Irina Karamarković: 20 albuma koji su mi promenili život

Pevačicu i kompozitorku Irinu Karamarković smo upoznali na skoro samom početku bivstvovanja našeg sajta, kada smo recenzirali njen autorski debi Songs from Kosovo. Ovaj sjajan album je izdat samo u Nemačkoj, a poslednjih više od dvadeset godina Irina živi u Austriji. Priliku da ga predstavi koncertno u Srbiji dobila je tek 2018. na 34. Beogradskom jazz festivalu – skoro deset godina od njegovog izlaska. Osim toga je tek par puta imala priliku da na velika vrata pokaže svoj osebujan izvođački i autorski talenat u Beogradu, prvi put sa skupinom The Gitarren der Liebe i konačno prošle godine u društvu životnog i muzičkog saputnika Denovairea, oba puta u prostoru popularnog REX-a.  

Ipak, bez dlake na jeziku, Irina priznaje da u Srbiji svesno nastupa veoma retko (“uglavnom to radim zbog mame, tate, šurnjaje, snaje…“) obrazlažući to jakim argumentima vezanim za manjkavosti uslova, kako tehničkih, estetskih, tako i moralnih. Zbog toga će biti jako interesantno da kroz životnu priču koja se više formalno oslanja na 20 ključnih albuma u njenom životu, pročitamo kako je na ovim prostorima stasavala jedna tako snažna kreativna (i ne samo muzička) persona kao što je Irina Karamarković.

Literarni kvalitet i estetske karakteristike teksta koji sledi ne bi trebali da vas začude, s obzirom da se Irina bavi i spisateljstvom, a iza nje je neobična knjiga “Graz – Novi Sad – Graz“ koja je izdata krajem 2021. inspirisana putovanjima u vreme Korone.

1) Bobby McFerrin and Chick Corea – The Mozart Sessions (1996)

Prizivam najranija sećanja – na početku mog poimanja zvuka je evropska klasična muzika.
Mama je spremala diplomski, svirala je prvi violinski koncert Maxa Brucha u g–molu, opus 26.
(Skoro sam ga slušala opet, María Dueñas je neverovatna violinistkinja.)

Rasla sam u backstageu simfonijskog orkestra Radio-televizije Prištine.

Jednom se pojavilo još jedno dete, jurcali smo se satima po studiju dok ga nisu odveli.

Na probu.

Bio je to Stefan Milenković.

Deda mi je pričao bajke o zlatnoj ptici koja mu je pojela kosu, danas sam sigurna da je to bila žar ptica Stravinskog.

Komponovao je i aranžirao – nekad duvačke kvintete, nekad simfonije, nekad popularnu muziku za festival „Akordi Kosova” – sestra i ja smo pevale njegove kompozicije za decu.

Sećam se njegovog Petrof pijanina i „Labudovog jezera” iz sata na navijanje.

Umeo je da zaurla na komšinicu koja se usudila da sluša neke nedostojne narodnjake (dostojni su u mojoj porodici bili npr. Ksenija Cicvarić ili Mara Đorđević), umeo je da se iznervira i naziva instrumentalistkinje i instrumentaliste daktilografkinjama i daktilografima (kao tinejdžerka sam kasnije čitala kasnog Nietzschea, „Slučaj Wagner” i to mi je nekako bilo mnogo blisko, kao da sam delove već čula od dede).

Deda je bio profesor Muzicke akademije u Prištini. Govorio je da je Betoven znao kako se mesi pita i pozdravljao je svoje studente i studentkinje zagonetkama, na primer: „E G Bb Db, mladiću!”
Onda je taj mladić morao da mu kaže šta je to.

Ja nisam mnogo naučila od njega, deda me ne bi udostojio razgovora o muzici.

Ali na mene su uticali oni na koje je moj deda uticao – naročito Ninoslava Zlatković, sredinom devedesetih profesorka harmonije u muzičkoj školi.

U kasnijim godinama je deda bez greške pisao partiture hemijskom olovkom i bez klavira.

Nije se brinuo o svojim delima – malo toga nam je ostalo posle rata, uglavnom nepovezani odlomci…

Ovi uticaji evropske klasične muzike su se mešali sa street beatom ulice u Prizrenu u kojoj je deda živeo.
Ulica je zvučala fantastično, dzistaka, dzistaka…

Naročito kada se neko venčavao.

Mislim da sam imala  šest godina…

Išla sam u muzičku školu.

Prvo sam morala da učim klavir zbog toga što je profesorka flaute bila na trudničkom bolovanju.

Deda je govorio da imam klavirske ruke.

Jedva sam izdržala godinu dana.

Moja nastavnica klavira je bila mnogo stroga i terala me je da držim malu jabuku u šakama dok sviram. Još uvek čuvam udžbenik Jele Kršić – pored mojih etida često piše „Pazi na prstored!”, „Ne improvizuj!”, itd.

