Marina Džukljev: Spremnost na rizik kao imperativ

Ako se slučajno u Berlinu zadesite na nekom od zaista bezbroj fri-džez i improv koncerata, gotovo sigurno će vam se desiti sledeće. Kada u neobaveznom ćaskanju pred početak koncerta kažete nekome od muzičara da ste iz Srbije – uz neobilazne reference na Ring Ring festival – kao iz topa će slediti pitanje „Jel’ poznaješ Marinu Džukljev?“. Naravno, osim đavolski multitalentovanog gitariste, Jaspera Stadhoudersa, prezime gotovo niko ne ume da izgovori pravilno. Ali Marininu muziku svi itekako poznaju i pamte. Mlada kompozitorka i pijanistkinja lično i personalno odgovorna je za fantastičnu činjenicu da brojni muzičari sa berlinske improv scene ne znaju gde je Srbija, ali znaju gde je Novi Sad, i u njemu Marinin stan.

Od biografskih crtica navešćemo da je aktivna na polju savremene muzike, improvizacije i primenjene muzike. Naročito je prepoznatljiva po vantradicionalnom pristupu sviranju klavira i istraživanju njegovih sonornih mogućnosti, koristeći na sasvim originalan i uzbudljiv način proširene tehnike sviranja instrumenta.

Ostvarila je snimke za nacionalne kuće poput Radio ARS, Radio ORF, HRT3, RTS digital, Radio Beograd 3, Radio Novi Sad, i dugogodišnja je saradnica novosadskog pozorišta Ujvideki Szinhaz, ali i slovenačkih produkcija. Nastupala je širom Evrope i regiona sa vodećim imenima savremenog džeza i improvizovane muzike, kao i na nekim od najznačajnijih festivala i koncertnih serija. Članica je brojnih međunarodnih ansambala i sastava, i iza sebe ima bar dvadesetak izdanja, uz nekoliko albuma u pripremi. Kao da sve to Marini nije bilo dovoljno, te se već trinaest godina bavi i pedagoškim radom u srednjoj muzičkoj školi u Somboru.

U jednom od retkih intervjua, a na koji je skromno i uz malo ubeđivanja na kraju pristala, pričali smo o njenim počecima, omiljenim pijanistima i umetnicima, te ličnom izrazu… kao i o tome šta je inspiriše, zašto ne svira džez standarde, i koji je ustvari mehanizam slobodne improvizacije…   

Kako i kada si ušla u svet muzike?

Moji roditelji tvrde da je sve počelo tako što sam sa nepunih pet godina umela svakog dana, po nekoliko sati, da sedim pored radio uređaja i na malom sintisajzeru pokušavala da odsviram melodije koje sam čula. Ubrzo mi je deka kupio harmoniku za decu, koju sam uporno tretirala kao klavir, tako što bih je položila na pod i terala mlađeg brata da razvlači meh, ne bih li imala horizontalno položenu klavijaturu. U vrlo kratkom roku sam upisana u pripremni razred muzičke škole, kupljen mi je polukoncertni klavir i od tada se ni jednog trenutka nisam zapitala da li postoji nešto drugo čime bih se bavila.

Dan danas u porodičnim razgovorima prepričavamo događaj sa harmonikom, bratu je ostala mala trauma.

Koji su tvoj uzori iz sveta klavira, ili iz muzike uopšte? Ko ti prvi pada na pamet?

Svakako da sam imala uzore iz sveta pijanizma, pošto sam najveći deo života posvetila klasičnoj muzici, ali ako govorimo o muzičarima iz drugih “žanrova”, moram da priznam da pijaniste najređe slušam kod kuće. Možda je to zato što podsvesno izbegavam uticaje umetnika koji sviraju isti instrument i služe se sličnim principima, izrazom, tehnikama itd, jer nastojim da nađem sopstveni izraz, ono što najdublje i najiskrenije čini moj zvuk, usudiću se da tako kažem.

