By 
Džez izdanja u Srbiji ove godine se mogu prebrojati na prste jedne ruke. Izuzmemo li žanrovske krosovere Szilarda Mezeia i Zerkman Big Banga, dolazimo do zanimljivog podatka da su prva dva albuma izdali The Belgrade Dixieland Orchestra i Hot Club Of Belgrade. Iako se radi o grupama koje izvode prilično različitu muziku, zajedničko im je da sviraju stilski jasno profilisan džez koji predstavlja omaž davno prohujalim vremenima. Dok se orkestar Vladimira Rackovića okreće zvuku Nju Orleansa, Hot Club Of Belgrade poseže za nasleđem gitariste Djanga Reinhardta (naziv benda je igra reči i asocijacija na slavni Quintette du Hot Club de France).
Osnivač sastava je iskusni gitarista Branko Maćić Mačak, koji je tokom 30-ogodišnjeg profesionalnog staža nastupao sa RTB Big Bendom, Beogradskom filharmonijom, Lalom Kovačevim, Jovanom Maljokovićem, na velikom broju komercijalnih izdanja…da bi se u poslednjih nekoliko sezona posvetio vlastitoj diskografiji. Svoj prvi CD FunkCat (PGP RTS) objavljuje 2005, već 2006. i album Perdido (Multimedia), a krajem iste godine osniva Happy Guitar Trio koji je 2009. evoluirao u kvartet Hot Club Of Belgrade.
Kako bi udahnuo dašak svežine na stilski predvidivoj teritoriji, Maćić se na debitantskom izdanju opredeljuje za gypsy swing aranžmane narodnih pesama balkanskih zemalja, uz dodatak kultne pop pesme Devojko Mala i autorske numere gostujućeg vokala Vojislava Đukića Kokija – Dođi u Kafanu. Na etno meniju nalaze se uglavnom dobro poznate poznate teme – Đelem Đelem, Biljana Platno Beleše, Tamo Daleko, pesme Šabana Bajramovića, Zvonka Bogdana, Tozovca… sve u svemu, repertoar je dobro promišljen i (koliko je moguće za bilo koji džez album) prilagođen što širem auditorijumu. A kakva je realizacija ideje?
Otvaranje uz Bembašu i Makedonsko Devojče nagoveštava jasnu naklonost tradicionalnom ciganskom svingu – odsečan ritam gitare i kontrabasa, elegantno grappellijevsko svingovanje na violini i precizna Maćićeva sola zvuče baš kao da stižu iz tridesetih godina prošlog veka, a uticaj originala na zvučnu sliku je neznatan. U sličnom ritmu se nižu Jeremija, Hej, Salaši, Sila Kale Bal, kao i većina preostalih pesama. Hot Club Of Belgrade zavodi slušaoca dobro znanim melodijama, i ne upušta se u neizvesne poduhvate.
Mali izuzetak u tom smislu predstavljaju veoma uspešne interpretacije Đelem Đelema i Vranjanke – u njima nešto izraženiji narodnjački melos ne narušava svingovanje, a uspeva da nadogradi i oplemeni proverenu Reinhardt/Grappelli matricu. Jedina vokalna pesma na albumu, Dođi u Kafanu, šarmantno koketira sa starogradskom boemijom. Pomalo nalik odličnom Kralju Čačka, koji poslednjih meseci sprema svoj dugo očekivani diskografski debi.
Sviračka kompetencija članova benda je neupitna. Maćićeva intonacija odaje iskustvo prekaljenog veterana koji je pažljivo odslušao i izučio svaki Djangov solo, pa možemo reći da lepota albuma ponajviše leži u njegovim partiturama. S druge strane, mogli bismo zameriti što balkanski melos nije još više došao do izražaja, jer videli smo da Hot Club of Belgrade sasvim dobro funkcioniše i u tim momentima.
Da zaključimo – The Balkan Swinging Melody je stilski zaokruženo izdanje koje ne pretenduje da pomeri žanrovske granice, ali uspeva da izvuče (skoro) maksimum iz nametnutih okvira. Ako ste ljubitelji muzike Djanga Reinhardta i Stéphanea Grappellija a ovdašnji melos vam nije mrzak, sva je prilika da ćete uživati i u diskografskom prvencu grupe Hot Club Of Belgrade.
Branko Maćić Mačak – solo gitara
Filip Krumes – violina
Srđan Marković – ritam gitara
Goran Rakočević – kontrabas
Vojislav Đukić Koki – vokal (14)
By 
Nekad i ja sam svirao (kao kontrabasista) sa nekim nemačkim sinti-ciganima tu vrstu svinga. Još uvek pratim – nekako iz navike – tu muzičku scenu. Šta vidim i ćujem samo retko me oduševljava. Čini mi se, da se taj takozvani gypsy-sving sve više pretvori u sport. Preovlada začuđujuća tehnika i brzina prsta, šta kod običnog slušalaca, koji nije baš specijalan ljubitelj te muzike, često izazove nervozu i dosadu od beskrajnih gitarskih sola,- naročito, kad ima više gitarista u grupi.
Iako i članovi Hot Club Of Belgrade vhunsko zavladaju svoje instrumente, nisu se izgubili u hladnoj virtuoznosti, nego sačuvali i “dušu te muzike” – kako nju je svirao sam Django Reinhardt. Zbog toga ja lično više njih cenim i slušam, nego nekih na gypsy-džez-sceni trenutno popularnih „sportista, koji možda još po nekoliko milisekundi brže završavaju svoje pesme“. A posebno cenim, što članovi Hot Club Of Belgrade se ne strogo drže klasičnom repertuaru tog žangra, nego imaju hrabrost, napustiti istabane staze i mešati narodni melos Balkana sa gypsy-džesom. Želim ovoj grupi puno priznanja i u Srbiji kao i van svoje zemlje. Živeći u Nemačkoj već sam više ljudima mog okruženja vratio pažnju na sajt i muziku te grupe (http://www.hotclubofbelgrade.com/audio.html) – obično sa vrlo pozitivnim reakcijama. (Čak i moja žena, koja inače ne voli Django-Jazz, uživa u lepoj i prijatnoj muzici grupe Hot Club Of Belgrade.)