By 
Njujorškog gitaristu Adama Rogersa imao sam prilike da čujem uživo u nekoliko navrata, a najsvežije sećanje je od pre nekih godinu i po, kada se nakon nastupa njegovog trija ukazala prilika da ovog vrsnog muzičara i lično upoznam. Sve se odigralo krajnje neplanirano i spontano, za vreme koncerta Jasona Morana, koji je u okviru North Sea Jazz festivala sledio nakon Rogersove svirke. Adam se jednostavno priključio publici (sa sve gitarom na leđima) i u kratkoj konverzaciji ostavio utisak izuzetno prizemnog, skromnog i pozitivnog tipa. Pomalo zbunjujuće za muzičara takvog renomea.
Rogers je jedan od najraznovrsnijih gitarista na džez sceni, ali i jedan od onih čiji solo albumi (koji se nikako ne mogu okarakterisati kao loši) nažalost ne dostižu kvalitet onih na kojima nastupa kao prateći muzičar. Jedan od problema leži možda i u tome što se na njima odlučuje isključivo za tzv. „straight-ahead“ post-bap izraz. Jednostavno, ako želite da čujete eklektičnog Adama Rogersa, nabavite neki album Chrisa Pottera, kultnog fjužn sastava Lost Tribe, ili pak Davida Binneya, na kojima Rogers iskazuje svoju svestranost na krajnje impresivan način. No, ako hoćete da ga doživite kao vrsnog improvizatora u post-bap miljeu, odvojite vreme za neki njegov solo album.
Kao i prethodna četiri Rogersova izdanja, objavljena za holandsku etiketu Criss Cross Jazz (specijalizovanu za nova lica američkog džeza), Sight je album koji ne donosi mnogo toga novog kada je reč o Rogersovom samostalnom radu – solidna baperski orijentisana ploča, izuzetno zanatski odrađena. Na prvi pogled interesantno je odsustvo basiste Scotta Coleya, stalnog člana Rogersovog trija i ranije kvarteta. Blago rečeno dostojna zamena dolazi u liku slavnog Johna Patituccia, čijem je prošlogodišnjem jako interesantnom trio albumu Rogers dao važan doprinos. Na bubnjevima je, kao i u zadnjih nekoliko godina, konstantan Clarence Penn.
Rogersov ton na ploči ne varira – Gibson ES-335 u kombinaciji gitarskog i bas pojačala daje masivan, tup i topao ton – sušta suprotnost izdanju u kom smo ga čuli na poslednjem albumu Chris Potter Undergrounda. Od uvodne modalne Sight, preko hipnotičke Kaleidoscope, akustične Beautiful Love, pa sve do zaključne Dexterity, svedoci smo benda čiji se članovi jako dobro razumeju. Istančan, ali noseći gruv koji gradi superiorna ritam sekcija, predstavlja moćno vozilo za „zvezdu večeri“, a to je bez pogovora Rogers.
Gitaristi će u njegovim fluidnim dugačkim frazama prepoznati kompleksnost koja se, pored naprednog melodijskog, ogleda i u pomerenom ritmičkom konceptu, uglavnom u vidu krajnje neobičnog grupisanja tonova prilikom fraziranja. Bojazan da album ovakvog profila može da služi isključivo muzičarskim krugovima kao tema za studiranje i analiziranje vrhunske improvizacije jeste opravdana. Međutim, Rogersov je cilj da u njegovom delu uživaju i oni koji muziku doživljavaju izvan modusa i substitucija, muzičke teorije i gitarske tehnike. Da li će ova ploča preživeti sud vremena ostaje otvoreno, ali jedno je sigurno – na njoj ima veoma puno intrigantnog materijala. U tome prednjače ritmički raspršena i nestabilna Memory’s Translucence, zatim Monkova Let’s Cool One (sa neverovatnim Pennom na bubnjevima) i, rekao bih, najsvetlija tačka cele ploče, obrada standarda Yesterdays sa neobičnim i neočekivanim promenama tempa i raspoloženja.
Ono čemu se ja lično nadam kod Rogersovih narednih samostalnih izdanja je malo veća raznovrsnost materijala. Album Apparitions iz 2005. bez dvoumljenja je njegovo do sada najbolje ostvarenje, a pored jakog autorskog pečata, jedan od razloga svakako je bio i širi spektar Rogersovog izraza, čega na Sight nema. No, sve dok je njegove aktivnosti na brojnim albumima svojih kolega, u Rogersovoj impresivnoj svirci se može uživati bez opterećenja oko toga kakvo će biti njegovo naredno samostalno izdanje.
Adam Rogers – gitara, klavir (1)
John Patitucci – kontrabas
Clarence Penn – bubnjevi
By 
