Dragoslav Fredi Stanisavljević

Tradicija talentovanih džez trubača u Srbiji traje dugi niz godina. Od osnivanja Velikog zabavnog orkestra 1948. do današnjeg Big Benda RTS-a beležimo imena značajna za svetsku džez scenu poput, Duška Gojkovića ili Mileta Pavlovića. Poslednjih godina ulogu jednog od misionara srpskog džeza u svetu preuzeo je i Dragoslav Fredi Stanisavljević.

Ovaj trubač i flighornista rođen je 15.05. 1975. godine u Beogradu, studirao na džez odseku Muzičke akademije u Gracu i lead trubač je u Big bendu RTS-a. U dosadašnjoj karijeri beleži saradnju sa mnogim velikanima džeza, poslednjih godina nas predstavlja u Evropi i Kanadi, vođa je ’’Soul Connection Big Banda” … Razgovaramo o njemu, trubi i drugim momentima koji čine džez, život, inspiraciju…

Fredi je trubu je počeo da svira sa 11 godina, ne smatra da ga je tome doveo porodični gen, već slučajni susret i zaljubljenost na prvi ton. U drugoj godini niže muzičke, nakon školske nagrade, dobio je od oca prvu trubu. Muzika i instrument su bili tu, ali kada i kako je džez ušao u tvoj život i ko je imao najvažniju ulogu u svemu tome?

Da, nakon osvojene specijalne festivalske nagrade dobio sam trubu od oca, novog „Bacha“. Sledila su i prva mesta na republičkom i saveznom takmičenju u doba SFRJ-a. Već u nižoj muzičkoj školi sam došao u kontakt sa džez muzikom. Negde u to vreme sam i dobio nadimak „Freddie“. Naime, moj otac ali i profesor trube Izudin Čavrković su me usmeravali ka slušanju džeza. Verovatno je jedan od prelomnih trenutaka da se potpuno posvetim džezu bio  boravak u Dubrovniku 1990. godine i druženje sa Stjepkom Gutom i Big bendom iz Graca koji je on vodio. Više od mesec dana sam ih slušao i družio se sa njima na terasi hotela „Belvedere“ i dobijao snimke džez muzike.

U našem neobaveznom razgovoru koji je prethodio ovom intvervjuu, spomenuo si imena poput Maynarda Fergusona, Jona Faddisa, Billa Chasea, Bobbyja Shewa… Možeš li nam obrazložiti ovaj svoj izbor?

To su ličnosti koji su moji heroji i heroji svih lead trubača! Osim sto su sjajni džez solisti, oni su  pre svega majstori – zanatskog sviranja trube. Za to je potrebno imati stratosferičan registar, izuzetan kvalitet tona i snagu istog, pokretljivost u sviranju, puno muzičkog ukusa i na kraju, kao najvažnije, svoj stil! Neke od njih sam i lično upoznao. Imao sam priliku da učestvujem na seminaru Bobby Shewa…

Poseban odnos imam sa Jonom Faddisom pored koga se usavršavam i puno toga učim. Faddis je verovatno najveće ime u današnjoj porodici džez trubača. Naime, on me je pozvao da dođem u Pariz, radimo privatno, i da se družimo. Tu čast i privilegiju retko ko ima na planeti i prihvatio sam poziv. Puno smo radili na tehnici i muzici. Izdvojio bih i bivšeg lead trubača Big benda Woodyja Hermana – gospodina Jeffa Davisa od koga sam saznao dosta stvari vezanih za oblast „lead sviranja“. To je jedan deo priče o uticajima velikih trubača na moje muziciranje.

Sa druge strane, vrstan trubač koji mi je u zadnje dve godine najviše pomogao bio je gospodin Mile Pavlović. Mislim da sam najviše napredovao uz njegovu pomoć i savete. Da li je u pitanju lead truba ili solo improvizacija, način sviranja u orkestru ili sistem vežbanja……sve su to oblasti koje gospodin Pavlović izuzetno poznaje i kojima je savršeno vladao tokom svoje karijere jednog od najboljih evropskih trubača.