Konačno sam uspela da se prebacim na flautu.

Volela sam klavir, ali mrzela sam da ga sviram.

Moja nastavnica flaute je izgledala kao Botičelijeva Venera i tako se i zvala.

Prestala sam da sviram flautu onda kada je ona prestala da predaje, i kada je došla druga profesorka koja je jela beli luk i nakon toga htela da duva u moj kineski instrument.

(Duvački instrumenti mogu da budu odvratni zbog tog konstantnog lizanja i pljuvanja.)

Bila sam tinejdžerka.

Mislim da je moja prva umetnička kriza nastala onda kada je moja omiljena nastavnica Venera prekinula da predaje flautu i počela da prodaje venčanice u butiku svog supruga.

Bilo je to doba srpsko-albanskih paralelnih univerzuma.

Simfonijski orkestar se raspao.

Danas još uvek sviram flautu.

Kupila sam solidnu Yamaha flautu, ali još uvek čuvam svoj stari kineski instrument.

Podseća me na to da dobar instrument mora da se zasluži.

Ne mogu da sviram neke stvari koje sam svirala kao tinejdžerka zbog toga što ovih dana ne vežbam često flautu, ali ponekad osećam potrebu da zasviram „Dear Old Stockholm” ili neku jednostavnu klezmer temu…

Evropska klasična muzika je vrlo bitna na mom putu poimanja tona i granica uopšte. Nisi ti tek tako smela da sviraš Beatlese ili ono što ti hoćeš, morao je Carl Czerny da se svira, tačno se znala literatura, tačno se znao put kojim mora da se ide, tačno se znalo da dogma vlada i da se nemilosrdnost školskog sistema zasniva na gvozdenoj disciplini, na moranju, na odricanju, na dnevnim satima vežbanja…

Morala sam da se distanciram od toga i pobegnem u Grac.

Tamo je bilo moguće studirati jazz.

Dugo sam razmišljala koju ploču da izaberem da predstavi čitavu ovo moje ogromno, prvo poglavlje. Nisam ljubiteljka opere, ali mnogo volim evropsku instrumentalnu klasičnu muziku.

Naročito klavirske koncerte.

Obožavam Bacha.

I Mozarta.

I gomilu Rusa.

I barok.

U poslednje vreme čak i radim sa baroknim orkestrom Neue Hofkapelle Graz, uživam sa njima.

Izabrah sledeći album: Bobby McFerrin & Chick Corea – Mozart Sessions.

Znam ovu ploču napamet i čini me srećnom svaki put kad je čujem.

Prelepa je, krši dogmu i pobedjuje kliše – povezuje me sa sopstvenim detinjstvom, pokazuje kako je sve moguće, oslobađa me i na neki način potvrđuje.

Počinje sa predivnim koncertom br. 23 u A-duru.

Mnogo volim Coreau, njegov klavirski dodir i njegovu večitu spremnost da rasteže granice.

Iz srca u srce mi govori ova hrabrost da se improvizuje preko Mozarta.

U ovom slučaju improvizacija funkcioniše isključivo u tandemu sa tehničkom sposobnošću da se na ovom nivou svira Mozartova muzika.

Ne bi to bilo to da npr. Sid Vicious svira klavir umesto Coreae.

Što se McFerrina tiče, i on obara kliše kao umetnik kameleon, pevač koji ne mora uvek da peva i dirigent ovog orkestra.

2) The Rolling Stones – Out of Our Heads (1965)

Tata je svirao gitaru i imao prvi rock and roll bend na Kosovu, zvali su se Telstar.

Prvo su svirali na gitarama koje su sami napravili od šperploče, zatim na bugarskim Jolanama.

Slušali su Radio Luksemburg i skidali repertoar: nažalost je samo jedan od članova benda znao engleski, tako da su pevali jogurte tipa „Aj karo blek medžik voman”.

Moj otac je slušao sledeće: The Beatles, The Rolling Stones, Santanu, Procol Harum, The Animals, The Mamas and the Papas, Kićo Slabinac, Siluete….

Svirao nam je dečje pesme, „Čekić imam ja” i L‘italiano (Lasciate mi cantare) na akustičnoj gitari.

Naučio me je da sviram gitaru, prvo što sam svirala je bila „Marina” sa tekstom: „Već mnogo dana volim ja Marinu, al’ svakog prvog traži za haljinu”.

Danas me uhvati muka kad pomislim na ovaj tekst.

Jednom je Telstar pobedio na gitarijadi u Sloveniji.

Mislim da su svirali „Monday, Monday” i „Bre devojče, bre đavolče” u višeglasnoj verziji koju je aranžirao moj deda.

