtubeu, meni lichno ovo deluje kao jedan od najboljih koncerata od kad pratim festival, u svakom slucaju ce se o njemu pricati… mozda je glupo tako reci, jer uzhivo gledati je skoro pola uzitka, ali ova svirka i preko tjuba jezhi i obara…. u pitanju je, ko shto reche otomo, improvizacija bez predumisljaja ali njih dvojica ko da citaju shifre, tako se dobro razumeju i poznaju…opet, i nije za chudjenje s obzirom koliko dugo saradjuju… ne znam da li mi je milije kad se otomo spusti na ton po minuti ala loren mazzacane ili kad odvrne slavinu pa krene da shiklja potece…. paal ko paal, sto je smiljanicu vandermark to je meni paal: che swing, che technika che ragazzo!!!
znam da deluje ko bullshit, ali beograd je bio privilegovan i ovaj put zahvaljujuci rng-rngu,… ukachio sam paala u berlinu u aprilu sa brocom i posle sa the thing, i kad sam ga pitao da li ce da peglaju berlin kazhe : „sorry no“…