Džez kompozitor, aranžer i trubač Duško Gojković obelodanio je ovih dana još jedan muzički projekat – snimak uživo sa prošlogodišnjeg koncerta održanog u beogradskom, tada 45-ogodišnjem Domu omladine. Tonski zapis, u kojem je prisutna veća ili manja interakcija sa publikom, ukoliko doživi i svoje audio izdanje odraz je poneke producentske specifičnosti, ali je i merilo uspešnosti nastupa.

Aktuelni album nije retrospektiva dosadašnjeg stvaralaštva ovog muzičara, poput izdanja Portrait kojim je Gojković obeležio jubilarne godine života i izdvojio neke posebno važne osobe u svojoj karijeri. Iza Balkan Projecta se krije već poslovično raznorodan pristup ovog džezera primenjen na njegovim dosadašnjim projektima.

Počev od beogradskog impulsa, kaljenje ovog trubača je do sredine šezdesetih obeleženo radom u velikim evropskim ili američkim orkestrima. Legenda džez trube Miles Davis je, nekom prilikom, izneo mišljenje da dugo boravljenje u big bendovima biva ubitačno za kreativne soliste. Koliko ima istine u ovom rečima, ostavićemo nekom drugom prilikom da sam gospodin Gojković odgovori, ali njegova odluka da stvara muziku i u manjim sastavima ne ukazuje na isključivost.

Da je džez muzika uvek bila sposobna za prihvatanje novih formi, jedan od dokaza nalazimo zavirivanjem u stvaralaštvo trubačkog velikana Dizzyja Gillespija, koji je među prvima u klasičnu džez shemu uveo afrokubanske, brazilske i latino ritmove. Duško Gojković je po sličnoj recepturi iznašao svoj muzički izraz, ali uvodeći u džez karakterističan neparan balkanski takt, povezujući ga sa nekim doista neuobičajenim melodijskim i harmonskim osnovama.

Na ovaj način evropski džez lagano počinje da dobija svoju boju, ulogu i značaj koji se do šezdesetih (ako u ovu priču ne uključimo gitarskog genija Djanga Reinhardta) svodio uglavnom na refleksiju američkog stila. Ovo je jedan od najvećih Gojkovićevih doprinosa džezu, premda ne anulira značaj onog što je stvorio kretanjem čistim baperskih vodama (poput kompozicije Ballad For Miles). Ista godina (1966) iznedrila je i albume Belgrade Blues i Swinging Macedonia, ali i saradnju sa različitim muzičarima, uključujući i pijanistu Mala Waldrona.

Svaki projekat traži ekipu koja će umeti da ga iznese na pravi način, pa zato ne čudi da se uvidom u zavidni broj diskografskih izdanja susrećemo sa brojnim imenima. Koliko god da je izvor inspiracije nepresušan, on iziskuje različite uglove gledanja, i svaki novi muzičar je nova boja u niski bisera koji krasi stil Duška Gojkovića.

Njegova truba je zalazila i u neke čudesne vode, poput učešća na projektu južnjačkog kolege po instrumentu Ekrema Sajdića, pa do ovom recenzentu jednog od najdražih projekata realizovanim sa slepim španskim pijanistom Teteom Montoliuom Ten To Two Blues, kasnije reizdatim pod naslovom After Hours. Ipak, esencija Gojkovićevog stvaralaštva i verovatno najbolje odsviran i komponovan projekat je Slavic Mood iz 1974. godine, jedno od remek dela evropskog bapa, protkano prefinjenom linijom balkanskih uticaja.

 

 

Ovoliki uvod potreban je zarad potpunog razumevanja najnovijeg albuma Balkan Project u kome je Gojković spojio svoju trubu, nekolicinu sposobnih solista i veliki orkestar. Spona je muzika koju je orkestrirao tako da svojim mladim saradnicima ostavi dovoljno prostora da se iskažu u džezerskoj slobodi, ali poštujući i red kao osnovni sistem po kome funkcionišu big bendovi. Ova posebna simbioza je učinila da pred sobom imamo moderni veliki orkestar, dobre aranžmane, ekipu koja funkcioniše poput najpreciznijeg časovnika, i naravno u sve to utkanu Gojkovićevu balkansku poetiku.