Moj deda i moj otac su radili zajedno pre nego što je moj otac upoznao moju majku.

Deda je odlazio na njihove probe i pevao im vokalne i instrumentalne linije da zapamte, nisu znali da čitaju note.

Tata mi je rekao da je te godine na gitarijadi u Sloveniji bilo više od 20 bendova.

Svaki bend je svirao dve kompozicije, 18 bendova je sviralo „Satisfaction”.

U Beogradu sam sa sestrom i sa tatom koji još uvek ne govori engleski otišla na koncert Stones-a 2007. godine, bio je odličan. Na kraju nam tata postavlja pitanje: „A šta ovom (Jaggeru Micku) znači to „aj ken get nou setisfekšn?”

Sestra i ja se mučimo da mu elegantno prevedemo da nije zadovoljen.

Tata ne prestaje.

„A kako on to misli?”

Ova ploča meni simbolično predstavlja te starije generacije muzičara i muzičarki bez klasičnog muzičkog obrazovanja koje su rasle posle II svetskog rata, slušale Radio Luksemburg, učile ruski, pevale samotranskribovane „jogurte” od tekstova i slale svoju decu na kurseve engleskog kao moj tata mene.

Podseća me na mene iz Prištine i pre interneta.

Bugarske kopije raznih albuma smo kupovali na pijaci – morao si da razvijaš sluh i pogađaš da li Marcus Miller svira bas ili neko drugi.

Morala sam da transkribujem tekstove zbog toga što pesmarice nismo mogli kupiti…

Sećam se da je bilo lako razumeti šta kaže jedna Ella Fitzgerald, ali npr. Janis Joplin je bila veliki problem, Ozzy Osbourne je bio problem.

U svom prvom bendu Demode sam jednom morala da pevam „War Pigs“ zbog toga što su to Ivši (bubnjar) i Zelja (basista) demokratski izglasali. Ali nikada nisam bila Black Sabbath fan, strašno me je mrzelo da slušam Ozzyja, nisam mogla da razumem pola teksta.

Na brzinu prekrstih „War Pigs” u „Wopics”.

Zelja mi se još uvek smeje zbog toga, a Ivši još uvek ne priča engleski.

Zbog toga sam provela sate prevodeći mu pedagoška dostignuća Davea Weckla sa video kaseta.

Da se vratim na temu…

Ono što hoću da kažem je da svaki put kada se reč stopi sa muzikom nastaje jedna nova dimenzija.
Danas svaku reč doživim pre nego što je otpevam, ne mogu da pevam npr. „Misty” i da kažem „I am helpless as a kitten on a tree”, kako će ljudi da mi poveruju da sam bespomoćna kao mala maca na drvetu?

Reč nije ukras, nije nešto usputno.

Reč je značenje.

3) U2 – War (1983)

Moj ujak Goran je predavao istoriju i geografiju.

On mi je poklonio albume War i  Joshua Tree.

 War je moj prvi svesni susret sa političkim konceptualnim albumom.

„Sunday Bloody Sunday”, „The Refugee” – dotaklo me je to baš, mogla sam da se povežem sa sadržajem, kapirala sam da se i nama dešava nešto sličnog intenziteta.

Nastavila sam da slušam U2 do Achtung Baby.

Dela mnogih muzičara i muzičarki iz Irske (kao što su Bono Vox, Kate Bush, Sinéad O’Connor, Van Morisson, Iarla Ó Lionáird i mnogi drugi) su uticala na mene.

4) Led Zeppelin – IV (1971)

Ovu ploču sam sama otkrila.

Sećam se da sam odlepila kad sam čula „Stairway to Heaven” – tekst sam imala zahvaljujući Politikinom Zabavniku.

Nazvala sam drugaricu koja je živela u drugom gradu telefonom i rekla joj: „Ovo moraš da čuješ”!

Nakon više od osam minuta sam zapanjeno shvatila da je boli uvo za to što ja mislim da mora da sluša „Stairway to Heaven”.

Spustila je slušalicu.

U to vreme su mi Janis Joplin, The Doors i Jimi Hendrix bili mnogo bitni.

Pored toga sam imala kratke Joy Division i Iron Maiden faze.

Robert Plant je jedan od mojih najznačajnijih pevačkih uticaja.

To se ne čuje uvek, ali nekad je jasno kao dan, kao npr. kad pevam „MSWK” na The Gitarren der Liebe albumu „Nietzsche in Love”.

Kad god bi mi neko izjavio ljubav, upoređivala sam to sa Plantom („Since I`ve Been Loving You“) i sa Van Morissonom („The Way Young Lovers Do“) kad kažu „’cause I love you baby…” i „I love you.”

5) Dead Can Dance – The Serpent’s Egg (1988)

Ovo je Kafka epizoda.

