A L’ARME! 2021: Ponovo zajedno

Mesto: Zenner i Radialsystem V, Berlin, Nemačka / Datum: 28-31.07.2021. / Foto: Juliane Schütz

„Povratak u život“ bio je slogan ovogodišnjeg, još uvek pandemijskog, A l’arme! Naravno, ovo „život“ treba ovde vrlo slobodno shvatiti kao sinonim za „normalnost“. Štagod to, i za koga, bilo. Međutim, kao što ste pretpostavili, to nije tako lako kao što izgleda. Ne sastoji se sve u tome da kažeš: „Stanje redovno, ponovo sam / je normalno“. Valja to još sebi nekako dokazati, u to se nedvosmisleno uveriti. A gde ćete bolji (ontološki) dokaz od rasprodatih koncerata pred živom publikom, njuškama koje kašlju, kijaju,… i gde – dežurni hipohondar bi primetio – u vazduh isparava ko zna šta. Stvari koje smo nekada uzimali zdravo za gotovo, poput odlaska u pozorište, bioskop, na svirke, sada su gotovo znakovi pored puta, reperi koji nas uče kako da očajnički tragamo za prošlošću koje više nema. Ali okanimo se toga. Sve priče o pandemiji odavno su ispričane, čak i one koje se upravo pišu ili one nikad nenapisane.

Nakon digitalnog, osmog, izdanja u 2020, festival se, na sreću, vratio starom formatu), ali isto tako, pomalo i nažalost, staroj kući na obali Spree, kulturnom centru Radialsystem. O potonjem nešto više kasnije, iako je o koncertnoj nepraktičnosti i notornoj neakustičnosti velike sale Radiala besmisleno više trošiti reči. „Izvrsni muzičari u pogrešnoj dvorani“ mogao bi da glasi naslov. Naime, kome u Berlinu nije apsolutno jasno da je ova rezonirajuća konzerva arhineprijatelj žive svirke, ili ništa ne zna o pleziru koji (pored ostalog) proizilazi iz akustički adekvatnog koncertnog prostora, ili ga za to uostalom nije ni briga. Bitne su druge stvari a za dobar zvuk ko danas uopšte još mari; ili tako nekako diletantski, kako mi je objašnjavao jedan kolega na terasi.

Šesnaest nastupa, četrdesetak muzičara i nekoliko rasprodatih dana, predstavljaju bilans sjajnog festivala koji je svečano otvoren besplatnim druženjem u Zenneru, legendarnoj berlinskoj gostionici i pivari iz sedamnaestog veka, u parku Treptower. Počelo je s vrlo dobrim ali za ovu priliku pomalo neadekvatnim di-džej nastupima Annike Henderson i ARA. Progresiv trens u šest popodne, doduše u jako udobnom ambijentu, dok publika sedi za pivskim stolovima, loče i gleda u pogrbljene di-džejeve na koncertnoj bini i nije neki prizor za okice željne slada. Ali na stranu sve to. Jedan od boljih koncerata ovogodišnjeg A l’arme! desio se upravo te večeri.

Duo hÄK/DANZEISEN, koji čine berlinci Bernd Nobert Wuertz, elektronika, i Philipp Danzeisen, bubnjevi obogaćenim brojnim okidačima i senzorima. Naime, ovde je pre reč o svojevrsnom bioničkom entitetu nego o klasičnom duetu; entitetu utrobe pune kablova i trupla ojačanog rezonirajućim, bakarnim pločama, a iz kojeg štrče neumorni udovi koji odvrću i zavrću prekidače i potove, te fijuču metlicama i palicama. Rezultat čitave ove fantastične papazjanije je melodična buka nastala trenjem drum rollova, činela i zvučnih modulacija sinta, gde u vrtlozima i naletima iskaču varnice, napadaju nojz i dron klobuci neprekidnih soničnih apstrakcija. Ravnopravan dijalog čoveka i mašine, mašine koja na sebi interveniše i prebira po sopstvenim crevima, hibridna muzika predivnih fraza, pasaža i ornamentike, uokvirena masivnim blokovima proto eksperimentalne elektonike. Start koji više nego obećava.