Brojni su muzičari i kompozitori koje slušam i čiji rad pratim, ali jednako su bili uticajni i neki reditelji, pisci, vizuelni umetnici…

Hteo bih da te pitam o pijanistima iz fri džez tradicije. Koji su ti najdraži, šta si od njih naučila i kako se to manifestuje u tvom sviranju?

U sam vrh bih stavila Cecila Taylora, Marilyn Crispell, Sun Ra, ako govorimo o fri-džez tradiciji, ali i Theloniousa Monka, koji je neizostavan. Puno je izvrsnih pijanista koji su danas aktivni, kako mlađe, tako srednje generacije, pa i onih starijih koji su autentični i čija me muzika ostavlja bez daha, poput Pata Thomasa, Eve Risser, Philipa Zoubeka, Rieko Okude, Simona Siegera, zatim Frédérica Blondyja, Magde Mayas, Jacques Demierrea, Irène Schweizer, Myre Melford…

Smatram da jednako učim od svih instrumentalista kao i kompozitora, bez obzira na medijum izražavanja, od elektronike, modularnih sintisajzera pa sve to tradicionalnih akustičnih instrumenata, a od svakog gore pomenutog može da se nauči zaista mnogo o svim aspektima, ne samo muzike, nego umetnosti uopšte. Ono što je na moj izraz najviše uticalo, pa i na način promišljanja o strukturi, formi, tretmanu tekstura, boja, muzičke sintakse, odnosa prema vremenu, organizovanju zvuka i arhitektonici dela uopšte, jesu ljudi sa kojima sam sarađivala svih ovih godina – od muzičara, glumaca, reditelja, plesača, vizuelnih umetnika. To smatram najvećim bogatstvom.

Kako si shvatila da će ova vrsta muzike kojom se danas baviš biti tvoj životni put? Kada si znala da nećeš biti isključivo pijanistkinja klasične muzike, ili, recimo, da nećeš svirati džez standarde?

Nakon završenih studija klasične muzike na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde sam  imala ogromnu sreću da diplomiram kod izvrsnog ruskog pedagoga i pijaniste – Vladimira Ogarkova, a koji je još tokom studija na mene preneo ljubav prema muzici kasnog XX veka, našla sam se u izvesnom ćorsokaku. Svoj muzički put sam smatrala nečim što je i dalje u procesu i shvatila da je puno toga ispred mene što bi trebalo da naučim i pokušam da razumem, a tiče se muzike koja je otišla dalje od Šostakoviča i Prokofjeva, gde se otprilike stane na studijama instrumenta u Srbiji.

Smatram to ogromnim gubitkom za mlada bića koja su, a toga sam vrlo svesna iz sopstvenog pedagoškog rada u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, i te kako otvorena za muziku kasnog XX veka, dela savremene literature, ali i proširene tehnike sviranja instrumenta. Moji đaci sa oduševljenjem slušaju rezultat prepariranog klavira, flažolete, radoznalo gledaju u utrobu instrumenta i na koji način jedan temperovani instrument može da promeni tembr. Neretko im i odsviram nešto od Ligetija, kasnog Bartoka, eksperimenta radi. Sve to je njima i te kako primamljivo, uzbudljivo i zabavno, a ja kao muzički pedagog (pre nego profesor klavira) smatram da zaslužuju da budu upoznati sa svim aspektima zvuka i literaturom koja se razlikuje od one koju im školski sistem nameće kao obavezan.

Uvođenje improvizacije kao predmeta kod nas se ni ne razmatra, a to je praksa na većini univerziteta muzike u svetu. U najmanju ruku kao predmet tokom studija, a da ne govorim o diplomi koju mnogi u Evropi steknu, upravo kao improvizatori.

Kod mene se prekretnica desila sa prvom radionicom slobodne improvizacije koju je vodio Szilárd Mezei, a bila je u organizaciji Improstora i Kulturnog centra Novog Sada. Sećam se kao da je juče bilo, jer sam u to vreme uveliko bila upoznata sa Szilardovom muzikom i slušala je svakodnevno, da sam se jedva usudila da popunim formular za radionicu i pritisnem „send“.