Priština 90-tih.

Imam 15 godina i javljam se na telefon – lik se predstavlja kao policijski inspektor, hoće da dodjem u policijsku stanicu na ispitivanje.

Spuštam mu slušalicu, nekoliko puta.

Mislim da me neko zeza.

On opet zove, predstavlja se, govori mi ime i prezime, psuje i preti da moram da dodjem.
Znam da nisam ništa loše uradila.

Zovem policiju da ih pitam da li imaju nekog inspektora koji se tako zove.

Imaju.

Reših da ga ipak ignorišem, nije zvučao ni normalno, ni inteligentno.

Sledećeg dana dolaze dva policajca po mene u gimnaziju – moja razredna Snežana im govori da sam maloletna i da ne smeju da me vode u policiju bez roditelja. 

Doći ćemo sledećeg dana.

Sledećeg dana odlazim u policijsku stanicu sa tatom i sa razrednom.

Prolazimo kroz hodnike policijske stanice, sećam se zvučnog zida – iz kancelarija se ori Dragana Mirković, „Vidovdan” i „Oj Srbijo, lepotice”.

Inspektor je mali, ima veliki stomak i jednokasetaš na stolu.

Vidim da je iznerviran.

Sedimo preko puta njega,  ja u sredini, između moje razredne i mog tate.

Pritisnuo je „play”; glas Lise Gerrard iz kasetofona je ispunio prostoriju, „The Host of Seraphim” u čitavoj svojoj meditativnoj lepoti…

Upita me: „Šta je ovo?”

Ja kao iz topa: The Serpent’s Egg, Dead Can Dance, godina ta i ta.

On: „Ha!

Sad sam te uhvatio!

To je mešavina indijsko-turske muzike koju oni koriste tokom svojih rituala!”

Ne osećam više strah zbog toga što sam morala da odem u policiju.

Počinjem da držim predavanje.

Govorim mu da nam Dead Can Dance stiže iz Australije – i da ih ima na MTV-ju.

Govorim mu i naslove ostalih Dead Can Dance ploča koje znam.

Na kraju sastanka mi je jasno da ovaj potpuno nesposobni inspektor kobajagi juri neku sektu koja je u Boro i Ramiz-u držala predavanja.

Neko mu je rekao da moj komšija Biggy i ja slušamo čudnu muziku, pa je odlučio da me privede na razgovor. Ova ploča me je naučila da ljudskoj gluposti i neznanju kraja nema, da je strah od drugih kultura i umetnosti koja odstupa od standardnih normi veliki, da je moje estetsko bivstvovanje u očima tog inspektora potpuno nepojmljivo.

Blizanci (Peđa i Neđa) koje je Braca već spomenuo u svom tekstu prošle nedelje su se oduševili činjenicom da sam ja najverovatnije jedina osoba kojoj su u prištinskoj policiji pustili Dead Can Dance umesto Cece ili neke druge srpske majke.

Prošle godine je Brendan Perry iz Dead Can Dancea komunicirao sa mojim partnerom u vezi indijskog instrumenta esraj-a; rekla sam Denu da mu prenese tople pozdrave i ovu priču.

Muzičari, muzičarke i bendovi koji su konceptualno vrlo uticali na mene u to vreme: Peter Murphy, pre svega („Strange Kind of Love”), Siouxie and the Banshees, Cocteau Twins, This Mortal Coil, The Stooges, Sonic Youth, Nick Cave, Lydia Lunch („Honeymoon in Red”), etc.

6) Tom Waits – Bone Machine (1992)

Tom Waits mi je svojom brutalnom estetikom probušio uši i naselio mi se u srce.

Nikad nisam čula ovako nešto – čovek priča priče i svaka je kratak film, pritom zvuči kao da je alkoholičar na samrti, kao da mu upravo otkazuju jetra i svi ostali unutrašnji organi, glas mu škripi kao da jede tucano staklo u apokaliptičnom pejsažu od metala i betona.

I nije uopšte klasično lepo u smislu „Whitney Houston lepog” – a ipak je prelepo.

Plus poezija.

Ploču mi je dao pokojni Rade koga je u poslednjem ratu raznela kasetna bomba.

Često jednu metaforu sa Celine Dion i Tomom Waitsom koristim kao primer dok predajem pevanje, ali to je još jedna duga priča.

7) PJ Harvey – Dry (1992)

PJ Harvey je bila otkrovenje – tvrda, svoja, neustrašiva i divlja mlada žena.

Razlikovala se od svih ostalih žena koje sam slušala.

Sound – prljav, sirov i istovremeno pametan…

Ne znam kako to bolje da objasnim, ne zavidim onima koji se bave muzičkim novinarstvom pa moraju da pronalaze reči za odsvirano.

