U ljubavi prema džezu, svi smo ravnopravni

*Tekst koji sledi izvorno je objavljen u knjizi “Džez skice Srbije” Vojislava Pantića (Književna radionica Rašić, 2025)

____________________________________________________________________

Kada sam sa nekolicinom džez entuzijasta 2009. godine pokrenuo sajt Jazzin.rs, dosta sam razmišljao o tome kako treba pisati recenzije, koncertne izveštaje, voditi intervjue, a da se ne upadne u kolotečinu i rutinu. Kako reći nešto fundamentalno o muzici koju slušaoci često doživljavaju kao apstraktnu, možda i pomalo nedokučivu, o kojoj misle da ne znaju dovoljno? Kako predočiti njen smisao i emocionalni značaj koji nadilazi nizove nota i taktova?

U to vreme sam, kao još uvek mlad džez novinar i kritičar, sa velikim entuzijazmom skrolovao kroz nekolicinu najvažnijih inostranih stranica posvećenih džezu, u nadi da ću nešto naučiti od najboljih. Utoliko je i moje razočaranje bilo veće, kada sam shvatio da je većina inostranih džez tekstova bila napisana u formatu nabrajalica: u prvoj pesmi je bend odsvirao ovo, u drugoj ono, treća numera je ovakva, a četvrta onakva. Kao da je nedostajalo konteksta i sinteze, a bogami i duhovitosti i vedrine koja bi čitaoca/slušaoca uverila da je muzika koju će možda poslušati zabavna i uzbudljiva.  

Naravno, bio sam itekako svestan autoriteta i značaja Voje Pantića u domaćoj džez zajednici. Povremeno sam slušao njegove radijske emisije, a na televizijskim programima su se vrteli Vojini intervjui sa svetskim džez zvezdama. Moram priznati da sam njegove tekstove čitao tek sporadično, jer su često izlazili samo u štampi, dok sam znatno više vremena provodio onlajn. Imao sam i izvesnu predrasudu u pogledu programa Beogradskog džez festivala, koji mi se u prvoj deceniji 21. veka činio suviše mejnstrim.

Te 2009. smo se i formalno upoznali i uradili intervju koji je objavljen prvog dana života sajta Jazzin.rs. Nakon čak dva sata snimljenog razgovora, još toliko smo neformalno i drugarski razgovarali o džezu, i rastali se znajući da nas čeka još mnošto zajedničkih džez druženja i razglabanja. Počeo sam i mnogo više pažnje da obraćam na njegove tekstove objavljene u dnevnoj štampi, a naročito mi je zapao za oko jedan članak o džez festivalu u San Sebastijanu.

Festivalski izveštaj otpočinje minucioznim opisom degustiranja pinćosa, kulinarskog specijaliteta po kome je ovaj grad poznat širom sveta; saznajemo prehrambene sastojke, kako su kombinovani, i kakav je njegov doživljaj ukusa ovih delicija; pa kako se Voja kreće ulicama starog grada, kakva je atmosfera mesta u koje je došao, kakvo je more, ulice. Tek negde oko sredine članka, kada sam već počeo da gubim strpljenje, saznajemo šta su i kako odsvirali Enriko Rava i drugi velikani džeza. Pomislio sam – al’ ga pretera s putopisom….

A onda sam, danima i nedeljama kasnije, uhvatio sebe kako razmišljam o tom tekstu. I već naredne godine otišao na festival.

***

Knjiga “Džez skice Srbije” na najbolji mogući način je otelotvorenje onoga što džez publicistika treba da bude. Voja Pantić je, razume se, dovoljno kompetentan i obrazovan da napiše koja numera je odsvirana u kom taktu ili pod čijim uticajem je neki muzičar komponovao ovu ili onu pesmu. On to i čini, ali tek nakon što postavi odgovarajući kontekst, bilo da se radi o poziciji muzičara na domaćoj džez sceni, izdavačkim peripetijama, dogodovštinama neposredno pre ili posle koncerta, neformalnom razgovoru koji je prethodio intervjuu. Voja Pantić poštuje muzički obrazovanog čitaoca i čitateljku, ali iz svakog teksta izvire prijatna impresija da smo u ljubavi prema džezu svi ravnopravni. Suprotno uvreženom mišljenju da je džez intelektualna muzika koju treba razumeti, Voja s punim pravom igra na emocije čitalaca i doživljaj čiste lepote džeza.  

Ova ravnopravnost dodatno je podcrtana Vojinim refleksijama o sopstvenom doživljaju nečije muzike. Skidajući sa sebe plašt neupitnog autoriteta, on će u svojim tekstovima (između ostalog) priznati da isprva nije skapirao koliko je Eyot dobar bend, ili zbog čega Silard Mezei snima (za domaće uslove) enormno veliki broj albuma u svim mogućim postavama. Samo naizgled paradoksalno, time zapravo učvršćuje svoj kredibilitet pred čitaocem, stavljajući do znanja da je ono što napiše zaista iskreno i autentično. Time i poziva čitaoca ne da usvoji njegovu istinu, već da svoje impresije uporedi sa tuđim, da ih po potrebi preispita, da evoluira u doživljaju muzike, bude otvoren i slobodan kao emocionalno i intelektualno biće.