Nekoliko sati nakon toga sam sedela u sobi sa tolikom tremom i nervozom, koju mogu da merim sa najznačajnim nastupima i takmičenjima koje sam imala do tada. Osećaj da ne umem da sviram ako to nije interpretacija napisanog teksta je bio devastirajući za mene kao muzičara, nakon toliko godina sviranja instrumenta.

Od tog momenta pa sve do danas, nisam prestala da se bavim improvizovanom muzikom, u svim njenim aspektima: od produkcije i organizacije koncerata, organizacije radionica slobodne improvizacije i naravno praktikovanja iste. Do te mere je utkana u moj život i svakodnevnicu, da mi je čak i većina prijatelja upravo iz tog sveta.

Ne umem da sviram jazz standarde.

Nastupaš širom Evrope sa nekim od vodećih imena savremene i improvizovane muzike. Između ostalog, u nekoliko si ansambala Szilárda Mezeia, svirala si sa kolegama iz Austrije i Slovenije, poznaješ veliki broj muzičara sa berlinske scene, i sa dosta njih delila si binu i snimala… Kako biraš saradnike i projekte?

Saradnici biraju mene, jer sam verovatno isuviše skromna, nesigurna i nenamteljiva da se usudim da predložim saradnju. Možda je to i neki balkansko-srpski kompleks niže vrednosti, jer nam je toliko toga nepravedno uskraćeno. Nisam do kraja sigurna šta je pravi razlog tome.

Za profesionalnog muzičara to svakako nisu dobre osobine, ali sam imala ogromnu sreću da sam uvek bila pozivana na saradnju, bilo da su u pitanju snimanja izdanja ili koncerti. Neizmerno sam zahvalna zbog toga svima koji su me uključili u njihove projekte. Sarađujem sa ogromnim brojem muzičara iz cele Evrope, ne samo pomenutih zemalja. Bitno mi je da se nađemo na ljudskom nivou i ako možemo da funckionšemo kao prijatelji, ako je energija između nas dobra pre i posle koncerta ili snimanja, to će se sigurno odraziti i na muziku. Međuljudski odnosi su mi presudni, a mnogo manje da li neko pripada ovoj ili onoj školi improvizacije, da li je to fri-džez ili apstraktniji pravac, ili je više etabliran od nekog drugog. Nastojim i trudim se da budem sposobna da doprinesem u svakoj datoj situaciji i podjednako uživam u svemu.

Sa kim bi najviše volela da sarađuješ, šta bi bio tvoj projekat iz snova?

Mnogi moji snovi su se već ostvarili, jer sam imala ogromnu sreću poslednih desetak godina, koliko se bavim improvizacijom. Od muzičara, mesta i festivala na kojima sam maštala da nastupam, malih i velikih ansambala, ali i solističkih koncerata, koji su posebna vrsta iskustva u svakom smislu, kada govorimo o improvizovanoj muzici.

Velika je lista onih sa kojima bih volela da sarađujem u budućnosti, toliko velika da ne bi stala u ovaj intervju.

Pijanisti su čuveni po svakodnevnom, nemilosrdnom vežbanju od po nekoliko sati. Kako uopšte izgleda rutina vežbanja fri/improv pijaniste?

Neretko imam razgovore o praksi vežbanja sa improvizatorima, bilo da su pijanisti ili ne. To je vrlo zanimljiva tema i svako od njih je imao drugačiji odgovor. Moje višesatno vežbanje klavira, koje sam praktikovala ceo svoj život, danas se ne meri u satima za instrumentom, nego u vremenu koje provedem razmišljajući o muzici ili umetnosti uopšte, ali i analitičkom slušanju snimaka. Svakako da vežbam određeni deo vremena kako bih ostala u formi, nekada više nekada manje. Tu gotovo po pravilu budu dela iz repertoara klasične literature, dela koja nisam svirala do sada, ali i istraživanje odnosa među registrima, bojama, vežbanju skala s vremena na vreme, bilo da su standardni modusi u pitanju ili druge lestvice. Sistem proširenih tehnika koji sam razvila i u velikoj meri ustalila poslednjih godina može da bude versatilan prilikom nastupa, i nastojim da ga menjam i stalno nadograđujem.

