Kompromis i odgovornost

U Srbiji su svi selektori. Ova izreka je dobro poznata domaćim ljubiteljima sporta, a naročito fudbala. Svako najbolje zna kojih 18 igrača zaslužuje da bude na spisku selektora, a kojih 11 po svaku cenu mora da počne utakmicu. Ako reprezentacija izgubi, zagriženi navijač će vam reći da selektor nema pojma. Ako pobedi, reći će vam da bi bilo još bolje da je taj-i-taj igrao u napadu. Pohvala je pre izuzetak nego pravilo.

Ono što je Radomir Antić u srpskom fudbalu, to je Vojislav Pantić za Beogradski džez festival. Profesor matematike na Učiteljskom fakultetu, autor emisija Linija za džez i bluz na Radiju 202 i Džez face na RTS-u, pisac kolumne Džez skice u Politici, svake godine bira između 15 i 20 ansambala koji će nastupiti na vodećem džez festivalu u zemlji.

U tom poslu često neće imati bezrezervnu podršku domaće publike – iskusne sede glave će mu zameriti zbog previše inovacija, a mladi naraštaji će ga očas posla otpisati kao zadrtog konzervativca koji nema previše sluha za njihove potrebe. O iskušenjima koja nosi posao umetničkog direktora prestižnog festivala, ostvarenim i neostvarenim selektorskim željama, kao i situaciji na domaćoj džez sceni, Vojislav Pantić govori za Jazzin.rs.

Razgovarajući s mnogim ljudima koji aktivno prate Beogradski džez festival u poslednjih nekoliko godina, došao sam do zaključka da niko ne zna ko je zapravo zadužen za odabir gostujućih muzičara. Neki misle da si to ti, drugi pominju Ambrozića, a provlači se i ideja o nekakvom radnom telu ili komisiji. Šta je tačno od svega ovoga?

Za program festivala smo zaduženi Dragan Ambrozić i ja. Moj posao je biranje bendova, dok se Dragan bavi bukingom i produkcijom, a ponekad se nađemo i u obrnutim ulogama. Recimo da je 80 posto mog posla vezano za odabir muzičara, a 20 posto za buking. S obzirom na to da smo nas dvojica različitih senzibiliteta i muzičkih interesovanja, mislim da se jako fino uklapamo.

Kome se obraćaš kada poželiš savet sa strane?

U današnjem sazivu Odbora festivala, kao i u prethodna dva, imamo veliku pomoć Miće Markovića, iskusnog i veoma cenjenog muzičara, kompozitora i publiciste. Pored neposrednog poznavanja muzike kojom se ceo život bavi, izuzetno je otvoren i radoznao da sazna što više o savremenoj sceni. Potpuno sam siguran da mu se neke od tih stvari možda lično ne dopadaju, ali je spreman da o njima razgovara, i da na osnovu tih dijaloga donosimo određene zaključke. Barem u dva-tri slučaja mi se desilo da njegov savet prelomi da li da neki bend dovedemo ili ne.

Zanimljiva mi je i svaka priča sa ljudima koji vole džez, diskusije po hodnicima na koncertima. Kada ti, recimo, priđe curica od 19 godina i kaže da na festivalu nema dovoljno hip hopa. I u takvim situacijama rado pitam za savet, jer ne mogu baš sve da znam. Često mi pomažu i saveti novinara iz raznih sredina. Ako imam želju da dovedem nekoga iz Danske, Austrije, ili neke treće zemlje, onda ću da konsultujem njihove najbolje poznavaoce lokalne scene.

Koliko se oslanjaš na vlastiti muzički ukus, a koliko na zacrtana pravila festivala ili procene potreba potencijalne publike?

Kada bih pravio festival po vlastitom ukusu, možda bi izgledao drugačije. Međutim, mi smo odgovorni prema tri grupe ljudi. Prva je ona koja je bila vezana za festival od samih početaka, i još uvek je vitalna i želi da čuje stvari koje voli. Druga grupa je tada bila mala ili se možda nije ni rodila, ali je počela da sluša džez poslednjih nekoliko godina. Na kraju, imamo i treću grupu ljudi koju čine ljubitelji dobre muzike koja nije džez, i koja bi možda bila zainteresovana da dođe na festival.