Slušam „Oh My Lover” (prvu kompoziciju na ploči) i u startu bih se prevarila da ponekad zvuči lascivno… ali nije… nema tu ničeg banalnog, ogoljena je ostala neka distancirana ironija, kao da posmatraš klupko sopstvenih emocija iz nekog odvojenog, astralnog tela.

Dry  je izašao 1992. godine. To znači da sam ovu ploču slušala sa 15 godina i da mi je PJ bila uzor.

Bilo mi je bitno što je to žena koja je uzela stvari u svoje ruke – ne samo pevačica, prvenstveno autorka, ali i gitaristkinja, violinistkinja, producentkinja.

Još uvek volim PJ Harvey i pratim njen rad – trenutno gledam „Peaky Blinders” i uvek se radujem Caveu, PJ, Joy Division, etc.

Moja omiljena kompozicija je „The Garden” sa albuma  Is This Desire.

8) Laurie Anderson – Bright Red (1994)

Još jedna bitna kameleonska umetnica, još jedna genijalna konceptualna ploča, inteligentna, duboka.
Slušala sam „World Without End” imajući osećaj da će sad kraj sveta da bude, da stojim na rubu svoje egzistencije, da će me progutati zemljotres i da sve to nije bitno zbog toga što sam živela da čujem ovu ploču.

„I remember where I came from
There were burning buildings and a fiery red sea
I remember all my lovers
I remember how they held me
World without end remember me

East. The edge of the world
West. Those who came before me

When my father died we put him in the ground
When my father died it was like a whole library burned down
World without end remember me”

9) EKV – Dum dum (1991)

Odbijala sam da prihvatim ovu ploču kad se pojavila.

Bila sam veliki EKV fan, slušala sam ih uživo kad god su bili u blizini, znala sam sve tekstove napamet.

Samo par godina za nas  je najavila propast, Dum dum je bilo poslednje proročanstvo.

Sumorna, mračna ploča koja je bila kao izveštaj sa fronta, kao agresivna i prekasna opomena.

Ne možeš da je pustiš na žurci pa da svi pevaju, neprijatna je kao „čista voda, malo krvava”.

Pre nego što sam otišla u Grac, još jedna domaće-londonska groovy ploča mi je bila bitna – I Think I See Myself on CCTV  Discipline kičme smo Fura, Aleks, Srki i ja slušali u Đukinoj bubi dok smo se vozili po Kosovu.

U to doba je u Prištini bilo sve manje pametnih mesta za izlazak, tako da smo napravili mini klub u bubi, nešto kao zimsko preživljavanje.

Tu i tamo bi napravili pauzu na Gazimestanu ili bi uleteli na nečiju slavu (čiju god) da se zagrejemo i okrepimo.

10) Kompilacije

Celi albumi koje obožavam su skroz retki, uglavnom mi se nešto dopadne, a nešto ne.

U Prištini sam rasla na kompilacijama.

Moja pokojna drugarica Sandra i ja smo bile Djanes u srcu i stalno smo pravile kompilacije.

Jednom sam snimila „Crosstown Traffic” na kasetu od 90 minuta, strpala kasetu u walkman i hodala danima po gradu slušajući samo to u loop-u.

Često sam slušala radio emisiju „Performans” Žarka Čejovića. Neke od mojih kompilacija su nastale prateći radio program i čekajući da se neka dobra urednička duša smiluje da pusti nešto dobro.

Jazz sam upoznala kroz kompilacije koje su za mene snimali Ninoslava Zlatković i Luan Osmani, a ponekad i Šile, moj pokojni profesor engleskog i jedan od basista prištinske Fish in Oil postave.

Šile je bio stariji i nije bilo primereno da ja na primer kao tinejdžerka idem kod njega kući – sretali smo se u hodniku “Boro i Ramiza“; sećam se da mi je Šile prvi doneo Oregon.

Nina mi je uvek snimala skroz različite stvari (uglavnom po jednu kompoziciju, na početku redje cele ploče) – za par nedelja bi se srele, pa bi razgovarale o tome šta mi se svidja i zašto.

Još uvek razgovaram sa Ninom o estetskim i konceptualnim pitanjima.

Njoj i Ljuljiju sam mnogo zahvalna

11) Joni Mitchel – Mingus (1979)

Ova ploča je bila veliki preokret u mom životu, njena estetika mi je u početku bila strana.

Melodije su bile čudne, pevanje understatement, bas se šetao više nego ikada do tada…

Ne mogu reći ni da mi se dopala prvi put kad sam je čula, ali nešto me je teralo dalje da je slušam.

Ova ploča je postala velika ljubav i most ka delu Mingusa Charlesa.

Ljulji je bio Pastorius fan, tako da sam kroz Pastoriusa i Weather Report stigla do Mingusa.