Tvoj kreativni jezik prepun je najrazličitijih vektora. U svom sviranju nekada se oslanjaš na tradicionalne strukture, a drugi put se takoreći potpuno otisneš u egzotične skale. Tako, u tvom vokabularu mogu se razlikovati čitavi blokovi: od klastera neprepoznatljivih tonova, preko stavljanja akcenta na perkusivnost klavira i munjevite promene ritma, a nekada tvoja frazeologija je poput čistokrvnog klasičnog pijaniste. Meni lično je najdraže tvoje konstantno ispitivanje ekstremnih uglova sonornosti prepariranog klavira. Kako bi ti opisala svoj umetnički jezik?

Mislim da si ga ti sasvim dobro opisao. Nekada isključivo teksturalan, nekada neprepoznatljivo romantičan, makar iz mog ugla gledanja, ali to sam ja – glavom i bradom i nastojim da osluškujem i pratim svoj instinkt, izraz i intuiciju. Ovo bih postavila kao prioritete, nužnost i neophodnost.

S obzirom da se u svojoj karijeri u velikom obimu baviš improvizovanom muzikom i komponovanjem u realnom vremenu, reci nam nešto više o tvojoj metodologiji improvizovanja. U kojoj meri se prilikom improvizacije oslanjaš na refleks, tj. već oprobane konstrukcije, a koliko se prepuštaš totalnom istraživanju? Drugim rečima, ima li uopšte, i koliko, slobode u slobodnoj improvizaciji?

Što se mene tiče, prepuštanje u potpunosti predstavlja imperativ, kao i spremnost na rizik, jer ti aspekti vode ka novim situacijama i novim rešenjima, bilo da su tehnike kojima se služim u pitanju ili sama forma. Neretko mi se na solističkim nastupima dešavalo da upravo iz ‘greške’ razvijem čitav materijal, ili preparacije koje me nisu dobro služile na datom instrumentu, pa se desio zvuk koji do tada nisam proizvela. Ili da isprobam sasvim novu tehniku na licu mesta, u koncertnoj situaciji, bez znanja o tome kako će rezultat zapravo da zazvuči. Upravo te rizične situacije su po pravilu dovodile do uzbudljivog i dobrog rezultata.

Izuzetno cenim i one umetnike koji se beskompromisno drže jednog načina izražavanja. Često sam se pitala da li bi možda i sama trebalo da se opredelim za jedan izraz i stil, ali to bi bilo u suprotnosti sa mojim bićem.

Pitanje slobode u slobodnoj improvizaciji je kao takvo vrlo obimno. Različito je tretiram kada sviram solo i kada sam u interakciji sa drugima. U sollističkim nastupima sebi ne postavljam pravila i granice po pitanju izražavanja, emocija vs razuma, plivanju između uslovno rečeno tonalnih blokova i potpuno apstraknih, i njihovim kombinovanjem, ali određena pravila i te kako postoje u kolaboraciji sa drugačijim senzibilitetima. Naravno da postoje i velike slobode, one su neizostavne, pa je tako rezultat uvek drugačiji i ne može se ponoviti.  Bitan je krajnji produkt i zajednička želja da on bude što uspešniji i da je ostavio traga na slušaoca.

Između ostalog, bila si kurator i organizator koncerata improvizovane muzike Improstor u Novom Sadu, a koji je nažalost u ovoj godini prestao da postoji. To je bio jedan od retkih serijala izvan glavnog grada. Reci nam nešto više o tome, i da li planiraš neku slični inicijativu?  

