Jazztronic 2013: Sigurica

Mesto: Narodno pozorište „Sterija“, Vršac / Datum: 30.05-02.06.2013. / Foto & video: Nikola Marković

Kao lajt-motiv pređašnjih izdanja Jazztronic festivala u Vršcu provlačio se veoma slab odziv meštana na džez koncertima, sasvim nasuprot brojnim euforičnim bluz večerima u foajeu pozorišta. Delovalo je kao da Vrščani baš i ne mirišu džezere te da je sav taj entuzijazam organizatora jalova rabota. No, da li je?

Pogledajmo drugu stranu medalje.  Yuri Honing ili Eyot jesu kreativci visokog evropskog nivoa i savremenih svetonazora, i kao takvi predstavljaju veoma zanimljiv, ozbiljan selektorski izbor. Ali  koliko je ljudi čulo za njih u Srbiji, mimo kruga entuzijasta koji džez zbivanja prate na dnevnoj bazi? Da li su to bendovi koji će već svojim imenom privući rekreativne ljubitelje muzike i kulture, koji bi trebalo da doprinesu kakvoj-takvoj masovnosti i uspešnosti festivala?  Na osnovu dosadašnjih vršačkih iskustava pisca ovih redova, odgovor se polako nazire…

I tako, ove godine ne samo da je festival ugostio poznatije muzičare, već je udario pravo u srce domaćeg džez mejnstrima – angažujući Beogradski Jazz orkestar sa tradicionalne strane, te Vasil Hadžimanov Band kao predstavnike fjužna koji koketira s pop/world/rok publikom. I ne samo to, već je na otvaranju (zajedno!) nastupio čitav konglomerat vršačkih postava –  rokeri starog kova „Svi predsednikovi ljudi“, predvođeni gradonačelnikom Čedomirom Živkovićem (!) u vokalnoj i gitarskoj ulozi, te direktorom festivala Momirom Cvetkovićem (solo gitara), pa đaci muzičke škole „Josif Marinković“, i gradski hor “As“. Ipak, skrenimo pažnju da ova mnogoljudna fešta– bez previše dodirnih tačaka sa džezom ili bluzom – nije plod puke megalomanije učesnika, već finale humanitarne akcije prikupljanja novca za lečenje dve mlade osobe iz Vršca. Svaka čast.

Od prethodnog festivalskog izdanja desio se još jedan jako zanimljiv momenat – muzička škola je otvorila džez odsek! Tako smo ove godine imali priliku da čujemo prvu generaciju školovanih džezera na sešnu posle otvaranja festivala – očekivano s fokusom na mlade vokalistkinje i uz mešani repertoar gde je bilo mesta i za „lakše“ note.  Čuli smo i skupinu profesora ovih talentovanih mladih ljudi, gde je otkrovenje bio pevač Srđan Marković, sin poznatog kontrabasiste Branka Markovića. Taj je momak, u svojim kasnim dvadesetim, toliko suvereno vladao svojim glasom i scenom, kao da smo gledali nekakvu srpsku varijantu Kurta Ellinga! Prirodno smo se zapitali zašto ga nema makar na prestoničkoj džem sešn sceni, no Srđan je pre svega angažovan kao kompozitor u raznim beogradskim pozorištima.

U petak uveče je nastupio Beogradski Jazz orkestar predvođen dirigentom Ivanom Ilićem i lead trubačem Fredijem Stanisavljevićem, gde je piscu ovih redova prvo upalo u oči prisustvo supertalentovanog saksofoniste Rastka Obradovića na poziciji drugog alta. Premda je izmešten sa svoje uobičajene pozicije tenoriste, lepo je videti da i džez establišment već sada računa na njega. Sam nastup je bio ambiciozan, što se ogledalo kako u nadahnuću duvačke sekcije (gde su naročito briljirali trubači i trombonisti), tako i u repertoaru – vrhunac je bio izvođenje Methenyjeve „It’s just talk“ u aranžmanu Boba Curnowa, dok je prave ovacije izazvao Corein hit „Spain“.

Naredne večeri smo gledali dupli džez program u kome je glavna atrakcija bio Vasil Hadžimanov Band. Uz starosedeoce Hadžimanova i Ivkovića –  poreklom Vrščanina – te već uhodanog Miroslava Tovirca na basu, sada je tu i Vasilov kompanjon iz benda Sveti, Branko Trijić, kao i„bubnjar trenutka“ Peđa Milutinović. U novoj inkarnaciji Vasil i ekipa deluju opušteno; sviraju s dosta energije i gruva, nepretenciozno i s vrlo malo etno-finesa u novim numerama. Ova postava je u pravom smislu reči „bend“, gde više od njegovog lidera dominira jedino hiperteatralni Ivković – što angažovanim sviranjem udaraljki, što humorističnim sketovima koje forsira do maksimuma.

Šta o novim smerovima Vasilove muzike misli njegova stara ili tvrdokorna džezerska publika, već je apsolvirana priča. No jedno mu se ne može osporiti – zaista se radi o zvezdi domaće džez scene i koncertnoj atrakciji, koja žanrovskoj sceni u Srbiji omogućuje (relativnu) popularnost i medijsku vidljivost. Ovo je bio jedini koncert koji je zasebno reklamiran mimo festivala, pa i jedini na kome je dvorana pozorišta bila komplet-krcata.

A za već pomenute zagrižene džezere, iste večeri je u foajeu nastupila postava pod zvaničnim nazivom Max+Four. Naravno radilo se o kvintetu altiste Maksa Kočetova, ali u postavi koja je sastavljena za ovu priliku i sešn sutradan u beogradskoj Čekaonici – pijanista Ivan Aleksijević, basista Branko Marković, trubač Marko Đorđević, i specijalni gost-gastos Dušan Novakov na bubnjevima. Na programu je bilo Cannonball Adderley tribute veče, te je sveukupno ovaj koncert bio bliži nekom regularnom prestoničkom sešnu, nego pažljivo koncipiranom festivalskom programu. No to mu nije oduzelo na atraktivnosti, jer Kočetov je prekaljeni as ovakvih svirki, baš kao i ostatak njegovog benda – dovoljno je reći da su “otprašili za sve pare”.

Bluzerski deo programa je ove godine bio u drugom planu – u petak je nakon BJ orkestra nastupio poljski sastav Boogie Boys s dominantnim rokabili nabojem, te scenskim nastupom klavijaturiste u stilu Elvisa i Jerry Lee Lewisa. Poslednje večeri je domaćoj postavi Blue Family priskočio u pomoć hammondaš Raphael Wressnig, stari srpski znanac i redovni gost domaćih klubova i festivala, koji se ove godine našao čak i u DownBeatovom izboru kritike za najboljeg orguljaša. Bilo je to još jedno party-veče koje je potrajalo preko predviđene satnice, sa sve završnom vokalnom tačkom gurua domaće bluz scene Vladislava Pejaka, te Vojislava Pantića, u raskalašnoj verziji “Got my Mojo Workin’”.

Dogodine sledi festivalski jubilej (10 godina), koji organizatorska ekipa planira da proslavi s još ambicioznijim programom i većim budžetom. Može li se to u ovdašnjoj recesivnoj kulturnoj klimi – videćemo, no držimo palčeve.