Poslednjih godina si dosta angažovan i ima te po celom svetu. Sa European Jazz Youth Orchestra si nas, kao prvi trubač, predstavio Evropi i Kanadi. Koje su tvoje impresije sa tog sešna?

Bila je to jedna izuzetno naporna i prelepa turneja. Svirali smo oko 20 koncerata u preko 15 zemalja i sve to za mesec dana. Kruna turneje je bilo snimanje CD-a u Kanadi , tačnije Montrealu, a povod je bio 80-ti rodjendan pijaniste Oscara Petersona. Impresije i iskustvo su čarobni i doživotni.

Na džez festivalu u Kosovskoj Mitrovici si se predstavio sa svojim kvintetom. Šta je ponudio ovaj sastav tebi kao lideru i trubaču? Postoje li planovi za dalji rad u manjim muzičkim formacijama?

To je  bio period kada sam tek počinjao da sviram lead u RTS Big bendu. Tada sam više nastupao u malim sastavima…festivali, klubovi…itd. Danas me više interesuje sviranje lead trube u Big bendu RTS-a, držanje seminara i angažovanje oko mog privatnog Big benda „Soul Connection“, čiji prvi CD očekujemo uskoro.

Ove godine Budva postaje značajna lokacija za tebe, počev od seminara za mališane-mlade trubače, pa do nedavno održanog koncerta sa Duškom Gojkovićem i tvojim Big bendom. O čemu se zapravo radilo, kojim materijalom ste se predstavili publici i kakva atmosfera je sve to pratila?

Već dve godine postoji seminar za trubače od niže muzičke, srednje, do akademije…čak i nekoliko profesora su polaznici. Seminar je toliko uspešno startovao da smo ove godine uveli trombon, saksofon i gitaru. Za sledeću godinu su planovi još ambiciozniji.

Drugi važan dogadjaj je nastup „Soul Connection” Big Banda na festivalu „Grad teatar“, takođe u Budvi. Imali  smo dva sjajna koncerta sa našim džez velikanima, trubačima Duškom Gojkovićem i Stjepkom Gutom, i specijalnim gostima bubnjarem Lazarom Tošićem i gitaristom Šuletom Jovovićem. Povod je bio memorijal našem tragično nastradalom kolegi i prijatelju Nikoli Mimi Mitroviću,tako da su oba koncerta bili omaž Mimu. U okviru memorijala predstavili smo i novi CD sa Duškom Gojkovićem Balkan Project.

Tvoj dosadašnji rad najviše je obojen saradnjom sa Duškom Gojkovićem, bilo to u okviru njegovog Big benda, okteta, Trumpets & Rhythm Unita… Kako je započela i šta je darovala ova saradnja lično tebi? Kako izgleda imati Duška za šefa?

Naša saradnja je započela pre deset godina i imao sam čast da sviram sa gospodinom Gojkovićem u raznim sastavima, čak i da gostujem u stranim big bandovima kada on diriguje. Tako sam, recimo,  prošle godine svirao lead trubu sa Torinskim Big bendom pod vođstvom gospodina Gojkovića i bilo je divno iskustvo.

Puno toga nas veže i naš odnos nije opterećen tolikom razlikom u godinama i iskustvu…..mislim da smo toliko bliski da ga ne doživljavam kao „šefa“. Naravno, pravila ponašanja postoje, ali to je nešto normalno i ustaljeno. Ono što muzičar dobije od njega je vredno i nemerljivo.

Inspiracija i emocija koja sledi su jedan od značajnijih faktora da instrumentalista dobije svoju prepoznatljivu boju. Šta tebe najčešće inspiriše, a što nas sa druge strane muzičke bine natera da pažljivo ulovimo svaki ton koji prospeš iz trube?

To je stvar trenutka i uvek je drugačije. Ono što je za mene najvažnije je pogoditi stil pesme koju sviraš, stil tog vremena. Nije bitno odsvirati puno nota , već je melodija ta koja je važna i kojom se pleni pažnja publike.