By 
Nedavna vest o objavljivanju prvenca trija klavijaturiste Milana Petkovića na našem portalu izazvala je neočekivan publicitet, pri čemu su se pojedini komentari čak žustro dotakli kvaliteta ovog izdanja. Sporni komentar je, doduše, bio baziran isključivo na par koncertnih snimaka Petkovićevog trija, koji uzgred rečeno, pred publikom zvuči sasvim solidno. Štaviše, prvi susret sa živim klipovima trija pamtim kao pozitivno iskustvo, najviše kroz spoznaju da i u Srbiji postoji autorski bend baziran na tradiciji jam-kulture, a koji barem provizorno uspeva da podstakne asocijacije na odlikaše žanra poput Medeski Martin and Wood.
I upravo prvo preslušavanje “Muzičke kutije” jasno sugeriše da je Milan Petković Trio prevashodno živi bend, koji nije uspeo da verno prenese svoje kvalitete na studijsku traku. Međutim, na ploči među sedam kompozicija ukupnog trajanja 52 minuta zaista ima interesantnog materijala, počev od uvodne naslovne numere. Ona je obrazac kako bi bend trebalo da zvuči, barem na ovom albumu – nepretenciozno, sneno i koloritno.
Pomenuti kolorit najviše duguje Milanovom korišćenju isključivo analognih uređaja. I ako u pomenutoj “Muzičkoj kutiji” imamo standardno korišćeni Fender Rhodes, kuriozitet su (barem za naše prostore) zvuci analognih monofonih sinisajzera (ili sintetizatora, kako su ih svojevremeno krstili kod nas) s kraja sedamdesetih. koji daju diskretan šmek ranih Leb i Sol , nekih radova Laze Ristovskog ili Mikija Petkovskog. Ako dodamo da Milan boje svojih klavijatura obilato provlači i kroz gitarske efekte, imamo jednu pojavu koja je (opet se, naravno, ograničavamo na ovdašnje prostore) nesvakidašnje ambiciozna. I svakako iskrena, jer je muzika o kojoj ovde govorimo apsolutno neiskalkulisana i verovatno istinski oličava težnje njenog tvorca.
No ovo je nažalost medalja sa dva lica. Ako u naslovnoj kompoziciji, zatim “Moravici”, pa i u završnoj “Čovek sa dva lica”, koje akcenat bacaju na atmosferu i ambijent, imamo skupinu koja zvuči prilično ubedljivo, kada bend krene da se upušta u “svirku” u onom uskom džezerskom značenju te reči, stvar zna dobrano da zaškripi.
Milan Petković je sredinom dvehiljaditih bio član Fish in Oil, gde je igrao bitnu sviračku i kompozitorsku ulogu. I dok je frontmen Bratislav Radovanović, nakon razlaza unutar benda, uspeo da okupi muzičare koji bi pratili njegove specifične ideje, klavijaturista po povratku u Aleksinac nije bio te sreće.
To se jasno oseća u “direktnijim” bržim stvarima (“Kabare” ili “Podzemlje”), gde nažalost posebne zamerke idu na konto Ivana Cvetkovića. Iako raspolaže određenim zanatskim finesama, on zakazuje kod najbitnijeg zaduženja svakog ozbiljnog bubnjara – gruva – jednostavno vukući kompoziciju unazad.
Zamerke neće zaobići ni samog lidera. Na jedinom pravom razmahanom solou, u mlakom drum’n’bassu transparentnog naziva “Drum&Bass”, Petković nekoliko puta upada u improvizatorski ćorsokak, ne uspevajući ni približno da dinamički, ritmički, ali i tehnički, dosegne razinu koju zahteva ovakav izraz. Basista Dejan Stojanović svoje ne toliko zahtevne zadatke obavlja korektno, ali ako smo obećali da nećemo koristiti dvostruke aršine, podsetimo se kako se u sličnim okolnostima snalaze neki već priznati akteri.
“Muzička kutija” je u svakom slučaju dobrodošlo izdanje. S jedne strane zbog publike, kojoj je neophodno da se upozna s bendom i bude privučena na žive nastupe, koji bi vremenom trebalo da postanu atrakcija u žanrovskom miljeu trija. S druge strane, ploča bi trebalo da bude (uz prihvatanje sugestija sa strane i sopstvenu podrobniju analizu sadržaja) pokazatelj bendu šta treba da forsira, a šta bi trebalo pomalo i lukavo, barem za sada, prikriti. Prostora za napredak ima, čeka se sledeći korak.
Spisak numera: Muzička kutija, Kabare, Drum&Bass, Podzemlje, Moravica, Miss You, Čovek sa dva lica.
Muzičari: Milan Petković – klavijature; Dejan Stojanović – bas; Ivan Cvetković – bubnjevi.
By 