Prvi zvaničan dan festivala doneo je i prvo iznenađenje, za koje, bar na papiru, nije bilo mesta. Kako to već ide sa iznenađenjima. Božanstveno ludilo Marcele Lucatelli ili kako doživeti i preživeti nervni slom na sceni. Brazilska kompozitorka i umetnica performansa, sa danskom vizom u pasošu, jedan od najinovativnijih i najhrabrijih glasova svoje generacije, detonirala se na sceni Radialsystema na očigled konsternirane (a, inače, po definiciji blazirane) berlinske publike koja je još odavno čula „sve što može da se čuje“ pod kapom nebeskom. Nastup Lucatelli najpre bi se mogao opisati kao zvučna okupacija prostora samo i isključivo glasom, bez ikakvih digitalnih i drugih pomagala osim najobičnijeg mikrofona. Ali tu sva običnost i predvidivost prestaju. Nemilosrdna invazija gargantuanskih razmera, sazdana od grlenog i polifonog pevanja, „primitivnih“ zvukova telesnih funkcija, zastrašujućih transformacija plača i gotovo artoovske histerije na sceni. Produžene tehnike Lucatelli bile su protkane otpacima i fragmentima nečega što bi mogle biti najlepše arije, te beskonačnim arsenalom vokaliza; unutrašnje vrištanje, skičanje i takozvano prženje, od kojih, pod određenim okolonostima, vrlo lako možete izgubiti razum Ili makar dobiti epi napad, alternirani su, u skokovima, sa detinjim afektuacijama, nečemu što zvuči kao soundtrack farme životinja, gegovima i čitavim leksikonom onomatopeja.

Klasično školovani glas Marcele pred posetioce je, superiornom lakoćom, iznosio iz tmine dijafragme – poput plime – sve što bi njena neukrotiva pank priroda u pitijanskom zanosu prizivala. Neumorno je skakala, trčala po sali, ulazila u publiku, pentrala se po skelama, čas uzneverena, čas neustrašiva, sva uplakana, razmazana, slinava i upljuvana, pevala je kroz krike i vapaje najljući i najbrutalniji fri džez, svojevrsni vokalni prevod nekakvog nevidljivog, psihodeličnog, abrazivnog tenora, ako baš hoćete. Nikako za preosetljive, a vrlo preporučljivo kao terpija za neosetljive. Bravo, draga Marcella!

Posle ovoga teško da je čovek sposoban za bilo šta. Receptori su preplavljeni utiscima, usta razjapljena k’o u nemejskog lava, a vi pokušavate iz žitkaste, moždane kaše da proberete i spasite ono malo razuma što vam je ostalo. Nažalost, strpljenja za premijerni, ali bled nastup berlinskog kvarteta Skultura, nije bilo. Krhka, staklena konstrukcija slobodne improvizacije, koja samo što ne kolabira pod sopstvenim teretom.

Ništa manje anemičan nije bio ni nastup Andyja Moora i Genevieve Murphy. Gitarista i spoken word umetnica predstavili su se hermetičnim i nedorečenim muzičkim performansom koji čak ni žongliranja i trikovi – poput audio traka rasturanih na bini, sviranje gitare isključivo četkom pa na kraju ni gajde kojih se u jednom trenutku latila Murphy – nisu uspeli da oboje konkretnijim tonovima. Jednostavno, previše neubedljive poezije (prokletstvo à la Laurie Anderson), a premalo intuicije. Ono što posebno zbunjuje je enigma kakvim kriterijumima se rukovodi prva gitara The Ex kada bira kolaboracije, imajući u vidu da njegov dugogodišnji duet sa francuskim piscem i performerom, Anne-James Chaton, koji smo imali prilike da vidimo i čujemo pre par godina na festivalu, odavno postiže ono što duet sa Genevieve pokušava.

Oren Ambarchi, Stephen O’Malley i Will Guthrie zatvorili su prvi dan prosečnim nastupom, koji je više zvučao kao cover band Sun O))), nego kao spontana interakcija trojice muzičara. Lakonski rečeno, feedback dronovi imaju svoje inherentne limite, i u estetičkom i u tehničkom smislu, i što pre to shvatimo i kao muzičari i kao publika, svima će nam biti puno lakše. Insistirati na spektaklu dron i nojz muzike u dvadeset i prvom veku, više od sedamdeset godina nakon grupe Schaeffer / Henry, i svega što je iz ovog magičnog šešira iskočilo kako u Evropi tako i Americi, u najmanju ruku komično je. A opet, stiče se utisak da neki možda sebe, ipak, preozbiljno doživljavaju; no, šta je, tu je.