Improstor je poslednjih nekoliko godina bio jedina koncertna serija improvizovane muzike u celoj zemlji. Započet pre 12 godina od strane mojih dragih prijatelja – Vladimira Raškovića i Ivana Čkonjevića, a koji sam nekoliko godina kasnije i sama počela da organizujem, jer su se njihove životne i poslovne obaveze množile, ali je i nedostatak podrške nadležnih institucija doveo do sve ređih izdanja. Shvatila sam da jednostavno moram da doprinesem očuvanju nečega za mene tako značajnog, pa sam tako godinama sama, bez ičije pomoći radila sve da serijal opstane.

Koncertna serija koja je svakog meseca novosadskoj publici predstavljala vodeća imena internacionalne scene ali i podržavala domaće muzičare u velikoj meri, svih ovih godina je u potpunosti bila bez ikakve finansijske podrške. Prirodno je da takvo stanje stvari ne može da traje večno. Moje razočaranje, umor i osećaj beznadežnosti  doveo je do toga da sa ovim aktivnostima stanem. U godini kad je Novi Sad Evropska prestonica kulture, ne samo Improstor, nego i veliki deo nezavisne umetničke scene je u potpunosti ignorisan od strane grada, pokrajine pa i samog EPK-a. Nadam se da će tišina odjeknuti snažnije od buke, ali za sada je Improstor kao takav, u stanju hibernacije. Da li će se probuditi, zavisi od mnogo faktora.

Odlučila sam da, s vremena na vreme, kada se za to ukaže prilika, ipak organizujem po neki koncert, jer je mnogo prijatelja koji su izvanredni improvizatori i žele da me posete u Novom Sadu. Tu ću nastaviti da ulažem energiju, ali ne kao deo Improstor koncertne serije, jer da bi stvari imale svoj kontinuitet u jednom momentu moraju biti prepoznate i podržane, makar za minimalne honorare i putne troškove, jer nisu samoisplative i samoodržive kao pop ili rok koncert. Umetnost kao takva mora da ima finansijsku podršku, jer u suprotnom ni jedan član na primer simfonijskog orkestra u Srbiji ne bi mogao da preživi od prodatih karata, niti bi vajar preživeo od prodatih radova na svojoj izložbi, o video artu da i ne govorim.

Znam da puno slušaš muziku, kako stara tako i nova izdanja, kako ti se čini improv scena danas u poredjenju sa periodom od pre nekoliko decenija? Da li muzika stagnira, regresira, evoluira? 

Muzika je za mene i dalje uzbudljiva, što uživo što na nosačima zvuka. Svakako da scena iz Švedske različito zvuči od scene u Berlinu, ona iz Portugala drugačije u odnosu na Britaniju, Skandinavija takođe ima svoj prepoznatljiv zvuk, i rekla bih da svaka od njih neguje i baštini taj svoj prepoznatljivi izraz.

Sada smo više nego ikad povezani, lakše se dešavaju saradnje, društvene mreže su u mnogome doprinele vidljivosti, lako smo svi u toku sa dešavanjima i to je dobro. Upravo iz navedenih razloga, uticaji različitih nasleđa i kultura lakše se prepliću i čine muziku i dalje svežom.

Koji nastup posebno pamtiš, bilo kao učesnik ili kao publika? Bilo gde i bilo kada.

Veliki je broj koncerata koje sam čula uživo, a kako sam veoma izbirljiva po pitanju toga na koji koncert idem, većina su bili izuzetni. Ako bih morala da izdvojim nekoliko, to bi bili koncerti Frederica Rzewskog u Studiju 6, koncert u čast 40 godina postojanja benda The Ex u Nikelsdorfu, koncert sastava The Necks u Beogradu i nastup A trija u Ljubljani na festivalu Neposlušno.

Od članova trija sam nedavno saznala da je taj nastup zvučno zabeležen i da čeka svoje izdanje.

Kako vidiš budućnost pred sobom?

Budućnost vidim slično ovome kako živim sadašnjost, ali na mestu gde bi moj razvoj i napredak bili znatno produktivniji nego u sredini u kojoj se svaki napor i entuzijazam za novo i drugačije ili seče iz korena ili održava na aparatima.