By 
Vremena se menjaju, i sa njima ukusi publike. Muzička i književna dela dolaze, jedno vreme bivaju popularna, a zatim utonu u zaborav. Tek ponekad stvaralaštvo nekog autora izdrži probu vremena i zauvek postane deo svetske baštine. Luj Armstrong je jedan od tih retkih velikana, div džeza i popularne muzike koji je uspeo pesmom i trubom da zapali svet, i ta vatra gori čak i danas.
Knjigu Sačmo: moj život u Nju Orleansu objavila je beogradska izdavačka kuća Utopija. U pitanju je autobiografija slavnog muzičara, u kojoj on opisuje svoje detinjstvo i rane godine karijere, do napuštanja Nju Orleansa 1922. godine i odlaska u Čikago da se pridruži orkestru Kinga Olivera. U originalu, knjiga se pojavila 1954. godine, i odmah je naišla na odobravanje kako čitalačke publike tako i kritike, koja je u ovoj autobiografiji isticala topli humor, nepokolebljivi optimizam i dobrotu Luja Armstronga. Ipak, pitanje je kako ovu knjigu čitati sada, posle više od pola veka? Da li su Armstrongove reči, poput njegove muzike, izdržale probu vremena?
Danas, na početku dvadeset i prvog veka, autobiografija poznatog muzičara teži da privuče dve dijametralno suprotne grupe čitalaca. Prvu od njih čine zaljubljenici u muziku autora, koji očekuju da kroz reči samog Luja Armstronga saznaju što više o vremenu u kome je živeo i muzičarima sa kojima je nastupao, i tako steknu dublji uvid u korene muzike koju vole. Na žalost, takvim čitaocima ova knjiga ne donosi ono što traže. Armstrong se svoje mladosti seća u previše romantičnom svetlu: kriminalci, kockari i prostitutke Nju Orleansa podignuti su u ovoj knjizi na neki poseban pijedestal nevinosti; oni su čisti heroji muzičareve mladosti, pa čak i bolesti, krađe i ubistva u kvartovima Nju Orleansa predstavljaju lepe uspomene. Sa druge strane, muzičari sa kojima je Armstrong nastupao u ovoj knjizi su samo statisti – opisani su prilično površno, opštim rečenicama u stilu „bio je dobar momak ali je duvao prilično jako“ ili „kada je svirao nežan deo svi smo plakali“, koje poznavaocima muzike ne govore mnogo.
Druga grupacija čitalaca koje bi ova knjiga mogla da privuče su ljubitelji autobiografija kao takvih. Na žalost, ni ljubiteljima autobiografske i memoarske proze Moj život u Nju Orleansu neće doneti očekivano zadovoljstvo. Ukus čitalačke publike se promenio, i početkom dvadeset i prvog veka, kada pisana reč propagira estetiku krvi i sperme, romantizam Luja Armstronga deluje beznadežno zastarelo.
Osim toga, pripovedni stil knjige je konfuzan, pun višestrukih digresija i ničim izazvanih vremenskih skokova, što dovodi do toga da čitalac često gubi nit pripovedanja, čemu, u srpskoj verziji, dodatno doprinosi zanatski nevešt prevod Mimice Petrović – Radovanović (primera radi, konstrukcija rečenice prevoda nije prilagođena srpskom jeziku već robuje engleskom originalu, fraze često nisu zamenjene ekvivalentnima već su prevođene bukvalno, tako da čitamo izraze „slomljen poput deset zapovesti“ i slično, što opterećuje tekst).
Sačmo: moj život u Nju Orleansu očigledno nije izdržao probu vremena, ni kao književno delo, ni kao istorijski dokument. Zato, ugasite svetlo u sobi, pustite sebi neki od brojnih Armstrongovih hitova i uživajte u muzici. A ovu knjigu zaobiđite u širokom luku.