Drugi dan otvoren je možda i najslabijim koncertom ovogodišnjeg izdanja festivala. Lucy Railton i Kit Downes, dvojac koji već trinaest godina plovi uzburkanim morima džez, klasične i improvizovane muzike nasukao se polomljenih jedara na sprud kod Radialsystema. Šta dobijete kada uparite grotesknu sonornost Hammond orgulja sa vrlo mlakim čelom, u strukturalnoj improvizaciji koja se bavi mrtvim uglovima i teorijskim detaljima psihoakustike, a sve u vakuumu koji je apsolutno nepenetrabilan za slušaoce? Ukratko, rupu u koritu i sirenu za evakuaciju do prvog slobodnog šanka na terasi, jer voda besomučno kulja i lađa bez kormilara tone.

A onda jedan za istoriju. Imena Petera Zegvelda i Terrie Exa nakon nastupa na A l’arme! stoje upisana masnim slovima u panteon sećanja potpisnika ovih redova. Ono što se dogodilo druge večeri festivala nemoguće je rečima opisati jer je jezik kojim raspolažemo nedovoljno suptilan i rogobatan, i još uvek, nema adekvatne kapacitete transponovanja određenih emocija i utisaka. Drugim rečima, šta god da kažete, nepotpuno je, šta god da napišete, maši poentu. Stoga, prihvatiću izazov prijateljice sa kojom sam gledao nastup, inače pasionirane ljubiteljke beskompromisnog fri džeza (sic!), i, takoreći, samonabošću se na ajantovsku oštricu ideologije, znajući da grešim i pre nego što mi se na to ukaže. Naime, pokušaću da govorim o onome o čemu samo budala brblja a o čemu se, u biti, može samo uz suze pevati. Mislim da je to pošteno.

Priča se da je John Cage tvrdio da zadatak umetnosti nije da prenosi nečije ideje ili lična osećanja, već pre da imitira prirodu u njenom načinu funkcionisanja. Tako nekako. U svakom slučaju, Terrie i Peter dobro su razumeli dotičnog.

Nastup se, naime, najkraće može opisati kao sat vremena nekakvog post-industrijskog muzičkog pozorišta, milog kopileta nastalog iz fatalne romanse panka i holandske dade. Impresivna scenografija istovremeno bila je i instrumentarijum, a instrumenti, pre svega, neverovatne zvučne skulpture napravljene od napuštenih industrijskih pogona i fabričkih traka za proizvodnju. Tako, kao i u svakom orkestru, svaki od instrumenata ima svoje mesto i precizno definisanu funkciju, a u duhu filharmonijske tradicije, svima njima treba i jedan plemeniti, dirigent-manijak. A Zegveld je upravo to. Renesansni umetnik staroga kova, i slikar i pisac, kompozitor, vajar, pozorišni reditelj i glumac. Ozloglašenog Terrie Ex ne treba posebno predstavljati domaćoj publici. Legendarni gitarista The Ex nekoliko puta je prevrtao Beograd i svaki put se vraćao u Amsterdam pojasa punog skalpova domaće publike. Nezaustavljiva i neponovljiva sila duha i nepresušne kreativnosti.

Počelo je kako dolikuje radnom danu u fabrici. Otkucana je radna karta, mašine se pale jedna po jedna, ovde fali ulje, tamo treba sipati pesak i kugelagere,… podmaži, promešaj, poguraj, podvikni. Ovo je muzika nulte pozicije najvišeg reda. Ona briše koncepte kompozitora, muzičara, performera; isto tako, intencije autora, očekivanja publike, kompozicione forme… sve to čini koješta, tako suvišnim i prevaziđenim. Ono jedino što je važno je da počinje negde a završava se negde – drugde.

Ima nečeg duboko arhetipskog u pojavi Zegvelda. Ogroman poput Mangiafuoca, junaka iz Carlo Collodijevog Pinokija – zastrašujuć ali ne i strašan – nadasve beskrajno harizmatičan, izvikivao je parole na italijanskom, francuskom, holandskom, nemačkom i engleskom. Nekada u obliku radničke jadikovke, solilokvija koji samo on i fabrička presa čuju, te u formi zajedljive invektive upućene svom saborcu na bini,… a neretko i publici. Žestio bi se, bacakao alat, metalne kofe, šutirao punu burad, palio fabričke sirene, a onda bi se nekako u buci mašina konačno smirio, pronašao svoje sveto mesto i iz njega bi se u visokom registru potpuno neočekivano vinuo nevini anđeoski glas napuderisanog oltarskog dečaka, okupanog, nezamašćenog i devičanski belog, kome nepolomljena kičma gleda pravo i koji ne poznaje agoniju ropskog rada.

