Elliott Sharp

Elliotta Sharpa s pravom možemo smatrati za velikana muzike našeg doba, premda ga je jako teško žanrovski smestiti u neki okvir. Ovaj svestrani gitarista/klarinetista/saksofonista fasciniran je „umetničkom muzikom“ 20. veka, fri-džezom, popom i eksperimentalnim formama roka, kao i bluzom, nojzom i elektroakustičnim improvizacijskim sastavima. Bio je cimer s braćom Lurie iz The Lounge Lizardsa, učio je i od samog sint inovatora Roberta Mooga, usvajao poetiku fri-džez pionira Roswella Rudda, a kompoziciju je učio od Mortona Feldmana. Impresivna lista saradnika i mentora prosiruje se Sharpovim odlaskom u Njujork 1979, kada postaje deo čuvene „downtown“ scene i svira sa Johnom Zornom, Butchom Morrisom i mnogim drugima.

Od tog vremena bio je i vođa različitih sastava, a u Novi Sad dolazi sa šestočlanim bluz bendom Terraplane koji, u različitim postavama, postoji već 15 godina. Elliotta Sharpa smo zatekli u pripremama za aktuelnu evropsku turneju, ali je pronašao vremena da pred polazak odgovori na nekoliko pitanja za Jazzin.rs.

Sastav Terraplane je dobio ime po klasiku Roberta Johnsona, punom seksualnih aluzija. Da li je ova formacija proizašla iz svesnog napora da se rekonstruiše fizikalnost bluza?

Svirao sam bluz od trenutka kada sam prvi put uzeo gitaru u ruke 1968. godine, i vrlo sam malo razmišljao o samom procesu. Čitava priča je mnogo više koncipirana kao jednostavna misao: „Evo muzike koju moram da sviram“. Bilo je svesnih zamisli da u muziku Terraplanea uvedem moderne ritmove, kao što su jungle, drum & bass, i slične varijacije.

U ovom bendu izrazili ste se i kao tekstopisac, a neposrednost koja krasi vaše stihove obično se ne očekuje od autora koji se pretežno bavi „apsolutnom muzikom“. Da li su ove kompozicije/tekstovi došli kao plod razmene ideja unutar benda ili su plod vašeg sopstvenog rada?

Neke pesme smo radili zajedno, a neke sam pisao sam. Nevezano za moja glavna muzička interesovanja, otkako se bavim sviranjem pisao sam “obične” pesme za sebe i za druge. Oduvek sam voleo dobre pop pesme, a jedina razlika između moje muzike i popa je to što moja muzika nije popularna.

Koje su prednosti rada na solo albumima u odnosu na rad sa bendom?

U toku rada na solo ploči, svakog trenutka mogu da izmenim pravac u kom se kreće kompozicija. Bend moze da bude veoma fleksibilan, ali čak i one grupe koje imaju “telepatsku” komunikaciju među članovima ipak su zbir pojedinaca. I logistika za solo turneje je, naravno, kudikamo jednostavnija.

Ako biste morali da birate omiljenog kompozitora između Xenakisa i Cagea, kakav bi bio vaš izbor?

Ne bih ni mogao ni želeo da biram – obojica imaju ogroman uticaj na moju muziku.

S kojim od pokojnih džez velikana biste najviše voleli da ste mogli da delite binu?

Teško je reći, pošto bi savršenstvo njihove muzike neutralisalo moje prisustvo. Oduvek sam želeo da sviram sa Elvinom Jonesom, Johnom Coltraneom, Albertom Aylerom i Ericom Dolphyjem.

Kakva su vaša očekivanja od koncerata u Srbiji i koliko ste upoznati sa ovdašnjom scenom?

Poznatija mi je etno muzika sa ovog podneblja uopšte uzev nego neki konkretni bendovi. Anthony Coleman mi je prenosio svoja pozitivna iskustva iz zemalja bivše Jugoslavije. Ja sam nastupao u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji, i uvek sam nailazio na dobre reakcije publike.