By 
U zemlji u kojoj je literatura o džezu beskrajno i beznadežno oskudna, svaku knjigu koja se bavi ovom tematikom treba oberučke prihvatiti, a ne zaobići u širokom luku. Naravno, knjiga nam se ne mora svideti, ali de gustibus… Recenzent, knjige koji, ubeđen sam, još uvek ne može da preboli svoju rokersku adolescenciju, traži estetiku „krvi i sperme“ a ne „romantizam“ Luja Armstronga. Siguran sam da on ne sluša i ne poznaje muziku Luja Armstronga, u protivnom bi morao da zna šta može da očekuje. Romantizam, svakako, ali ne i već pomenutu estetiku.
Pored toga, recenzent, koji sebe smatra „poznavaocem“ džeza, takođe ne zna da je gospođa koja je prevela ovu knjigu i kojoj on daje „lekcije“ o prevođenju do sada prevela još tri značajne knjige iz džezističke kulture i da jedina u ovoj zemlji to radi. Neću navesti te knjige, nek’ ih sam potraži. U jednoj od njih će pronaći i estetiku sperme itd.
I još nešto, mladi recenzent ne poznaje Bibliju, inače bi razumeo izraz „slomljen poput Deset zapovesti“.
Slobodane,
Tvoj komentar bi mogao biti dobar povod za polemiku malo šireg karaktera od analize ove recenzije. U tom smislu, naročito mi je zanimljiva rečenica [b]"U zemlji u kojoj je literatura o džezu beskrajno i beznadežno oskudna, svaku knjigu koja se bavi ovom tematikom treba oberučke prihvatiti"[/b].
Na prvi pogled u toj konstataciji nema ničeg spornog, i iskazuje se nešto što je na umu svakog ljubitelja džeza u Srbiji. I sam se veoma obradujem svaki put kada vidim da se pojavi neka nova publikacija vezana za džez, pa sam se tako obradovao i kad se pojavila Luj Armstrongova knjiga.
Međutim, postavlja se pitanje – da li recenzent treba da napiše afirmativan prikaz knjige čak i ako nema dobro mišljenje o njoj, samo zato što je džez publicistika u našoj zemlji oskudna i treba je podržati? Prateći ovu liniju razmišljanja, možemo postaviti sličnu dilemu i za bilo kakvu vrstu džez aktivnosti u Srbiji, a naročito za izdavanje albuma i koncertne nastupe.
Ako se novinari i kritičari koji se bave džezom opredele da u svojim tekstovima bezrezervno podrže SVE što dolazi iz Srbije, svaki kritičarski diskurs pada u vodu, i pretvorili bismo se u puki PR servis domaćih džezera i izdavača. Naposletku, u takvoj situaciji, zašto bi čitaoci uopšte imali bilo kakvo poverenje u autore koji čitaju, ako znaju da će – kakvo god da je delo – recenzent napisati pohvalu? Takvo pisanje bi, po mom mišljenju, izgubilo bilo kakav smisao.
Osvrnuo bih se i na komentar vezan za ovaj tekst, pošto sam kao urednik sajta direktno odgovoran za njegovo objavljivanje. Što se tiče kredibiliteta autora, koji je ovde doveden u pitanje (nažalost i ličnim prozivkama i nagađanjima o privatnom životu), valja reći da Aleksandar Šaranac ima desetogodišnje prevodilačko iskustvo, kao i još veće iskustvo kako u autorskom, tako i kritičarskom radu, te uređivanju književnih magazina. Uz sve to, odličan je poznavalac džeza, tako da ima moje bezrezervno poverenje i podršku.
[b]"Siguran sam da on ne sluša i ne poznaje muziku Luja Armstronga, u protivnom bi morao da zna šta može da očekuje. Romantizam, svakako, ali ne i već pomenutu estetiku."[/b]
To što je nešto očekivano ne znači automatski da je dobro, zar ne?
[b]"…ne zna da je gospođa koja je prevela ovu knjigu i kojoj on daje „lekcije“ o prevođenju do sada prevela još tri značajne knjige iz džezističke kulture"[/b]
Zna.