Postoji i pravilnik festivala, koji je usvojila Skupština grada. Jedna stavka, recimo, kaže da festival treba da predstavi umetnički vredne stvari na polju savremenog džeza. Druga kaže da treba ravnopravno predstaviti džez u Americi kao postojbini, džez u ostatku sveta, i lokalno džez stvaralaštvo. Takođe, mora da postoji i stilska raznovrsnost. Kada sve to uzmeš u obzir, lični ukusi nisu prioritetni.

Kako određujete koji muzičari objektivno zaslužuju da se nađu na festivalu?

Ako neki muzičar, u periodu od tri ili četiri godine, obiđe 30 bitnih evropskih džez festivala, onda je to značajno ime koje treba pokušati dovesti u Beograd. Ako je neki tebi jako drag muzičar došao na svega tri-četiri takva festivala, to je još uvek nešto o čemu možemo da pričamo, ali moramo pažljivo da balansiramo.

Naša je želja da svake godine imamo ponekog iz grupe onih koje Evropa još nije dovoljno prepoznala, a posebno nam je drago kada neko, zahvaljujući nama, stekne dobru reputaciju. Avishai Cohen je, recimo, godinu dana posle beogradskog nastupa nastupio na pet od šest-sedam najvažnijih evropskih festivala. Nešto slično smo pokušali i sa Dana Leongom, ali to kockanje mora da se svede na relativno pristojnu meru jer imamo jasno ograničen broj bendova.

Ne zaboravimo, mi pričamo o muzici u kojoj 90 posto njih svira odlično, 60 posto svira kreativno, a 40 posto ima uspeha u tome. Bilo kakav uzorak svega toga bi bio dobar. Pošto na festivalu imamo samo 15-20 sastava, cilj je da svi oni budu najbolji u svojim kategorijama. Naravno, u odnosu na novac koji imamo na raspolaganju.

Kako se došlo do ovogodišnje koncepcije festivala?

Ove godine smo želeli da imamo nešto što je vezano za istoriju festivala. Potrefile su  se dve stvari – prva je da smo prošle godine Mića Marković i ja u nekom neobaveznom razgovoru konstatovali kako bi bilo dobro da se Marković-Gut Sextet ponovo okupi. Tada nismo imali dovoljno vremena da skupimo ekipu pre festivala, pa smo sve pomerili za ovu godinu i neizmerno smo srećni što nam je sve to pošlo za rukom. Druga stvar koja se slučajno pogodila je da je Dizzy Gilespie All Stars bend najavio turneju, čime je istorijski okvir zadovoljen. Međutim, nikada ne bih zbog koncepta žrtvovao aktuelne muzičare poput Anat Cohen, ili legendarnog Tomasza Stanka, tako da celu priču oko koncepcije ne treba shvatiti previše strogo.

Koje muzičare si najviše želeo da dovedeš festival, a nisi uspeo?

Ove godine smo strašno želeli da dovedemo Wayne Shortera. Problem je nastao zato što je buking njegove turneje završen već u januaru, pre nego što smo bili u mogućnosti da pošaljemo konačnu ponudu. Druga velika želja nam je bila Cassandra Wilson, ali morali smo da odustanemo iz istog razloga. Trebalo je da pošaljemo ponudu u aprilu, a budžet nam je potvrđen tek polovinom maja. Velike zvezde su jako skupe, i moraš dovoljno rano da znaš koliko imaš para na raspolaganju. S tim nema kockanja.

Životna želja mi je da dovedem Sonny Rollinsa. Ove godine bi baš dobro legao, čak je i na evropskoj turneji, ali bukiranje je završeno još 15. novembra prošle godine! Mada ne verujem ni da bismo imali budžet za tako nešto u ovoj kriznoj godini. Sa Ornettom Colemanom, koga bih takođe voleo da vidim, postoji drugi problem – na njegovom koncertu bismo verovatno samo Ambrozić, ja i još 300 ljudi urlali od sreće što ga gledamo, ali preko karata ne bismo uspeli da isplatimo ni pet posto njegovog honorara.