12) George Benson – That’s Right (1996)

Moj prvi posao koji nije bio na honorarnoj bazi je bio uređivanje i vođenje radio programa.

Srpski „Radio N” i albanski „Radio C’est la vie“ su se nalazili u jednom stanu na Sunčanom bregu.

Bile su to privatne radio stanice – možeš da kupiš vreme na radiju ako ti se rodi sin, možeš da kupiš reklame…

Naročito sam ponosna na ovu: „Ave Cezare! Zar i ti sine Brute voliš viršle ljute? Mamma mia, hoću i ja. Cezar – brza hrana! Kod opštine! Nema mana!”

Meni su kao tinejdžerki dali da radim tri radio emisije nedeljno (uveče) – jednom alternativnu muziku, jednom jazz, jednom sve ostalo što mi se sviđalo.

„The Thinker” sa ove Bensonove ploče je bila moja špica.

Na prvom razgovoru za posao mi direktor reče da ne smem da puštam Hanku Paldum.

Ne bi mi palo napamet da puštam Hanku Paldum ionako, ali radoznala sam, pitam direktora: „A Satan Panonski je u redu?”

On reče: „Sve je u redu, samo da nije Hanka Paldum i ona pesma „mi smo uvek zajedno”.”

E sad, čitava radio stanica je imala oko 100 diskova, od toga su  Frank Sinatra Greatest Hits  i Natalie Cole Stardust bili jedini jazz albumi.

Zbog toga sam uvek skupljala muziku po gradu i dolazila na posao sa punim kesama i torbama.

Bitno je da me tonac nije mrzeo.

Jednom sam videla da su vrata od stana u kome se nalazio radio malo otvorena, a bile su mi pune ruke muzike.

Reših da kao John Wayne lupim nogom vrata (da ne bih spuštala kese), začujem jauk – iza vrata se nalazio Mile Kitić sa mojim urednikom.

Bedak – povredila sam Mileta Kitića.

Kolega Nikola Pantović (koji danas živi u Kini) je imao svoju rok emisiju u terminu pre mog.

Jednog dana dolazim na posao i nema Nikole, već koleginica koja radi pre njega pušta i dalje narodnjake – kažu mi da se slavi neko krštenje pa su produžili zakup programa i uleteli u Nikolin program.

„Platili su do osam”, reče.

Tačno u osam puštam prvo Benson-špicu, a zatim Mahavishnu Orchestra.
Odmah zvoni telefon: „A be sestro, jesi li normalna ti, majke ti? Šta si nam pustila bre ove mongolce bre, ove mohikance bre, ove indijance? Marš u p…u materinu!”
A što se Bensona tiče vežbanje njegove verzije „This Masquerade” je bilo početak mog sketovanja.
Plus, na Kosovu su svi voleli Bensona, Faton je čak ličio na njega.

13) Erykah Badu – Baduism (1997)

Dođoh u Grac da studiram.

I u tom momentu, u real time-u se desio ovaj debitantski album Erykah Badu.

Ludilo.

Erykah Badu je za mene jedna od najznačajnijih umetnica današnjice.

Superiorno vlada kombinacijom različitih estetskih elemenata koji na prvi pogled uopšte ne funkcionišu zajedno:

1) Kako banalne tekstove tipa „Tyrone“ pretvoriti u svakodnevne činjenice – i kako ih interpretirati da ne zvuče kao gomila govana?

2) Kako zauzeti sadržajnu poziciju feminističke boginje?

3) Kako graditi savršene locked-up ritam sekcije?

4) Kako odrediti najseksi putanju jedne kontrabas linije ( npr. „Certainly”) čiji je ton masivniji od svih devojačkih snova – i kako u velikom stilu misterioznim minor/major 7th momentom završiti dotičnu kompoziciju?

5) Kako npr. izabrati drummer-a?

To naravno nije neka od regularnih budala koja je sasvim pogrešno shvatila Tonyja Williamsa i protraćila svoj život imitirajući ga i ispunjavajući sve prostore ovog i svih paralelnih Univerzuma.

U stvaralaštvu jedne Badu (iz moje sadašnje perspektive) ravnopravno učestvuju i drugi koji vladaju  ideološkim minimalizmom: Poogie Bell, Ahmir „Questlove” Thompson („Philadelphia Experiment”), etc.

„Less is more.”

A što se Erykah tiče, do dana današnjeg se često budim ponavljajući mantru:

„The world is mine when I wake up

I don`t need nobody telling me the time“.

14) Chick Corea – Return to Forever (1972)

Mnogo volim Chicka Coreau, mnogo njegovih ploča je uticalo na mene („The Leprechaun”, „The Mad Hatter”, „Chick Corea Akoustic Band”, „Expressions, „Chick Corea Elektric Band”, „Trio Music” sa Haynesom i Vitousom, itd.)