Ritam sekciju velikog instrumentarijuma čine pijanista Claus Raible, basista Martin Gjakonovski i bubnjar Mario Gonzi, a u ulozi soliste je saksofonista Tony Lakatosh. Na sve ovo se nadovezuje muzička preciznost Soul Connection Big Banda, predvođenog lead trubačem Dragoslavom Fredijem Stanisavljevićem.

Album otvara numera Bosna Calling i kratke efektne fraze Soul Connectiona, a sam Duško Gojković preuzima ulogu naratora svojim kristalno čistim i toplim zvukom po kome je njegova truba i prepoznatljiva. Kako vreme odmiče, raspoloženje se lagano zahuktava poput voza. Jer muzika i jeste neka vrsta putovanja na koje nas muzičari vode, da bi negde na sredini ovog muzičkog poziva progovorio Tony Lakatosh, dajući svojom veštom improvizacijom podstrek velikom orkestru da krene put veselog marširanja.

Neizbežno je da na ovom balkanskom putovanju obiđemo i Skopje noću, a Duško Gojković je pravi ekspert da nam ispriča priču o jednoj takvoj destinaciji. Tu je i Doboy, kompozicija u kojoj osim Gojkovića briljira i pijanista Claus Reaible. Solo deonicom ovaj muzičar, odgajan na tradicionalnim vrednostima i poukama Buda Powella i Sonnyja Clarkea, na klaviru uspeva da se približi vibrafonskom, gotovo perkusionističkom načinu razmišljanja.

I još jedno prijatno iznenađenje ovog albuma: preplitanje sekcija limenih duvača u velikom bendu i njihov dijalog sa solistima ne odvijaju se, na sreću, uvek kroz najviše registre, koji često umeju da “zahladne” topla sola koja prate ili podvlače. Na albumu Balkan project je sve umekšano i dozirano. Ničega nema previše, i sve što se izvodi ima svoje mesto i vreme.

Old Fisherman’s Daughter i Slavic Mood sa istoimenog albuma (koji smo, nimalo slučajno, već pomenuli) elegične su kompozicije, koje su novim izvođenjem dobile eksplozivnost i moć zvuka duvačke sekcije – nalikuju ogromnom mlaznjaku na džez nebu. I negde u sredini je smeštena osnovna boja, Balkan Blue iz koje i sve potiče, a uliva se u Wedding March Of Alexander The Macedonian.

Nenametljiva i pritom itekako prisutna nit je hard-bap linija. Nije preterano reći da je ona čak i osnovni tok ovog diska, naravno uz pomoć balkanskog plavetnila i derta kojim gospodin Gojković nezaustavljivo i snažno boji svoja sola, ali i inspiriše Soul Connection Big Band da ne bude skučen u ulozi glasnogovornika našeg putovanja.

Kvalitetom snimljenog zvuka biće zadovoljni i najzagriženiji audiofili. Oni koji su koncertu lično prisustvovali, ovim izdanjem svakako dobijaju jedan trenutak otrgnut od vremena, a ostali mogu mirne duše projektu pristupiti kao tek odsviranoj muzici u kojoj će doista uživati.

 

 

Duško Gojković – truba i fligelhorna; Tony Lakatosh – tenor saksofon; Claus Raible – klavir; Martin Gjakonovski – bas; Mario Gonzi – bubnjevi

Soul Connection Big Band:

  • Trube – Dragoslav Fredi Stanisavljević (lead), Novak Mijović, Marko Đorđević i Strahinja Banović
  • Tromboni – Bodin Draškoci (lead), Mladen Lukić, Luka Žužić i Ivan Platner
  • Saksofoni – Maks Kočetov (lead), Uglješa Novaković, Kristijan Mlačak, Nikola Demonja i Bojan Vukelić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.