Uvučeni u vrtlog ove procesije, takoreći, misterije na sceni, primećujemo da treska metalnih delova potpuno je nestala i pretvorila se u udaranje čekića koncertnog klavira, roptanje kaiševa motora zazvučalo je kao sautillé povlačenja gudala, a urlik industrijskih sirena u metamorfozi svirao je horski, poput horni i fagota u filharmoniji. Zaglušujuća buka teškog života postala je božanska muzika najlepše simfonije.

Terrie, u svom svetu autističnog pank delikventa, naoružan idealom korozije i distorzije zvuka, sa zarđalom kašikom u ruci, prebirao je po žicama izlupane i doslovce napukle gitare pune ožiljaka i rana iz kojih ispada drvena pulpa,… žesteći i razdražujući svog prijatelja do paroksizma. Trzavice su ovde nepotrebne, nama to ne treba, mi sviramo bubnjarskim palicama, šoljama za kafu, escajgom, lepljivim trakama,… gitara se lupa pesnicama, laktovima, svira zubima, nabada na koleno.

Konačno, kao kod Cagea, čajnik na bini proključao je najavljujući finale. Zegveld, na proscenijumu, u ultimativnim metaforama grinavejski čas doslovce cedi knjige, nekakve enciklopedije mrtvih, čas nevidljivom rukom obara avione u grotlo pakla poput junaka na slikama degenerativne umetnosti. Urlici su sve jači, mašine su na ivici kolapsa, strojevi pucaju, bela pena kulja, šušti i prska. Ovo odavno više nije koncert ako je ikada i bio. Ovo je vajanje u vremenu, saundtrek proključale supe atoma u kojoj se sve dinsta, krčka, nastaje i nestaje, ali nikad ne prestaje. Istorijski!

Posle ovoga, festival je komotno mogao i da se završi. Jedna od kolateralnih žrtvi bio je koncert dve gitare, Faride Amadou i Julien Despreza. Nažalost, pauza od desetak minuta ni izbliza nije bila dovoljna da posle nastupa godine, bezbedno i u fokusu, sletimo na deset žica belgijsko-francuskog dua. A ono malo što je uspelo da dopre do nas zvučalo je moćno. Stakato, duboki bas Faride u bolnom električnom zagrljaju sa šizofrenim kricima, vapajima i usklicima Julienove gitare. Opkoljeni pedalama kao u kakvom ritualu, naslonjeni leđa o leđa, dvojac je golim rukama davio i krotio struju i – na začuđujuće originalnom ali vrlo intuitivnom jeziku – ispisivao jedno novo čitanje gitare. Stephene O’Malley, zašto nisi bio na času? Neopravdani!

Poslednji koncert drugog dana, nastup Lapsus Lumine plays Moondog Project, najblaže rečeno bio je blasfemija u formi tribute travestije dela velikog Louisa Thomasa Hardina, poznatijeg kao Moondog. Neubedljiva i amaterska interpretacija jednog od najoriginalnijih muzičara našega doba svela se na loše kostime i neuvežbano muziciranje i šmiru. Potpuno nepotrebno.

Završnica festivala potvrdila je sve ono što smo odranije znali. Redom, da su Lotte Anker i Matthias Bauer veliki (džez) majstori; da decenijama već ima nečeg moćnog i misterioznog u takozvanoj kelnskoj školi elektronike; da je akustika velike sale toliko loša da, nažalost, može da upropasti svaki koncert; konačno, da je akustika velike sale toliko loša da nekada, na sreću, može i da vas spasi predosadnog i predugačkog koncerta. Ali pre toga, rubrika već viđeno.

Zbignew Chojnacki, nova nada evropske eksperimentalne muzike – kako ga je predstavio legendarni Louis Rastig, programski direktor festivala – u polučasovnom setu, maestralno je demonstrirao sve ono što ste već odavno znali a što niste hteli da pitate o prepariranoj harmonici. Lupovi, pedale, dronovi, pick up mikrofoni, „neobični“ zvuci… da, da, baš sve!

Ad hoc berlinsko-kelnski kvartet, UnStumm, projekat je iza koga idejno stoje Nicola L. Hein, gitarista, sound artist i filozof, i Claudia Schmitz, video umetnik. Mesto prebivališta benda, kao i spisak članova, nestalni su, koristeći na taj način rotacije i brojne kolaboracije za realizaciju najheteronomnijih ideja. Tako, za materijal nazvan po naučnom, hemijskom fenomenu Supercritical Fluid, konstelacija članova proširena je Axelom Dörnerom, genijem na (mikrotonalnoj) trubi a ovaj put i za elektronikom, kao i Violom Yip, koja je uz elektroniku radila i vizuale.