Ali  Chick Corea – Return to Forever, taj ECM dijamant, taj Fender Rhodes koji je samo Corea na taj način doticao, ta vazdušasta Flora Purim sa svojim iskrenim akcentom, taj genijalni Joe Farrell sa svojom dečje-optimističnom flautom u „What Game Shall We Play Today” i sa dubinom velikog gubitka u „Crystal Silence”…

Ostale Return to Forever ploče ne volim toliko, ovu smatram remek delom.

Last but not least, moram da napomenem da sam veliki ECM fan.

15) Dexter Gordon and Karin Krog – Some Other Spring Blues And Ballads (1970)

Ovo je ploča koju bih ponela na pusto ostrvo.

Skandinavske pevačice (Sidsel Endressen, Radka Toneff, Monika Zetterlund, Mari Boine, etc.) su znatno uticale na formiranje mog ličnog stila.

Norveška pevačica Karin Krog je za mene bila najbitnija od svih – minimalistička kraljica vrlo redukovanog tona.

Ništa tu nije previše, nigde se ona ne žuri nikada zbog toga što je rođena u opuštenom laid backu (kao što je Obeliks upao u čarobni napitak kad je bio mali pa je samo on na svetu takav), nikad da čuješ banalnu ornamentiku, jeftini soul ili buđavi patern, kreće se slobodno i unutar klasičnog jazz standarda, i na free pločama sa Johnom Surmanom (za koga se udala) i Terjeom Rypdalom, pionirka je elektronike (koristi Echoplex pre 70tih, Oberheim modulator od 70tih, etc.), ima neki ladylike nazalni ton i neki osvešćeni frazirung, savršen timing i sigurnu intonaciju… i zvuči nekako evropski, baš kao Karin Krog iz Osla koja suvereno peva samu sebe.

Nikad istinitije verzije „How Insensitive” nego na ovoj ploči – da se smrzneš od neke gorčine i ravnodušnosti „when a love affaire is over”.

(Moram da napomenem da mnogo volim Jobima i brazilsku muziku uopšte: Ivan Lins, Tania Maria, Rosa Passos, Elis Regina, Eliane Elias, etc.).

Pored Karin Krog na ploči sviraju Dexter Gordon i Niels-Henning Ørsted Pedersen koje takođe obožavam.

Dexter Gordon je jedan od mojih najomiljenijih saksofonista – ima taj veliki ton koji ne oprašta greške, plus toplinu dobre duše.

Na ovoj ploči čak i peva jedan blues u duetu sa Karin Krog, ne znam nijednu drugu ploču na kojoj Dexter peva.

Pedersena sam imala sreću da slušam mnogo puta, išla sam stalno na koncerte i radionice kad bi bio u Gracu (a često je dolazio tokom mog studiranja), topila sam se dok je u big band prostoriji neverovatno lako svirao Bachova dela za čelo na kontrabasu, a onda bi popio pivo u kafiću preko puta.
Kakav ton, kakav muzičar…

Kad je umro shvatila sam da mu nikad nisam rekla koliko mi znači njegova muzika.
Tada sam rešila da napišem pismo Karin Krog i da joj kažem koliko mi je bitna i koliko je volim.
Mnogo se obradovala i pisala mi nazad.

Život nije mnogo dug, baviš se muzikom, puštaš je u svet – ali nikada ne znaš domet onog što si pustio/pustila u svet.

Na pr. meni se desilo da upoznam japanskog kolegu koji ima više mojih ploča od mene same.
To me nekako podseća na dedu koji se nije mnogo brinuo o svojoj diskografiji.

Govorim sebi da bi ja to trebalo bolje da radim, pa ne radim zbog toga što mi digitalizacija i hronološko sređivanje nisu prioriteti.

Bilo kako bilo, pružamo muziku kao ruke, ali nikad ne znamo da li i koga dotičemo.

Mnogo nama bitnih muzičara i muzičarki se bori za preživljavanje zbog toga što, ruku na srce, jazz, improvizovana i eksperimentalna muzika nisu baš najkomercijalnije stvari kojima čovek može da se bavi.
Rešila sam da im govorim koliko mi znače i koliko ih volim pre nego što umru, onda je kasno.

Jednom je John Surman držao master class u Gracu. I tu sam naravno bila i rekla mu koliko volim Nordic Quartet ploču (Surman, Terje Rypdal, Karin Krog & Vigleik Storaas).

16) Screaming Headless Torsos – 1995 (1995)

Ova muzika me je oduševila zbog svih različitih elemenata koje je uspela da spoji – fantastično odsvirano i otpevano, nikad sumorno…

Samo ona „Wedding in Sarajevo” pesma mi je išla na nerve.