[b]recenzent ne poznaje Bibliju, inače bi razumeo izraz „slomljen poput Deset zapovesti“[/b]
Recenzent nije rekao da je fraza nerazumljiva, kako sugeriše ovaj komentar, već da nije u duhu srpskog jezika. To su dve različite stvari.
"Sačmo: moj život u Nju Orleansu" je vrlo dirljiva autobiografija, možda nevešto napisana – ali baš zato nesumnjivo autentična, budući da Sačmo ni ne krije svoju problematičnu "pismenost", niti se može osetiti njegova "literarna" ambicija dok vrlo šarmantno i precizno, sa puno živopisnih detalja, opisuje svoje nimalo ružičasto detinjstvo i dečačko odrastanje. Zapravo, ovde jedna legenda "hrani" drugu – fama o najpoznatijem trubaču i džezeru se perfektno dopunjuje sa famom o najekstravagantnijem muzičkom gradu na planeti, vavilonski raspojasanom Nju Orleansu.
Iako često optuživan za "čičatomizam", Armstrongu se ne može nikako poreći njegov gotovo nadrealni vitalizam – kako u umetničkom, tako i u ljudskom smislu. Naprosto, on je primer umetnika – vrlo retka sorta! – kojem sklizavanje u populizam i prigodnu estradu nije gotovo uopšte naškodilo kada je u pitanju njegov umetnički ugled. Ova vrlo čitljiva i sa više aspekata zanimljiva autobiografija ne može da ne probudi ono nepatvoreno ushićenje koje je svojstveno svim pravovernim ljubiteljima džeza. A upravo je njima, naročito danas kada je džez odavno u radikalnom odumiranju, ovakvo štivo i namenjeno.
Dakle, ovde nema udvaranja i dodvoravanja već samo prepoznavanja neodsviranih snova iz nepovratno prohujalih vremena, čiji eho nikada neće utihnuti.
Mimičin prevod je vrlo korektan, i zaista nisam primetila bilo kakve "prevodilačke rupe". Verovatno nije lako prevoditi Sačma 🙂
Ako je njegov autobiografski roman dosadan i arhaičan, onda ispada da je i džez takav, zar ne? Ne treba zameriti Armstrongu što nije hteo da demonizuje svoje detinjstvo – možda namerno nije hteo da od sebe pravi mučenika, koji je izrastao u pravog heroja sa zlatnom trubom/kornetom.
I još nešto – recenzent ne sme da direktno odbija čitaoce od knjige "u širokom luku", to zvuči malo amaterski. Pogotovo za nekog ko ima "desetogodišnje prevodilačko iskustvo, kao i još veće iskustvo kako u autorskom, tako i kritičarskom radu, te uređivanju književnih magazina".
Tijana,Zorane,Slobodane… [b]BRAVO[/b]
Ovakav komentar [i]"A ovu knjigu zaobiđite u širokom luku."[/i] govori toliko toga.Jedino sto je ovo trebalo da stoji na pocetku teksta,kako bi namera bila jasna i kako bi se,u skladu sa njom postupilo i u pogledu doticnog teksta.
@Slobodan: Broke, arhaični past participle od Break, u modernom engleskom jeziku (i u kontekstu u kome ga Armstrong koristi) znači bii švorc, bez novca, a ne biti slomljen. Tako se u prevodu pravi materijalna greška. Dakle, umesto "slomljen poput Deset zapovesti", bukvalni prevod bi bio "siromašan kao deset zapovesti". Dodatno ta fraza ima srpski ekvivalent koji glasi "siromašan kao crkveni miš" i tako je i trebalo da bude prevedena (referentni izvor: Volt Dizni, [i]Ben i ja[/i]). Dakle, ovde imamo dve greške u istoj rečenici.
Prevodjenje je zanat koji treba dobro savladati, a to nije lako.