Multimedijalna interakcija četvoro sjajnih umetnika gotovo sakrivenih na bini iza stakla na kojem je projektovan fantastičan lajv video Schmitz i Yip, rezultirala je skoro jednočasovnim blokom prave soundscape fešte. Zvuk i slika kretali su se u kontinuumu punog dinamičkog raspona, gde posebno treba pomenuti povremena ubitačna akcentovanja gitare i prve trube berlinske eksperimentalne scene. Hipnotički, somnabulni pir za sladokusce nojz elektronike, kako su nas već navikle i razmazile komšije iz Kelna.

Jedna od potencijalnih poslastica ovogodišnjeg festivala pretvorila se, nažalost, u totalni fijasko usled neadekvatnog koncertnog prostora. Muzika Kharkane, septeta sjajnih multiinstrumentalista, gde je dovoljno da pomenemo samo imena Michael Zeranga ili Mazena Kerbaja, duboko je ukorenjena u orijentalnoj tradiciji Bliskog istoka, ali sa stablom i krošnjom u sufizmu, džezu i krautu (bez roka, prema insistiranju članova benda). Nadali smo se pravoj world music–all you can eat sofri, lajv ukrštanju libanske ud tradicije sa nekom vrstom egipatskog turbo-folka, Shaabijem, a sve u pozlaćenom okviru slobodne improvizacije. Međutim, od svega toga jedno veliko ništa. Gitare se nisu ni čule, Zerang i previše, a Kerbajove proširene tehnike nisu imale apsolutno nikakvu šansu. Sve se raspadalo, brundalo, zvečalo i treštalo. Nažalost, ne sa namerom muzičara. Šteta!

Dugo priželjkivani koncert Sandell/Anker/Bauer otvoren je razočaravajućim saopštenjem da čuveni švedski pijanista, Sten Sandell, nije mogao da doputuje usled bolesti. Uz želje za brzim oporavkom, fokusirali smo se na (prinuđeni) duo i dva odvojena polučasovna seta saksofonistkinje i basiste.

Počelo je fragilnim ispitivanjem zvuka. Anker na sopran saksofonu, vrlo minimalno i svedeno, Bauer sa gudalom u ruci. Fragment po fragment, dijalog je postajao transparentniji i slojevitiji, gde se ornitološki deo smenjivao sa savremenom muzikom arco deonica. Tišina je sve više postajala smetnja, i dok je u prvom delu koncerta činila sastavni deo muzike, u drugom biva proterana iz sale čitavom bujicom fraza na altu i dubokim i brzim okidanjima basa pritisnutog čitavom težinom tela. Anker je sve liričnija, i okrnjene i fragmentirane melodije saksofona razbijane su i penetrirane gustim rafalima Bauerovog muziciranja, koji sve više koristi i glas, inače centralnu temu njegovih solo nastupa. Na kraju, mračan, ekspresionistički krešendo kulminirao je iz brzopotezne razmene (širokih razmaka) džeza i slobodne improvizacije. Perfektno, kako li bi tek zvučali sa Sandellom na klaviru!?

Festival je zatvoren predugačkim i pomalo monotonim koncertom Kali Malone, Lucy Railton i Stephena O’Malleya. Ruku na srce, nešto krivice moglo bi da se nabaci na grbaču katastrofalne akustike velike sale – jer sve što je bilo u nižem frekvetnom opsegu apsolutno je bilo neslušljivo usled urlanja konstrukcije gledališta – ali iskreno nema te porote koja bi pomenuti trio proglasila nevinim. Besmisleno predugačko droniranje kao rezultat oscilacija i preklapanja različitih frekventnih spektruma, a bazirano na principima nelinearne kompozicije. Uglavnom, u nekoj drugoj sali, i maksimum pola sata – samo možda; sve ostalo – hvala, ne hvala!

Time je završen deveti A l’arme!, jedan od najboljih evropskih festivala za džez i eksperimentalnu muziku. Iako je očekivanje upola razočarenje, treba ipak pomenuti da na našu veliku sreću sledeća godina biće posebno uzbudljiva jer festival puni deset godina i ostaje nam da željno iščekujemo iznenađenja koja nam je pripremio direktorski tandem festivala. Ponovo zajedno…