Sa Deanom Bowmanom i Davidom Fiuczynskijem sam imala priliku i da radim.

17) Sarah Vaughan – At Mister Kelly’s (1957)

Ovo su predivni session snimci – pored božanstvene Sarah, Roy Haynes svira bubnjeve.
Čuje se predivna atmosfera, divna publika koja je došla da sluša, podržava i uživa, mlada Sarah, ali harmonski moćna kao neka večna boginja…

Ova ploča me je naučila kako da se nosim sa eventualnim greškama i kako da samu sebe ne shvatam mnogo ozbiljno.

Šta je najgore što može da mi se desi?

Da se nekome ne sviđa ono što sam otpevala?

Zamisli da si lekarka, Irina – zamisli da ti umiru pacijenti i pacijentkinje.

To je ozbiljno!

Sarah peva „Thanks for the Memory” – čita standard sa lista i svaki put se zezne kad dođe do reči „Parthenon” (nešto mi govori da ni ne zna šta je to).

I svaki put počne da peva ispočetka, svaki put priđe melodiji na drugi način, svaki put je inventivna.

Pored nje, ovo su jazz pevači i pevačice koji su uticali na mene: Abbey Lincoln, Dianne Reeves, Billie Holiday, Dinah Washington, Anita O’ Day, kao i ploče „Nancy Wilson / Cannonball Adderley” i Dee Dee Bridgewater ”Love and Peace: A Tribute To Horace Silver”.

Dee Dee je imala divan koncert u Beogradu – nosila je crvenu haljinu.

Rekla sam sebi da ću biti jazz pevačica u crvenoj haljini kad porastem i prvi put kupila sebi crvenu haljinu za prvi diplomski koncert.

Od svih vokalnih umetnika i umetnica je za mene najverovatnije najbitniji bio moj omiljeni profesor i jedan od najboljih muzičara sa kojima sam imala sreću da radim: Mark Murphy.

18) Joe Zawinul – My People (1996)

Vrlo bitna ploča – pokazuje mi svet i crpi iz bogatstva različitih regija.

Volim mnogo i Dialects, ali sam ipak izabrala My People da predstavi jednu od mojih velikih ljubavi – world music, muziku sveta.

Volim različite jezike, različite pristupe, volim kad ne znam o čemu se radi, pa instinktivno odreagujem (npr. kad slušam azerbejdžanski mugam ili indijsku ragu i ne znam gde im je jedan, gde počinju, i kako počinju, i zašto počinju, i kako uspevaju da budu zajedno – ali u nekom momentu prestanem da analiziram i da mislim, nego se opustim i slušam lepotu).

Ljudi čijoj se muzici divim dolaze iz različitih zemalja:

Christian Zehnder iz Švajcarske, Richard Bona is Kameruna, Sheila Chandra iz Velike Britanije (ali indijskog porekla), Ejigayehu Shibabaw iz Etiopije, Hamlet Gonashvili iz Gruzije, A Filetta sa Korzike, Les Frères Morvan /Ar Vreudeur Morvan iz Bretanje, Aziza Mustafa Zadeh iz Azerbejdžana, Yildiz Ibrahimova iz Turske, Márta Sebestyén iz Madjarske, Maria João iz Portugala, Erykah Badu iz SAD, Camélia Jordana iz Francuske…

19) Bill Evans – You Must Believe in Spring (1977)

Dugo sam razmišljala šta mi je bitnije, You Must Believe In Spring ili Sunday at the Village Vanguard.
Na kraju sam rešila da ipak izaberem ovu prvu, ne samo zbog toga što neizmerno volim Billa Evansa, već i zbog toga što neizmerno volim kompozicije Michela Legranda.

Kad sam tužna ili kad moram nešto da prebolim – ja pustim Billa Evansa i pevam karaoke preko „The Peacocks.”

20) Charles Mingus – Mingus Ah Um (1959)

Moram da završim sa Mingusom.

Odabrala sam ovu ploču zbog toga što je na ovom albumu „Goodbye Pork Pie Hat” verzija sa solom Bookera Ervina koju je Joni Mitchell pevala na Mingus i Shadows and Light albumima. Kompozicija koja mi je promenila život.

Odlučila sam da je  otpevam a cappella na prijemnom ispitu u Gracu kad sam videla da Jay Clayton u komisiji nosi Eric Dolphy majicu.

Mnogo mi je žao što nisam uspela da u ovaj tekst strpam kompletnu Mingusovu diskografiju, još pedesetak za mene najbitnijih ploča, još dvadesetak klavirskih tria, većinu ECM izdanja, Coltranea, Milesa, Monka i sve one koji će još da mi padnu napamet kasnije – ali obećah Zlatanu da ću da se saberem.