Postovani, mislim da se u prevodu koji vi predlazete gubi duhovita (i sto je cini mi se takodje veoma vazno "neotrcana")referenca na Stari zavet,a time i duhovitost samog Armostronga. Ako cemo vec o duhu savremenog srpskog jezika, preciznije receno slenga (da se razumemo – nisam strucnjak, ali mislim da imam pravo na svoje misljenje)doticna fraza bi se mogla prevesti i kao "puk`o sam ko zvečka" – sto bi opet bio prilicno otrcani stereotip (znam da je ovo pleonazam ali ne mogu da odolim). Mozda neko misli da je ceo prevod mogao da se jos "vise prilagodi" duhu srpskog jezika, pa da se, kao sto sam nailazio u domacoj prevodilackoj praksi, Armstrongova prica "transponuje" u recimo, leskovacki ili vranjanski dijalekt (po sistemu jug USA = jug Srbije) sto je, po mom skromnom misljenju – KATASTROFA. No odoh ja daleko
A kada je rec o samoj knjizi (a mislim da je ocigledno da je prevod radio neko ko ne samo voli vec i odlicno poznaje jazz), svako ko malo bolje poznaje Armstrongov muzički opus, koji pak (psiholozi bi to svakako bolje objasnili) proistce upravo iz njegovog karaktera – znao je da od njega ne moze ocekivati da o bilo kome (pogotovo o kolegama)kaze nesto lose. I da ne duzim: O Armstrongu sam prilicno znao i pre, ali sam iz ove knjige dobio neprocenjive informacije, kako o njegovom detinsjtvu, a jos vise o atmosferi grada u kojem se u to vreme radjalo nesto novo, za sta se posle ispostavilo da je umetnost koja je obelezila 20. vek. Izmedju ostalih i poprilicnom zaslugom samog Armstronga.
Biblija je vrlo važna knjiga za razumevanje afroameričke kulture i muzike. Spirituali, rani bluz i džez prepuni su pozivanja na patnju i nade ugnjetavanih Jevreja iz biblijskih vremena. Analogija između položaja Jevreja u Egiptu i položaja crnaca u Americi bila je više nego očigledna. Stoga je i Armstrongova referenca na jedan događaj iz Biblije sasvim očekivana. Otuda izraz «slomljeniji od deset zapovesti». I umesto da upotrebi hipertrofiranu i izanđalu adaptaciju koju nam predlaže recenzent, prevoditeljka ostaje verna Lujevim rečima i Lujevim afrohrišćanskim korenima. Ali da ne bi više bilo zabune, citiraću rečenicu iz Starog zaveta na koju se Armstrong poziva:
I kako dođe blizu logora ugleda tele i igru. Gnev se Mojsijev raspali, te on baci ploče (deset zapovesti) iz ruku svojih i razbi ih na podnožju gore (Iizlazak, 32.19). To je, dakle, pravi kontekst Lujevih reči, te prevod ove sintagme nije ni mogao biti drugačiji a da ne krivotvori samog Armstronga.
http://www.urbandictionary.com/define.php?term=broke+as+the+ten+commandments
Stari kritičari su – stari. Poneki se prave i previše pametni kao Slobodan i osećaju se čak i kompetentni da drugima dele lekcije. Slobodane, napravite svoj portal i pišite šta vam drago! Svaka čast autoru članka.
Stvarno,Slobodane,sram te bilo sto si izneo svoj stav.Moras da mislis kako glavnokomandujuci kaze 🙂 Ovde stoji "[i]Dodaj komentar[/i]" .Valjda to znaci da moze i negativan ?!
Ne treba odgovarati na komentare onih koji misle da je džez nastao kada su se oni rodili.
@Big Jazz
"Analogija između položaja Jevreja u Egiptu i položaja crnaca u Americi bila je više nego očigledna." o čemu je još 1999. Jeffrey Melnick napisao i knjigu, pod naslovom "A Right to Sing the Blues: African americans, Jews, and American Popular Song", objavljenu za Harvard University Press.
O dotičnoj analogiji je pisao i Leroa Džouns u svojoj knjizi "Narod bluza" objavljenoj 1963. godine a kod nas 2008.Tako je to kada imate posla sa half ass poznavaocima džeza, za koje je Luj Armstrong praistorija…