Istovremeno, Pantić nas nenametljivo obrazuje, tako što nam daje insajderski uvid u sve ono što se dešava oko muzike. Svi ti džez pregaoci su ljudi od krvi i mesa, koji pre ili posle koncerta, intervjua ili snimanja albuma, proživljavaju različite emocije, razmišljaju o životu i umetnosti, reaguju na određene okolnosti u kojima su se našli. Saznajući nešto o njima – a da to nije nužno formalni odgovor na pitanje iz intervjua – mi obogaćujemo i naš doživljaj njihove muzike. Sa druge strane, jasno je i da džez festivali nisu samo mesta gde muzičari sviraju, a posetioci slušaju muziku. Svaki džez koncert je ujedno i društveni događaj koji ima svoju spoljnu i unutarnju dinamiku, značaj, kontekst, zdravu dozu romantizacije i mistifikacije. Što nam je bolje dočaran taj festivalski svet u svoj njegovoj raznovrsnosti i životnosti, to ćemo se radije odlučiti da ga posetimo. I naposletku ćemo još više zavoleti džez.

***

Dolazimo i do onoga što je tema ove knjige – srpski džez, odnosno džez u Srbiji. Obe odrednice su podjednako važne i ne treba ih nehotice doživljavati kao sinonime. Sa jedne strane imamo autohtoni srpski doprinos džezu koji se ogleda u stvaralaštvu umetnika poput Duška Gojkovića, Lale Kovačeva, Bojana Z, Nenada Vasilića ili grupe Eyot. Neki od njih su gradili karijere u inostranstvu (dakle, strogo gledano ne radi se o džezu u Srbiji), ali se njihov značaj ogleda u uspešnom inkorporiranju elemenata muzike ovih prostora u globalni džez kontekst. Sa druge strane je džez u Srbiji koji je često pod snažnim uticajem pre svega njujorške džez scene, ili drugačijih muzičkih nasleđa (poput mađarskog, u delima senćanskog violiste i kompozitora Silarda Mezeija).

Knjige o srpskom džezu i džezu u Srbiji ne postoje u sistematizovanom enciklopedijskom formatu. Ne postoji ni sajt koji bi sve relevantne informacije o džezu s našeg geografskog prostora sažeo na jednom mestu. Sve što znamo, nalazimo u starim enciklopedijama jugoslovenskog džeza, te sporadično u biografskim tekstovima džez muzičara (Bubiša Simić) ili publikacijama koje se bave određenim periodom (Miša Blam – „Jazz u Srbiji: 1927-1944“). Posebno je problematičan period po završetku najslavnijeg perioda istorije domaćeg džeza, negde od prve polovine osamdesetih, pa sve perioda krajem nultih godina novog veka, kada džez u Srbiji hvata novi zamah. To je nekih 20-25 godina tokom kojih se skoro niko – sem Voje Pantića! – uopšte nije bavio pisanjem o džezu. Malo ko je imao živaca, entuzijazma, i naposletku ljubavi prema ovoj muzici, i da se retroaktivno bavi onim što se dešavalo u džezu pred raspad Jugoslavije, ili tokom nesrećnih devedesetih godina.

Zahvaljujući Voji Pantiću, u ovoj knjizi imamo autentičnu i promišljenu istoriju džeza našeg geografskog prostora, iako se knjiga koju čitate ne zove tako niti ima formalni enciklopedijski karakter. To nije malo postignuće i ne treba biti skroman ili suzdržan kada govorimo o ovom aspektu knjige. Ako poželite da nešto saznate o srpskom džezu i njegovim najvažnijim dometima, otvorićete ovu knjigu i sva je prilika da ćete naći nešto o tome. Kada za 30 ili 40 godina neko bude poželeo da sazna više o tome kako su svoje karijere počeli Luka Ignjatović, Peđa Milutinović, Eyot, Rastko Obradović ili Viktor Tumbas, buduće (nadamo se) legende domaćeg džeza, to će naći u Pantićevoj knjizi kao istorijski referentnom i pouzdanom izvoru. Jer pored Vojinih slikovitih impresija, ovde ćete uočiti i temeljan i uporan rad na rasvetljavanju često nejasnih i nepreciznih informacija iz drugih izvora, koje se odnose na stvaralaštvo velikana poput Duška Gojkovića i drugih prvoboraca srpskog džeza. Kroz Vojin fact-checking u maniru bardova novinarstva ili savremene, nezavisne istraživačke redakcije, magloviti podaci o srpskom džezu će postati jasno utvrđene činjenice.

Od nemerljivog je značaja i činjenica da se autor u svojoj knjizi bavi i delom Aleksandra Živkovića, prvog umetničkog direktora Beogradskog džez festivala, ili fotografa poput Lasla Dormana i el gvojosa, čije legendarne fotografije krase i ovu publikaciju. Mit o džezu kreiraju ne samo muzičari, već i oni koji ga maestralno ovekovečuju, ili iz senke, van svetala koncertne pozornice, stvaraju preduslove da se magija desi.

 I Voja Pantić je jedan od njih.