Slična situacija je i sa Johnom Zornom. Na njegov koncert bi možda došli i neki rokeri, ali to je još uvek premalo da pokrijemo značajniji deo honorara benda. Drugi problem je što Zorn u Evropi svira uglavnom preko leta, a mi ne možemo da priuštimo luksuz da ga dovedemo samo za beogradski koncert. Dokle god imaš veliki broj fenomenalnih muzičara koji putuju po okolnim zemljama u vreme festivala, nema potrebe da forsiramo one druge.

Gde je Beogradski džez festival u odnosu na evropsku konkurenciju?

Postoji nekoliko evropskih festivala koji imaju budžet od dva-tri, pa i više miliona evra. Pored toga, oni imaju od 100 do 300 hiljada posetilaca. Mi nemamo prostore za toliko ljudi, a i ako bismo imali, pitanje je da li je Beograd spreman za festival takvih razmera. Mislim da je i Exit na granici sposobnosti za tako nešto. Druga stvar je što na tim festivalima gostuju i zvezde popularne muzike, a nas ne zanima da bukiranjem pop izvođača koji nemaju nikakve veze sa džezom krpimo rupe u kasi. Tokom istorije beogradskog festivala prodefilovalo je mnogo kreativnih umetnika, i imamo veliku odgovornost da nastavimo u tom duhu.

Zašto na festivalu nema više mladih domaćih muzičara?

Svako ko je poreklom odavde, već po pravilniku je dobrodošao da svira na festivalu. Ali dokle god nam je budžet limitiran mi moramo da gledamo kako stojimo sa prodajom ulaznica. Troškovi dovođenja naših talentovanih muzičara koji se školuju i sviraju po inostranstvu bi opteretili budžet festivala, a mi ne znamo koliko bi ljudi došlo da ih gleda, jer niko ne zna za njih.

A šta je sa muzičarima koji žive u Srbiji? Troškovi njihovog dovođenja bi bili znatno manji.

Ako bend vredi, trebalo bi da ima mesta na festivalu. Ali, po mom mišljenju, trebalo bi da bude tretiran ravnopravno sa drugim bendovima iz sveta. Nama se, nažalost, dešavalo da neki lokalni muzičari traže višestruko veće honorare nego što bi nedelju dana ranije uzeli u nekom ovdašnjem klubu, samo zato što se radi o festivalu. A u istom momentu bi neki veoma poznati američki ili evropski bend želeo da nastupi za duplo manje novca nego oni. To ne mogu da razumem.

Koje domaće džez bendove najviše ceniš?

Vasil Hadžimanov bend, i bilo koji postava Vlade Maričića su, po mom mišljenju, jedini srpski bendovi koji dostižu evropski standard i nude muziku koja bi bila zanimljiva izvan naših granica. Istakao bih i Jazz Sence, koji su ponudili nešto kreativno u sred mejnstrima. Oni verovatno neće imati mnogo uspeha u inostranstvu, jer toga što oni sviraju već ima isuviše po svetu, ali za ovo podneblje su prva klasa.

Još sedam-osam muzičara bi mogli, uz određen trud, da dostignu taj standard, ali oni to ne rade iz mnogih razloga. Prvo, nije nigde cenjeno. Ne mogu da žive od toga. Oni moraju da gube vreme tezgareći umesto da sede i da rade kreativno na novoj muzici. Takođe, postoji struja koja razmišlja samo kako je dobra fora raditi world music jer će to sigurno da prođe, što je pogrešno. Ako si krenuo tim putem, radi ga pristojno! Tu su i oni koji gaje isuviše veliko poštovanje prema prethodnim generacijama domaćih džezera, pa misle da i sami moraju da se bave isključivo mejnstrimom. Ne valja ni jedno ni drugo.

Potrebno je prvo sesti i komponovati deset dobrih pesama, a potom odrediti nekoliko ljudi koji će ti biti stalni bend. Džez bend mora da živi, moraš da imaš proizvod po svaku cenu. Za svakog od njih se bojim da će izgubiti entuzijazam za tako nešto jer nema podršku institucija. Ali to ne može da bude džez festival – iza njih mora da stane država sa nekakvim dugoročnim planom.

(Foto – privatna arhiva)